Срби у траговима

Пише: Зоран Коjић

Колико jе данас оних коjе овде називаjу четницима, а тамо усташама? Хрватска држава jе рекла мање од пет одсто (1990. године Срби чинили око 12 одсто становништва, а било их jе око 600 000) и закључила – “Срби су мањина”. Наравно, то ниjе броjка, то jе колико етничко-политичка категориjа, толико и “упутство за употребу”, jер: зна се шта jе мањина, каква су jоj права и обавезе.

Али, преброjаваjу се Срби, не зато да виде колико их jе остало после муња, бљескова и олуjа; већ да у броjу пронађу снагу преживљавања и опстанка, уверени да и на Балкану и у средњоj Европи демографиjа претходи демократиjи. У Хрватскоj jе данас, према попису из 2011. приближно 190.000 Срба.

И колико год да их jе, 290 000 или 390 000, Срби у Хрватскоj ће као и 1990. када су у августу почели балванима да “зидаjу” своjу дрзаву, бити пингпонг лоптица по коjоj це жестоко ударати и Београд и Загреб.

Знали су то веома добро книнско – славонски политичари у време док су родољупци међу београдским новинарима писали да “у Книнскоj краjини деца мисле да су реке у Србиjи лепше од свих река, да jе jабука у Србиjи другачиjа од свих jабука”. Док су исписивани ови редови, Милан Бабић, тадашњи лидер РСК, коjи jе више пута безуспешно покушавао да своjу “државу” припоjи Југославиjи (14 000 квадратних километара, 420 000 становника), хладно jе сведочио: “Тада jе мени Милосевић отворено рекао да прихватим специjални статус па да нас jедноставно откачи. То jе рекао шеф Србиjе. У име Србиjе. Рекао jе: Па да вас откачим.” А Вељко Џакула, некада шеф западне Славониjе, кога се у Београду на сред улице хапсило и убацивало у кола, тврдио jе да jе у Београду августа 1991. године питан: “Зашто се западна Славониjа дизала на устанак када jе била планирана за пресељење?”

Бабић jе у историjи, а Џакула у свом селу поред Пакраца и само они знаjу какве су jабуке у “њиховом краjу”. Али укус Џакулиних су сада почели да описуjу и они коjи много шта нису хтели да виде.

Србима у Хрватскоj свакако нису потребни “увозни” описивачи збивања у Хрватскоj; довољне су им сопствене очи и уши.
Видеће тако Срби по градовима пароле “Само мртав Србин jе добар Србин”; чуће на телевизиjи “како ће бити уски мостови на Дунаву када Срби почну бjежати” (из Вуковара и околине, jош ту преосташе озбиљниjе концентрисани) или да “Југо-четничка (?!) ћирилица jе нови окупатор Хрватске…

ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Не могу а не вратити се на Јована Опачића, економисту, бунтовника, песника… коjи jе то тако енергично тврдио: “За настанак рата су наjзначаjниjи психолошки фактори. Таj рат jе настао приjе свега због колективног параноичног страха српског народа од покоља.”
Да ли jе то тачно или ниjе, ствар jе доказивања, али нема сумње да ће многи Срби у Хрватскоj у доласку председника Хрватске Фрање Туђмана у Јасеновац, у речима тадашњег кардинала Фрање Кухарића, у обнови захтева за обнављање Хрватске православне цркве, видети и повратак прошлости, баш оне коjа изазива “параноични страх”.

И после свих упозорења и Америке и Европе да се мане накане да мири џелата и жртву, Туђман jе рекао: “Положио сам виjенац као хрватски предсjедник свим жртвама палим у Јасеновцу, жртвама фашизма и НДХ, али и онима коjе jе погубио комунистички режим.”

Казао jе и Фрањо Кухарић на заседању европске бискупске конференциjе: “Срби су бjежали зато jер су им тако заповиjедиле њихове власти, зато jер су подлегли своjоj пропаганди и зато jер нису могли прихватити реалност хрватске државе.” Загребачки новинар Јелена Ловрић за радио “Слободна Европа” каже “Кардинал jе сасвим стао уз државну политику. Можда би само jош Туђман тако говорио”, а потом наводи и да jе Драго Пилсел у “Новом листу” оценио текстове коjе jе обjавио утицаjни католички недељник “Глас концила” као “прворазредан говор мржње”.

Али сада идеjу ХПЦ (настале под патронатом Павелићеве ендехазиjе када jе већ и Немцима и Италиjанима било доста усташког дивљања и када jе преостале Србе ваљало прекрштавати) проноси становити академски сликар Метод Виличић, коме медиjи посвећуjу велики простор. Он каже да jе њему и jос четрнаесторици његових следбеника “потребно више од фолклора везаног за Светосавље”, jер “ондjе у Српскоj православноj цркви у Загребу постоjе jедино Свети Сава и крсна слава”. Наравно да Метод Виличић ниjе човек коjи ће да се прави Тоша, па каже :”Будимо отворени и признаjмо да за оснивање ХПЦ постоjе и политички разлози. Ако би се њоj у будућности прикључила већина овдашњих православаца, елиминирала би се идентификациjа православља и српства, а тиме бисмо онемогућили српску државну политику да се користи Црквом за своjе циљеве.”

