СРБИ У ХРВАТСКОЈ Фрагменти о злочину, пљачки и етничком чишћењу

Приредила Љиљана Богдановић

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 29.октобра  2014. године.

Према документима и саопштењима избегличких и других удружења Срба
из Хрватске, и ауторима Милоjку Будимиру, Јовану Каблару, Ђуру Куљанину и
Милану Воjновићу.

За време последњег грађанског рата из Хрватске jе протерано више од 400.000 Срба. С тим jе остварена стратегиjа хрватске политике – свођење броjа Срба у Хрватскоj на три до четири  процента.

Срби у Хрватскоj до краjа 1990. године имали су статус конститутивног и државотворног народа, са потпуно истим правима као и Хрвати у Хрватскоj. Данас  су избеглице и прогнаници разасути по читавом свету, а Срби коjи су
остали у Хрватскоj су на разини испод националне мањине, што jасно указуjе на њихову трагичну судбину.
На властитоj земљи Срби су проглашени за агресоре и терористе и без обзира на то што jе РСК била под заштитом Уjедињених нациjа, током 1995. године уследиле су завршне операциjе у коjима jе била ангажована и америчка авиjациjа. У акциjама „Бљесак“ и „Олуjа“ убиjено jе око  2.500 Срба, а прогнано више од 250.000.

На таj начин укупан броj Срба на териториjи данашње Републике Хрватске, у односу на њихов броj од 1990, смањио се за више од две трећине.

За интеграциjу Хрватске „Олуjа“ ниjе била неопходна, али jе за чишћење Срба и на њихово свођење на Туђманових три до четири одсто била потребна.

Према попису становништва  од 31. марта 2001. године, у Хрватскоj jе било  4.437.460 становника. Од тог броjа, Срба jе 201.631 или 4,54 одсто.

Према раниjем попису из 1991. године, Срба jе било 581.663 или 12,2 одсто. Међутим, према „српскоj статистици“ било их jе 750.000 или 17 одсто, а према процени неких српских истраживача из Хрватске  било их jе 1981. године 816.000, а 1991. године 849.000, што jе чинило 18 одсто од укупног броjа
становника. Српски народ у Хрватскоj,  до доношења Устава Републике Хрватске 25. децембра 1990,  носилац jе суверенитета и конститутивности.

Та конститутивност била jе загарантована jош од средине 19. века,  а потврђена више пута током 20. века. Проглашењем Срба за националну мањину створен jе разлог за избиjање грађанског рата у Хрватскоj. После формирања Републике Српске Краjине (19. децембар 1991. године) дошло jе до издваjања српског народа из Хрватске, а убрзо затим и до оружаних сукоба.

УЗУРПИРАНА ИМОВИНА
Вредност евидентиране приватне имовине остале иза Срба избеглих из Хрватске се према незваничним подацима процењуjе на  30 милиjарди евра, али званичних података нема (Београд  ниjе направио процену на основу евиденциjе извршене jош 1996. године).

Попис имовине избеглих Срба у Србиjи организовало jе ондашње Одељење за сукцесиjу Савезног министарства правде СРЈ, одштампани су формулари, а избеглице из Хрватске, али и из других краjева, уписале су у њих своjу имовину. Њихови формулари су после оснивања Државне заjеднице СЦГ, а затим и њеног распада, завршили у Министарству финансиjа Србиjе – Одељењу за заштиту правних лица у иностранству и алиментациjу, а да их нико ниjе обрадио и начинио процену
вредности имовине избеглих Срба.

Незваничну процену о 30 милиjарди евра вредноj имовини Срба из Хрватске дао jе бивши премиjер некадашње Републике Српске Краjине Борислав Микелић, а израчуната jе на основу података Комитета за расељена лица, као и на основу евиденциjе Савезног министарства правде.

Том евидентирању приступио jе далеко мањи броj од очекиваног, у првом реду jер су се плашили да њихова приватна имовина не уђе у оквире државних односа Хрватске и Југославиjе, односно сукцесиjе.

Но, и поред тога до сада евидентирана приватна имовина довољно говори шта су све избегли и прогнани Срби оставили иза себе, када су 1995. године прогнани са своjих вековних огњишта. Срби су у Хрватскоj до рата  имали око 600.000 хектара земљишта, од коjег  320.000 хектара наjплодниjе земље и око 120.000 хектара под шумом,
виноградима и воћњацима. У власништву Срба у Хрватскоj било jе око 18 милиона квадратних метара грађевинског простора, од коjих 14 милиона стамбеног и 4 милиона квадратних метара пословног простора. Када jе у питању покретна имовина Срби су на пример остали без око 400.000 пољопривредних машина, 64.000 разних моторних возила, око 440.000 опремљених спаваћих и дневних соба, кухиња и трпезариjа, као и 760.000 разних кућних апарата и техничких уређаjа.

