Srbi kao jevrejski albatrosi

Davno pre izjave Josija Gevira, direktora spoljnih poslova Jad Vašema, da Hrvatska postaje „svetski lider sećanja na holokust” lansirane su dosetke da se istorija reprizira kao farsa ili parodija, a sad smo saznali da replike povesti vaskrsavaju i kao groteske

Nezavisna država Hrvatska (NDH)  počela je, u proleće 1941. da hapsi i isporučuje Jevreje i Srbe u svoj logorski kompleks smrti Gospić-Jadovno-Pag i ubija ih, dakle pre 31. jula te godine, kada je rajhsmaršal Herman Gering uputio pismeni nalog šefu tajne policije Rajnhardu Hajdrihu da „preduzme sve potrebne pripreme za konačno  rešenje jevrejskog pitanja”.

Franjo Tuđman, prvi predsednik Republike Hrvatske (RH), „vrhovnik” i „otac  nacije”, izjavio je 1990. da je „srećan” što mu supruga „nije  Srpkinja ni Židovka”.

Godine 2005. Slavko Goldštajn, Jevrejin, tadašnji predsednik Saveta Spomen-područja Jasenovac žalio se da „Veliki školski leksikon” hrvatskog izdavača udžbenika, „Školske knjige”, neće, na Goldštajnovu molbu, da ispravi podatak iz odrednice „Jasenovac” po kojem su jasenovački zatočenici tamo završili zbog jednog jedinog razloga: samo zato što su bili „protivnici režima” NDH.

I, upravo te, 2005. godine Hrvatska je primljena u Međunarodnu alijansu za sećanje na holokaust (IHRA).

4. februara ove, 2023. godine, Josi Gevir, direktor spoljnih poslova jerusalimskog memorijalnog centra Jad Vašem i ko-šef izraelske delegacije u IHRA-i, izjavio je u Zagrebu, za hrvatsku novinsku agenciju Hina, kako Hrvatska  postaje „svetski lider sećanja na holokaust”.

Do ovog slučaja, lansirane su dosetke kako se istorija reprizira kao farsa ili parodija, kako se izopačeno rimuje, a sada već vidimo da povesne replike vaskrsavaju i kao groteske.

Hrvatski čin kafkijanske metamorfoze u filosemitizam uslediće 1. marta 2023. kada RH postaje predsedavajuća IHRA-e. I to ne po principu rotacije, tako što bi, od 35 zemalja članica IHRA-e, red došao na Hrvatsku.

Kriterijum za predsedavanje je, verovali ili ne, izuzetnost: „Ne postaju svi članovi predsedavajući”, rekao je Gevir, a Hina pojašnjava da neke članice „nisu kvalifikovane”  za predsedavanje, dok su druge zemlje, kao mogući predsedatelji, limitirane stavom (vetom) pojedinih članica po kojem „nisu prikladne” za vođstvo!

„Izazov je postići konsensus između 35 zemalja članica, ali Hrvatska je to uspela”, poentira Gevir.

Međutim, ključni iskaz direktora Josija glasi ovako: „Gevir je istakao da je ustaški režim bio ,zločinački režim po mnogo čemu’ ali da on može da govori samo o jednom – o odnosu prema jevrejskoj manjini”!!!

Gevirova izjava otkriva koncept UHRA-e po kojem su holokaust i genocid, to  jest pokolj Srba u NDH, dve žrtvoslovne (viktimološke) priče koje se ne dodiruju niti negde ukrštaju. A pošto se jedna od tri definicije IHRA-e odnose na antiromski rasizam i diskriminaciju, znači da van diskursa i optike ostaju samo srpske, primarne i daleko najbrojnije žrtve endehazije.

Programska koncepcija IHRA-e podrazumeva da se megazločin NDH može  dekomponovati, raseći na mehaničke delove. Gevir proklamuje separaciju viktimologije u NDH, preseca je na jevrejsku i srpsku (koju čak nije ni imenovao), i očito, svoju doktrinu smatra podesnom i dovoljnom za dezinfekciju hrvatske krivice zbog NDH.

Njegov rez se ne obazire na istorijske fragmente s početka ovog teksta koji svedoče o teško razdvojivoj sudbini Jevreja i Srba u ustaškom i proustaškom praksisu. Takozvana kultura sećanja na žrtve NDH, po zvaničniku Jad Vašema, nastupa, dakle, u više nepovezanih kolona.

Gevir, uz to, paradoksalno zastupa ekskluzivizam žrtava holokausta. Ignorišući srpski martirijum u NDH, kaže da je sećanje na holokaust „univerzalna ljudska odgovornost”.

Jevrejsko žrtvoslovlje je separatno i ekskluzivno, a komemoriranje holokausta planetarno.

Josi Gevir pohvalio je Hrvatsku da je „među prvima u Evropi” poslala svoje učitelje u Jad Vašem. Ali, ova vrsta edukacije počela je jednim drugim, bizarnim treningom.

Februara 1998. šef proustaške Hrvatske stranke prava (HSP) Anto Đapić, posle kritika zbog njegovog manira da visoko podiže desnicu u znak nacifašističkog pozdrava, rekao je: „Tko će  meni u Hrvatskoj diktirati kako smijem dizati ruku i naređivati šta ću s rukama raditi?! Imam pravo rukom pokazivati koliki će kukuruzi u Slavoniji rasti kad HSP dođe na vlast!”.

