Србија добила Центар за студије сећања

Ова научноистраживачка јединица Универзитетa у Крагујевцу, којом руководи професорка Катарина Мелић, прва је такве врсте у земљи.

На Универзитету у Крагујевцу основан је Центар за студије сећања. Ова научноистраживачка јединица, прва такве врсте у Србији, нема својство правног лица, а финансираће се из основне делатности, као што су организовање предавања, семинира, радионица, конференција.

Додатни приходи се очекују од донатора и спонзора, а предвиђена је и сарадња са другим установама. У одлуци Сената универзитета, која је донета 27. фебруара, стоји и да се оснивањем Центра за студије сећања обезбеђују услови за умрежавање научника и истраживача који се активно баве културолошким студијама сећања кроз различит теоријски, методолошки и емпиријски приступ и са различитог дисциплинског и професионалног аспекта.

Долазак короне одложио је представљање Центра за студије сећања (ЦСС), којим према одлуци ректора Универзитета у Крагујевцу Ненада Филиповића, руководи професорка Катарина Мелић, шеф Катедре за романистику на овдашњем Филолошко-уметничком факултету (Филум). ЦСС је утемељен на вишедеценијском европском искуству у овој области, објашњава професорка Мелић, која у разговору за „Политику“ открива како је дошло до оснивања прве такве научноистраживачке јединице у нашој земљи.

– Идеја о оснивању Центра за студије сећања проистекла је из учешћа у предлогу пројекта који нам је упутио Универзитет у Монпељеу у оквиру циклуса Хоризон 2020, а који се односио на преношење сећања из Великог рата. Један од исхода пројекта био је успостављање Крагујевца као места активног, колективног и културног сећања у оквиру туристичких и васпитно-образовних рута, што је подразумевало и повезивање са привредним субјектима. Иако невелик град, Крагујевац је током 20. века био место у ком су се одиграли важни историјски догађаји. Пројекат нам је замало измакао, али не и идеја – каже наша саговорница, захваљујући на подршци ректору Филиповићу и декану крагујевачког Економског факултета Петру Веселиновићу.

На који начин се приступа прошлости и с којим циљем, како различите интерпретације догађаја утичу на обликовање садашњице, нашег индивидуалног и колективног памћења? Ово су важна идентитетска питања, наводи професорка Мелић, наглашавајући да истраживање прошлости и разоткривање метанаратива подстиче буђење свести о одговорности и одржању друштвених, демократских и етичких вредности.

– Прошлост свакако игра улогу у садашњици, и кад је реч о прерасподели моћи, а студије сећања, које су у Европи конституисане пре тридесетак година, омогућиле су да се промисле различити утицаји. Када говоримо о историји, појмови „ревизија” и „ревизионизам” могу да збуне и доведу до неспоразума, зато радије користим појам „преисписивања“ историје. Наиме, у поновном сагледавању догађаја препознаје се могућност разоткривања фалсификовања историје у датим друштвеним, идеолошким околностима, што отвара пут да се чују и гласови који су заборављени, занемарени, пригушени и угушени у доминантном, званичном дискурсу. Уосталом, и Оскар Вајлд је говорио да је једино што историји дугујемо то да је преисписујемо – поручује саговорница  „Политике“.

ЦСС је већ успоставио сарадњу са Меморијалом Шое у Паризу и Центром за студије јеврејске уметности и културе на Филозофском факултету у Београду, а прва велика манифестација је предвиђена за крај октобра, када ће се ова научноистраживачка јединица и званично представити у оквиру међународног скупа на крагујевачком Филуму.

– Намера нам је да један број универзитетског часописа „Липар“ буде посвећен односима Париза, Београда и Берлина, као местима сусретања Француске, Југославије, односно Србије и Немачке. Циљ нам је и да покренемо специјалистичке студије сећања, културологије и туризма – наводи професорка Мелић.

Резултати истраживања ЦСС-а, како је то наведено у одлуци о оснивању ове научноистраживачке јединице при Универзитету у Крагујевцу, биће доступни не само научној и стручној јавности већ креаторима јавних политика, приватном сектору и јавности уопште.

Млади уче само за оцену

Професорка Мелић каже да се није посебно интересовала за перципирање културе сећања код младих, али наводи да је у раду са студентима уочила недостатак знања о историјским догађајима.

– Сваке године им изнова говорим о неким основним историјским чињеницима. Нису сигурни шта је било 11. новембра у Првом светском рату, многи не знају кад је окончан Други светски рат, недовољно им је познат појам Холокауста, мало знају о Солунском фронту, а поједини не знају ни шта се тачно десило 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уче само за оцену, мада нису само они криви. И наш образовни систем није баш добро постављен – каже наша саговорница.

Извор: ПОЛИТИКА ; Аутор: Бране Карталовић

Везане вијести:

Душан Ј. Басташић: Шта ученици у Србији (не)уче о страдању Срба у Другом свјетском рату