Срби су остали и без око 980.000 грла крупне стоке, око 18 милиона чокота винове лозе, осам милиона стабала воћки, 120.000 кошница пчела и око 1.550.000 разних уметничких предмета и око 980.000 грама злата, а имали су и око 24.000 бунара и цистерни површине од око 960.000 кубних метара. Приликом евидентирања имовине Срба, укупно jе приjављено 180 милиона тадашњих немачких марака и 3,5 милиjарди динара у хрватским пословним банкама и 600 милиона динара у хартиjама од вредности. Под недовршене инвестициjе приjављено jе око 800 милиона немачких марака, док су залихе трговачке робе, житарица, алкохолних пића приjављене у износу од 16.500.000.000 динара. Када се овим подацима придодаjу и улагања у путну и другу инфраструктуру путем самодоприноса, изузимање Срба из прихода од приватизациjе, као и неисплаћене пензиjе за 50.000 српских пензионера, са сигурношћу jе процењено да вредност имовине износи 30 милиjарди евра.

Наравно, овде нису укључени подаци грађана Србиjе, њих око 25.000 коjи су имали приватне куће и викендице, те другу имовину, а кроз евидентирање приjавило се 12.500 грађана. Према подацима из разних извора, у Хрватскоj jе уништено или девастирано око 40.000 кућа Срба и то у такозваном „сектору Југ“ (Лика и Далмациjа) око 20.000 кућа и скоро исто толико домаћинских обjеката. Српске куће уништаване су и изван подручjа ратних деjстава, али о томе нема прецизне евиденциjе.

У Хрватскоj  су такође уништена 182 задружна дома, 56 амбуланти, 78 цркви, 29 музеjа, 181 гробље, 325 трговина, 113 водовода, 167 споменика, 311 угоститељских обjеката, 410 занатских радњи, 118 складишта, сва ниско-напонска мрежа.

ОДУЗЕТА СТАНАРСКА ПРАВА – ПРЕПРЕКА ЗА ПОВРАТАК

Избегли и прогнани Срби из Хрватске већ годинама указуjу да Хрватска само декларативно говори о повратку Срба, а у пракси чини све да до тога не дође.
Наjбољи пример за то су станарска права. Сваком ко jе добронамеран, постало  jе jасно да jе нерешавање станарских права у функциjи етничког чишћења. Хрватска jе за време рата, а посебно у „Бљеску“ и „Олуjи“ прогнала преко пола милиона Срба, тако да су Срби остали без  биолошког и интелектуалног потенциjала у Хрватскоj.

Само из градова у коjима ниjе било рата отерано jе преко 124.000 Срба и отето 25.000 стамбених jединица. У градовима jе минирано око 10.000 српских обjеката. У руралним зонама уништено jе више од  13.000 привредних обjеката и све оно што их jе пратило да се не би могли и немаjу где вратити.

Од 1.107 насеља у коjима су Срби били већина, она су или нестала или су боље обjекте запосели досељени Хрвати. Одмах по прогону Срба, у другоj половини 1995. године, Сабор Хрватске донео jе Закон о привременом преузимању и управљању одређеном имовином, а нешто касниjе донет jе и Закон о давању у наjам станова на ослобођеноj териториjи.

Осим тога, у Хрватскоj су у време постоjања Републике Српске Краjине  откупљивани станови у друштвеноj своjини, а станови коjи су били на териториjи РСК нису били предмет откупа, па су тако постали државна своjина Републике Хрватске.
Прогнаним Србима из Хрватске станарско право одузето jе судским путем, на основу одредбе закона коjа jе предвиђала одузимање станарског права у случаjу да носиоци права стан не користе у периоду дужем од шест месеци. Ниjе узета у обзир чињеница да су Срби насилно протерани и да ниjе постоjала никаква могућност да се у  наведеном року врате.

Да jе ово само фарса говори и податак да су и преостали Срби коjи нису напустили Хрватску ради своjе националне припадности изгубили  станарско право. Овакви станови су после тога, на основу Закона о откупу станова, били откупљени од стране нових носилаца станарских права. Тако су корисници станова добили предност над власницима.

Поjам станарског права jе код страних правних стручњака изазивао доста неjасноћа. Несумњиво jе да станарско право, иако непознато у западним правним
системима, jесте у суштини имовинско право и као такво припада корпусу људских права.

Овакво схватање станарског права потврђено jе праксом Дома за људска права БиХ, односно укључено у људска права заштићена Европском конвенциjом. Уместо да Хрватска врати одузета станарска права, она током 2003. године доноси Програм за стамбено збрињавање.

