Срби, народ који је жртвован

Током 20. века претрпели смо катастрофалне демографске губитке, углавном због туђих циљева. Политичке елите су неразумно жртвовале људске ресурсе и национални идентитет

СРПСКИ народ jе у ратовима у 20. веку претрпео страдање коjе се граничи с геноцидом, али озбиљан попис жртава почео jе тек на стогодишњицу Великог рата. Инициjативу за оваj цивилизациjски посао, коjи jе већина других народа обавила, дао jе Музеj геноцида у Београду коjи, парадоксално, нема изложбене просториjе. Не постоjи место на коме се може видети приказана целокупна слика српских страдања у 20. веку, коjа су почела Првим балканским ратом када jе „освећено Косово“, а завршила се НАТО агресиjом 1999. после коjе су међународне воjне снаге преузеле управу над Косовом и Метохиjом.

– Срби нису свесни колике су жртве поднели, jер их нису ни пописали ни анализирали разлоге страдања, због чега jе политичка и друштвена елита често доносила погрешне одлуке – каже проф др Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеjа геноцида. – Због тога стално трпимо нове жртве, не само у ратовима, већ и у миру. Поразан jе губитак младих људи коjи се одричу идентитета, нарочито оних коjи се иселе у иностранство.

Циљ пописивања жртава ниjе добиjање баналне цифре, већ развоj свести да су страдале стварне особе, а не броjеви. То подразумева и размишљање о смислу и последицама тог жртвовања.

– Попис жртава значи суочавање с грешакама политичких елита коjе су неразумно жртвовале људске ресурсе и идентитет српског народа за туђе циљеве – каже др Ђурић. – Прича о жртвама ниjе оправдање дефетизма. Нисмо jедини народ коjи jе трпео, погледаjте Јевреjе, Русе, Пољаке, Немце. Срби су показали кроз историjу изузетну виталност и кад извучемо поуку из старих страдања, сигуран сам да ћемо моћи да се регенеришемо.

Саговорник „Новости“ подсећа да jе време од пада средњовековне државе испуњено многоброjним ратовима и сеобама. У њима jе српски народ jе подносио огромне губитке, било кроз физичке жртве, било претапањем у друге нациjе, али да га то ниjе уништило jер jе постоjала духовна елита коjа jе чувала националну свест.

– И после неколико векова борбе и губитака остало jе довољно Срба да у устанцима на почетку 19. века обнове Србиjу – каже др Ђурић. – Ни обновљена држава ниjе живела у миру и благостању, већ jе непрестано морала да се бори за ослобођење све до коначног међународног признања 1878. на Берлинском конгресу. Дакле, жртве су и тада подношене, али jе политика државне и друштвене елите била таква да се Србиjа обнављала и напредовала.

Саговорник „Новости“ наглашава да jе краjем 19. века српска елита поседовала свест о важности просвете за успех нациjе. Слала jе талентоване младе људе у иностранство да би се образовали. Они су се враћали у земљу и због високе националне свести и због тога што им jе држава давала послове и могућност да напредуjу.

– О томе говори чињеница да официри школовани у време краља Милана Обреновића добиjаjу битке у балканским ратовима и Великом рату – каже др Ђурић. – До преокрета долази кад се српска политичка елита заноси jугословенском идеjом после повратка Карађорђевића на престо. По њоj jе Србиjа требало да поднесе терет уjедињавања Јужних Словена. Управо то се и десило у ратовима од 1912. до 1918. године.

Монографиjа о балканским ратовима наводи да jе Србиjа 1912-1913. имала 82.800 воjника избачених из строjа. Од тога jе 22.000 погинуло или умрло у Првом балканском рату, а 31.800 jе страдало у Другом. На мировноj конференциjи после Великог рата jе изнет податак да jе Србиjа изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто целокупног становништва из 1914. у коjе jе било укључено и оно с териториjа добиjених у балканским ратовима.

– Према статистици прављеноj за Версаjски мировни уговор Србиjа jе, без Косова и Метохиjе и Македониjе, у рату изгубила чак 43 одсто становништва – наглашава социолог др Слободан Вуковић. – Одмазда неприjатеља, односно пљачкање и малтретирање Срба, почев од пребиjања, преко крађе и паљења имовине, изнуравања од глади и затварања у концентрационе логоре, чак и малолетне деце, чињено jе не само у Србиjи него на свим териториjама на коjима су Срби били насељени.

Србиjа jе у рату 1914-1918. имала толико жртава да дословно ниjе могла да обележи све њихове гробове.

– Ни платна ниjе било довољно да би се на свакоj кући, из коjе jе неко погинуо или био убиjен, могао истаћи црни барjак – забележио jе историчар Васа Казимировић. – Од 852.000 воjника, колико jе Србиjа позвала под ратну заставу, погинуло jе на ратиштима или умрло од рана и епидемиjа 402.435 обвезника.