Не либимо се ми изговорити како желимо Хрватску, али такву Хрватску у коjоj ће имати право да живе и Срби и Хрвати и сви остали људи.
Такодjе се не либимо рећи да jе повратак Срба у Хрватску (око 150 000 избегло у Србиjу, око 90 000 у Републику Српску) њен наjвећи унутрашњи проблем.

Могуће jе да би за власти у Загребу “идеалан повратник” био већ помињани Опачић. Он ентузиjастички каже: “Остало jе камење, ми ћемо поново сазидати куће”, али и што jе за власт у Загребу важниjе: “Ако се вратим у Хрватску, борићу се против политичке аутономиjе Срба у Хрватскоj, борићу се за сва културна и градjанска права српског народа, али против политичке аутономиjе“.

Прецизних података о Србима повратницима у Хрватску нема.
Говорило се у почетку о три фазе повратка Срба: “индивидуални повраци” (спаjање породица),”пилот проjекти” (такав план о повратку Срба у село Кусоње, а Хрвата у Антуновац, Ернестиново и Биље пропао jе и пре него што jе започет) и “после повратка Хрвата у своjе домове” (за илустрациjу, сматра се да jе из хрватског Подунавља избегло око 75 000 Хрвата, а да jе у тадашњу Сремско-барањску област дошло око 95 000 српских избеглица).

Човек коме су Уjедињене нациjе повериле да брине о тоj области Жак Клаjн, коjи jе успео да у исти авион стави Хрвата пилота и Србина копилота да после пет година запрашуjу комарце уз обале Дунава, у америчком тону “олако обећане брзине”, каже: “Ако Хрвати живе у Воjводини, не видим зашто Срби не би могли да живе у Хрватскоj. Ту ништа ниjе трауматично.”

Клаjн ниjе знао или ниjе хтео да зна оно што даjе ветар у леђа вуковарским чекићарима, фамозне речи, фамозног Владе Готовца: “Мржња jе код нас добила облике коjи подразумиjеваjу и самоуништење: само да не постоjи онаj други.”

Након свега што се догађало и догодило у времену од 1990. наовамо, Срби су у Хрватскоj постали национална мањина, додуше наjброjниjа али у наjнезавидниjем положаjу.

У Хрватскоj jе, ако се изузме Источна Славониjа и Барања, остало стотинак хиљада Срба. Ниjе мало ни оних (можда их jе и десетак хиљада) коjи су мењали имена и презимена да би тако сакрили своjу националну припадност и лакше излазили на краj са сумњичењима и шиканирањима националистички затрованих. Процесу асимилациjе посебно су изложени млади, ученици и студенти.

Срби су били већина у око хиљаду насеља у Хрватскоj, а сада су то jош можда у педесетак, а да ниjедно ниjе ни градско ни иоле веће.

Трагедиjа Срба у Хрватскоj, при чему jе Туђману било омогућено да настави и готово доврши оно што jе у Другом светском рату проводио Анте Павелић, било jе омогућено злокобном “антибирократском револуциjом”, коjа jе 1988. кренула из Београда и довела до тога да се и по Хрватскоj викало “ово jе Србиjа!”, затим прелажењем водства у Краjини на позициjе коjима нису дорасли, те пасивном улогом Срба из Србиjе и Босне када су кренули и одиграли се “Бљесак” и “Олуjа”.

Још ниjе краj одлажењу и преосталих Срба из Хрватске. Не зна се колико ће их сада отићи из источне Славониjе и Барање, али боjим се да ће их отићи доста.

АСИМИЛАЦИЈА ПО КРАТКОМ ПОСТУПКУ

Асимилациjа Срба у Хрватскоj jе веома брза и ако се оваj тренд настави, биће то jедина могућност за њихов опстанак на овим просторима. Људи су пуни страха, jер, запослење и егзистенциjа, уз опредељење за припадност српском народу, тешки су или немогући. Таква политика у Хрватскоj води потпуноj асимилациjи без икакве могућности за боље решење српског националног питања у Хрватскоj.

“Српско питање ниjе пресудно за данашњи хрватски режим, али jе сигурно jедно од наjтежих питања за Хрватску… Кад би се Србима омогућио повратак, држава би кршила читав низ властитих закона коjе jе и донела да до тога не додjе…”
Рече моj претходник Милан Ђукић своjевремено и осведочисмо се да jе заиста и био у праву.

Закључуjем: Судбина српског народа у Хрватскоj jе плод синхронизоване политике Загреба и Београда. При подели Босне и Херцеговине као “грађевинског материjала” за териториjално увећавање Хрватске и Србиjе, обе стране за џокере су узеле управо Србе у Хрватскоj.

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Ми се одмах сjетили ратног шовинизма: Дубровчани продаjу чист зрак

Ревизионистичка историографиjа на месту глинског мартириjума

У Хрватскоj ни покоjници немаjу право на ћирилицу!

НАСТАВЉА СЕ ДИСКРИМИНАЦИЈА СРБА И РОМА

оскрнављен и опљачкан православни храм у карловцу

УСТАШКИ СИМБОЛИ И НДХ ПОСТАЛИ „УМЈЕТНИЧКА СЛОБОДА“

НА ЗИДУ ШКОЛЕ У БИЛИЦАМА УСТАШКИ ГРБ