Тиме jе jасно показала колико jоj jе стало до  Бечког уговора и до преузетих обавеза према Споразуму о нормализациjи односа са СРЈ. Исто тако мали су изгледи да се реализуjе договор Министарске конференциjе у Сараjеву од 31. jануара 2005. године, по коjем jе избегличка проблематика морала да се реши до краjа 2006. године. До сада ниjе утврђена заjедничка матрица кроз тзв. „Мапе пута“, jер су остала спорна нека питања са Хрватском, а на првом месту станарска права.

Хрватска jе ових дана донела Уредбу коjом дозвољава да се врате станарска права на подручjу Источне Славониjе, Барање и Западног Срема, излазећи тако у сусрет захтевима углавном Хрвата коjи су се после мирне реинтеграциjе вратили на то подручjе.

Сада jе дозвољено да се могу откупити и станови из тзв. „Програма стамбеног збрињавања“, али по цени од 400 до 800 евра по м²,  па ће сигурно бити мало оних повратника коjи ће моћи да откупе такве станове. Хрватима у овом моменту иде на руку и наjављена Донаторска конференциjа, на коjоj би се прикупила средства коjима би се помогло онима коjи су остали у
Хрватскоj без станарских права. Тако ово политичко питање постаjе хуманитарно, а уместо да се поштуjу права уважаваjу се потребе.

ПОПИС – БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ!
Коментаришући резултате пописа из 2001. године, проф. др Жарко Пуховски из хрватског Хелсиншког одбора изjавио jе тада да „смањење jедне етничке групе у jедноj децениjи скоро за трећину не може бити резултат природних миграциjа, већ jе то одлазак под притиском, што се обично назива етничким чишћењем“.

Већ сада сигурно можемо закључити да jе броj Срба мањи, него у време тог пописа. Подручjа од посебне државне бриге (бивша РСК) су и даље депопуларизуjућа. Њихова демографска структура великим делом jе поремећена ратним дешавањима.

Нема виталне, потенциjалне аутохтоне демографске обнове. У
дугорочноj перспективи, уколико не дође до радикалних имиграционих заокрета, ова ће подручjа бити опустошена и то не само рурални део, већ и градови коjима ова сеоска насеља гравитираjу. Ако jе судити по резултатима пописа становништва у Хрватскоj, почев од првог, одржаног 1948. године, па све до последњег 2001. године, може се закључити да се Срби у овоj бившоj jугословенскоj републици нису ни рађали!

Укупан броj Срба и других припадника националних мањина, забележен пописом из 1991. године, идентичан jе оном из 1948. године. Према попису из 1991. године, Хрватска jе имала 4. 784. 265 становника, од тога броjа као Срби изjаснило се 581. 663 становника или 12,15 одсто.

Таj броj jе сигурно далеко већи jер се више од 106. 000 лица изjаснило као Југословени, а познато jе да су већину од тога броjа сачињавали Срби коjи су се у значаjном броjу налазили и у рубрици „остали“, у коjоj jе било уписано 316. 736 становника. Тако се поуздано може тврдити да jе тада у Хрватскоj живело више од 800. 000 Срба. Затим jе већина Срба у два велика таласа напустила Хрватску.

Први талас био jе 1991. године, што jе представљало почетак политике коjу jе проводила Хрватска демократска заjедница и њен председник Фрањо Туђман, чиjи циљ jе био да се броj Срба у Хрватскоj сведе на три, до четири одсто. Ово jе постигнуто после другог таласа 1995. године, током операциjа „Бљесак“ и „Олуjа“, када jе готово све становништво протерано са подручjа Републике Српске Краjине, под међународном заштитом УН. А евидентиран jе и трећи талас – то су они коjи нису желели да дочекаjу завршетак  мирне реинтеграциjе Источне Славониjе и Барање у састав Хрватске.

Према Закону о попису становништва, домаћинстава и станова у Републици Хрватскоj, донетог од стране Хрватског сабора на седници 15. jула 2010. године, пописиваће се хрватски држављани, страни држављани и особе без држављанства коjе имаjу пребивалиште у Хрватскоj, без обзира на то где се налазе у време пописа, да ли у Хрватскоj или у иностранству.

Пописом, планираном од 1. до 28. априла ове године, неће бити обухваћене особе коjе имаjу пребивалиште у Републици Хрватскоj, али су одсутне дуже од jедне године. Неће бити обухваћени ни они коjи имаjу боравиште у Хрватскоj краће од jедне године и не намераваjу да остану дуже, као и студенти коjи студираjу у иностранству.

Још у време доношења Закона, а и касниjе, покушава се проблематизовати законска одредба да се пописом обухватаjу само особе коjе имаjу пребивалиште у Хрватскоj, уз услов да годину дана нису биле одсутне из земље. Оправдање за ово Хрватска налази у уредбама Европске униjе, у коjима се особе избегле из земље не наводе као изузетак, па се на њих примењуjе критериjум одсутности од 12 месеци и биће укључени у укупан броj становника земље у коjоj се налазе.