Sedam godina kasnije, takav Đapić, tada već gradonačelnik Osijeka, biva pripušten u pokajničku posetu Jad Vašemu. Pijetet prema žrtvama holokausta nije bio prepreka za ovu opskurnu vizitu. Posle povratka, na pitanje zašto neće da ode u Jasenovac, a posećuje Jad Vašem, Đapić je odgovorio da je to deo „HSP-ove političke strategije”.

Slikovita, spektakularna, „strateška” rezultanta hrvatske kooperacije i izraelske edukacije viđena je 2018. godine na nebu iznad Knina koje su parala dva izraelska ratna aviona F-16, odajući počast učesnicima proslave „Oluje”, od kojih su mnogi mahali službenim zastavama sa vezenim natpisom „za dom spremni”, urlajući taj isti poklič Pavelićeve ordije.

Opisanu metodologiju žrtvoslovnog „poravnanja” Jevreja i Hrvata, ali u izvođenju Branka Lustiga (1932-2019), Jevrejina rođenog u Osijeku, logoraša Aušvica i Bergen-Belzena, dvostrukog dobitnika „Oskara” za produkciju, krstila je 2017. godine kao „pranje crnih košulja” dr Julija Koš (Split, 1953), takođe  Jevrejka, i spoljna saradnica Jad Vašema.

– Lustig je onim što čini u posljednje doba osramotio svoje pretke i sve koji su stradali u holokaustu. Festival jevrejskog filma koji je osnovao… pretvorio se  u prividno liberalnu podršku snagama koje ovđe (u Hrvatskoj) predvode fašizaciju i negaciju holokausta, rekla je Košova.

Na meti dr Julije Koš naročito se našao planirani muzej holokausta u Zagrebu upravo zbog pominjanog žrtvoslovnog separiranja i ekskluzivizma:

„Sam, makar i radni, naziv Muzej holokausta smeta mi jer prikriva činjenicu o ustaškom genocidu nad Romima i Srbima, a to je stvarno glavna tema prikrivanja koja se očito danas honorira u Hrvatskoj… Odvodili su i Srbe i masovno ih ubijali uokolo Jasenovca po selima, ali to nije u naslovu ovog muzeja, kao ni Romi… Inicijatori muzeja kažu da će se tamo govoriti i o Srbima i Romima; pa zašto se  onda ne zove Muzej ustaških zločina ili genocida, zašto se ,potkusuruje’ terminom holokaust?!”.

Dr Julija Koš nije jedini jevrejski intelektualac kojem smeta inverzija smisla i lobotomija pamćenja o srpskom stradanju u 20. veku, odnosno permutacija istorijske pozicije Srba, od naciona nad kojim je počinjen genocid, zbog sladostrašća dželata bez pandana u istorijskom pamćenju, u- tobož genocidni narod.

Zašto je jevrejsko mnenje o Srbima skrenulo s puta, pokušala je 2005. godine da objasni američka književnica i novinarka Džulija Gorin (1972), Jevrejka rođena u ŠSR-u.

Po njenom rezonu, jevrejsko javno mnjenje u SAD upecalo se na „čarobni propagandni štapić” o srpskoj agresiji i teroru nad „slabijima”, upadajući tako u zamku sopstvenog imperativa „nikad više”.

„Stvar je utoliko tragičnija ako se imaju u vidu istorijske veze između Jevreja i Srba koje su zajedno ubijale nacistiške hrvatske, bosanske i albanske brigade tokom Drugog svetskog rata”, kaže Gorin.

Ona citira Džejmsa Harfa, propagandnog mogula iz američke „pi-ar” firme „Ruder Fin”, koja je u ratu zastupala Hrvatsku, BiH i UČK:

– Uspeh u zadobijanju jevrejske javnosti na našu stranu… Početkom avgusta 1992. njujorški ,Njuzdej’ objavio je vest o (srpskim) koncetracionim logorima. Tu priliku smo iskoristili iz istih stopa. Nasamarili smo tri velike jevrejske organizacije – Ligu protiv klevete, Američki jevrejski komitet i Američki  jevrejski kongres. Predložili smo im da štampaju saopštenje u ,Njujork tajmsu” i da organizuju demonstracije ispred zgrade UN. Bio je to neverovatan preokret. Čim su jevrejske organizacije ušle u igru na strani Bošnjaka, istog časa smo mogli da u očima javnog mnenja izjednačimo Srbe sa nacistima.

Džulija Gorin rezimira: „Svet je stajao skrštenih ruku kad je jedna trećina Jevreja istrebljena u prošlom veku. U ovom veku, Jevreji stoje skrštenih ruku dok se briše istorija jednog naroda (Srba)”.

Iz nekog razloga citirani tekst ima naslov: „Srbi, jevrejski albatrosi”. Karakteristike ove okeanske ptice su, između ostalog: prati brodove nadajući se da će dobiti ostatke hrane koju mornari bacaju, ume i voli da leti u susret vetru, a, zbog njene pitomosti na kopnu, zovu je „budalasti galeb”.           

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Zašto je grupa Jevreja došla oplakivati žrtve genocida u Srebrenici?