У опустошеноj Србиjи су се после 1918. могле формирати „читаве дивизиjе“ од тешких инвалида, а око 500.000 малишана остали су сирочад без храниоца. Тако велике жртве, у поређењу с броjем становника ниjе имала ниjедна друга држава.

– Велике губитке имала jе Србиjа и у цивилном становништву: 845.000, рачунаjући у таj броj и жене и децу – наводи Казимировић. – Од грађана коjи су пошли за воjском преко Албаниjе погинуло jе или умрло 140.000. Епидемиjа тифуса 1914-1915. године однела jе око 360.000 живота. Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србиjе износили су 1.511.415 људи.

Србиjа, победница у рату, у заjедничкоj држави jе доживела судбину поражене стране. Њене жртве су од стране хрватских политичара jавно омаловажаване. Велики српски научник и разочарани Југословен Слободан Јовановић jе прекасно констатовао „да су се у заjедничкоj држави Срби одмах национално демобилисали“, док су се други одмах национално мобилисали.

– Кривци за такво стање били краљ Александар и политичка елита српског наорда коjа се листом окренула ка jугословенству – каже др Ђурић. – Политика краља Александра подразумевала jе и престанак пописа српских жртава, jер би се одмах видело да су њихов наjвећи део одговорни народи с коjима се Краљевина Србиjа уjединила, првенствено Хрвати. То се поновило 1945. кад Брозу ниjе било потребно отварање теме о злочинима над Србима у НДХ „jер би у том тренутку револуциjа пукла“, како jе говорио угледни jугословенски историчар Бранко Петрановић. Опет би се испоставило да jе апсолутна већина жртава из српског народа, а апсолутна већина злочинаца из хрватског народа.

Одлуком наjвишег jугословенског комунистичког руководства убрзо по окончању Другог светског рата прекинут jе рад Државне комисиjе за испитивање ратних злочина и зазидане су jаме у коjе су усташе бацале Србе, а ископавања у логору смрти у Јасеновцу заустављена су малтене чим су започела. Десетине хиљада жртава „дивљих чишћења“ у Србиjи донедавно нису смеле ни да се помену. Хрватски историчари у СФРЈ су израчунали да jе у Другом светском рату укупно погинуло око 530.000 Срба, док су новиjи српски подаци далеко превазилазили милион жртава.

– Кад се 1988-89. поставило питање отварања jама и цивилизоване сахране невиних српских жртава букнуо jе нови рат – каже др Ђурић. – Страна коjа децениjама ниjе дозвољавала да се таj чин достоjанствено и људски обави реаговала jе агресивно, jер jе знала више о српским жртвама него Срби. Показало се да jе и српска елита деведесетих манипулисала тим жртвама и поново их стрпала под тепих кад jоj нису биле потребне. Историjа нас учи да кости под тепихом никад не мируjу. Зато jе неопходно да се српским жртвама понесемо као други цивилизовани народи и из њиховог страдања извучемо неке поуке.

ЖРТВОВАНА БУДУЋНОСТ
Проблематично jе тумачење жртвовања Срба за заjедничку државу чиjа jе концепциjа била потпуно супротна ономе шта jе српскоj држави и народу требало, сматра проф. др Вељко Ђурић:

– У нову државу Србиjа улази са 400.000 воjника мање, а знатан део тих репродуктивно способних мушкараца jе страдао не остављаjући потомство. То jе била физичка сеча српског народа коjа се драстично види и у потоњим генерациjама. Пашићева влада жртвовала jе и 1.300 каплара, дечака без икаквог искуства, будућу елиту државе. То се касниjе тумачило као подстрек jачању морала српских воjника. Али може да се тумачи и као злочин политичких власти коjе су жртвовале будућност нациjе.

ЈУНАЧКИ СИРОЧИЋИ

На основу српских људских и материjалних жртава Краљевина СХС jе добила ратну одштету, а статистике показуjу да jе њен наjвећи део отишао у бивше аустроугарске краjеве! 

– Да jе српски народ у Првом светском рату извоjевао Пирову победу, говорило се и у Народноj скупштини jош 1921. године, нарочито у дебатама коjе су вођене кад се доносио Видовдански устав – забележио jе Казимировић. – Истицало се и доказивало да jе Србиjа у рату за Југославиjу дала све што jе могла и имала, а да за узврат ниjе добила ништа. „Јесте ли ишли, господо, у село“, питао jе 1921. године посланик Борислав Штављанин, „jесте ли видели ону сеоску сиротињу коjа иде гола и боса без одеће и обуће, чиjи су хранитељи пали на боjним пољима за ову отаџбину“.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

НЕВЕРОВАТНА СУДБИНА – Прича о немачком дечаку у српскоj воjсци

ЗБОГ ЊЕГА ЈЕ НАСТАО ”МАРШ НА ДРИНУ”: Јуначка погибиjа на Колубари

Колубарска битка

Српске жртве и стратишта из Првог светског рата ни до данас дан нису до краjа пописана