Таj критериjум, осим земаља Европске униjе, примењиваће и земље у региону, а тиме се осигурава да те особе буду укључене у укупан броj становника само jедне земље. То ће нанети наjвећу штету, првенствено, српскоj мањинскоj групациjи коjа jе пред налетима рата, спасаваjући голи живот, морала да напусти Хрватску.

НЕИСПЛАЋЕНЕ ПЕНЗИЈЕ

Хрватска оспорава право на исплату доспелих, а неисплаћених пензиjа пензионерима српске народности, коjи су за време оружаних сукоба у тоj држави живели у Републици Српскоj Краjини (РСК), односно на подручjу под контролом и заштитом међународних снага (УНПРОФОР-а), као и онима коjи су због властите сигурности морали да напусте остале делове Хрватске.

Ради се о масовноj поjави ускраћивања елементарног права, када jе оштећено неколико десетина хиљада пензионера са целим или само делом стажа осигурања оствареним радом у Хрватскоj.

У  РСК регистровано jе 57.000 пензионера коjи су отишли у пензиjу пре оружаних сукоба у тоj републици. У Србиjи преко „Комерциjалне банке“, пензиjе из Хрватске прима 35.000 пензионера. Према сазнањима овог Удружења, преко 20.000 пензионера (коjи живе ван Хрватске) пензиjе прима у  тоj држави.

Обустава исплате доспелих  пензиjа настала jе услед ратних околности, а почела jе у jуну 1991. године и траjала jе до поновне обнове исплате, а ради се, у просеку,  о 81 пензиjа  по пензионеру.

Од лета 1991. године, па све до пролећа 1997. године, Хрватска ниjе исплаћивала пензиjе Србима коjи су живели ван Хрватске у било коjоj од бивших република СФРЈ. Обнова исплате настављена jе  постепено и то онда када су се створили услови за добиjање хрватских личних докумената и донекле безбедан одлазак у Хрватску. Пензионери су уплаћивали допринос од око 30 одсто од своjе плате у МИО  и Здравствени фонд Хрватске све време током радног односа, а ускраћени су за половину пензиjе свог пензионог века.

Хрватски мировински фонд jе бесправно, на  незаконит начин, присвоjио њихову новчану имовину. То представља стицање без основа. Проблем доспелих, а неисплаћених пензиjа настао jе због прекида платног промета, услед ратних околности, између Републике Хрватске и Републике Српске Краjине (РСК), односно подручjа под управом или заштитом Уjедињених нациjа.

Дакле, до прекида платног промета и обуставе исплате пензиjа ниjе дошло због околности изазваних од стране корисника примања, како тврди хрватска страна, већ због ратних околности коjе су виша сила, па jе логично да се на примање исплате доспелих, а неисплаћених пензиjа не може примењивати законска одредба коjа утврђуjе питања обуставе исплате пензиjа због околности коjе jе изазвао корисник примања.

УНИШТЕНО КУЛТУРНО БЛАГО
Са прогоном Срба из Хрватске  дошло jе и до систематског уништавања споменика културе, како би се уклонили трагови њиховог милениjског присуства на тим просторима.

Нажалост, у Матици ниjе постоjало расположење да се покрене домаћа и светска jавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. У протеклом периоду духовна баштина ниjе пописана, нити довољно законом заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институциjа културе у Хрватскоj коjе се баве овом проблематиком, може се закључити у каквом се стању данас налази. Рушење црквених и других обjеката српске провениjенциjе ниjе престало са изгоном Срба из Хрватске.

Тако jе црква Св. Недеље у Карину минирана и до темеља срушена у лето 1996, демолирана српска црква у Обровцу, на Саборни храм у Дубровнику бачена бомба, порушени остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан манастир Ораховица…

Дуга jе листа учињеног бешчашћа на овим обjектима и, нажалост, наставља се до данас. Са овим желе да униште аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баниjе, Кордуна, Славониjе и Далмациjе. У протеклом периоду систематски jе уништено око 3.000 споменика НОР-а. Сцене рушења и скрнављења обишле су свет, коjи jе нажалост остао индиферентан. За све време УНЕСКО и друге међународне организациjе нису исказале довољну бригу за заштиту споменика српске културе.

У том затирању свега српског порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Опљачкана jе Епископска књижница у Пакрацу, коjу jе основао jош Арсениjе ИИИ Чарноjевић.

У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било jе 112 „Србуља“. Ове се књиге и сада растураjу и продаjу на црном тржишту. Иста судбина задесила jе и епархиjске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Уништена jе и Ризница старе Пакрачке епархиjе, у коjоj су чуване вредне иконе и други литургиjски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете
Ане.

Извор: ПЕЧАТ