Срби као јеврејски албатроси

Давно пре изјаве Јосија Гевира, директора спољних послова Јад Вашема, да Хрватска постаје „светски лидер сећања на холокуст” лансиране су досетке да се историја репризира као фарса или пародија, а сад смо сазнали да реплике повести васкрсавају и као гротеске

Независна држава Хрватска (НДХ)  почела је, у пролеће 1941. да хапси и испоручује Јевреје и Србе у свој логорски комплекс смрти Госпић-Јадовно-Паг и убија их, дакле пре 31. јула те године, када је рајхсмаршал Херман Геринг упутио писмени налог шефу тајне полиције Рајнхарду Хајдриху да „предузме све потребне припреме за коначно  решење јеврејског питања”.

Фрањо Туђман, први председник Републике Хрватске (РХ), „врховник” и „отац  нације”, изјавио је 1990. да је „срећан” што му супруга „није  Српкиња ни Жидовка”.

Године 2005. Славко Голдштајн, Јеврејин, тадашњи председник Савета Спомен-подручја Јасеновац жалио се да „Велики школски лексикон” хрватског издавача уџбеника, „Школске књиге”, неће, на Голдштајнову молбу, да исправи податак из одреднице „Јасеновац” по којем су јасеновачки заточеници тамо завршили због једног јединог разлога: само зато што су били „противници режима” НДХ.

И, управо те, 2005. године Хрватска је примљена у Међународну алијансу за сећање на холокауст (ИХРА).

4. фебруара ове, 2023. године, Јоси Гевир, директор спољних послова јерусалимског меморијалног центра Јад Вашем и ко-шеф израелске делегације у ИХРА-и, изјавио је у Загребу, за хрватску новинску агенцију Хина, како Хрватска  постаје „светски лидер сећања на холокауст”.

До овог случаја, лансиране су досетке како се историја репризира као фарса или пародија, како се изопачено римује, а сада већ видимо да повесне реплике васкрсавају и као гротеске.

Хрватски чин кафкијанске метаморфозе у филосемитизам уследиће 1. марта 2023. када РХ постаје председавајућа ИХРА-е. И то не по принципу ротације, тако што би, од 35 земаља чланица ИХРА-е, ред дошао на Хрватску.

Критеријум за председавање је, веровали или не, изузетност: „Не постају сви чланови председавајући”, рекао је Гевир, а Хина појашњава да неке чланице „нису квалификоване”  за председавање, док су друге земље, као могући председатељи, лимитиране ставом (ветом) појединих чланица по којем „нису прикладне” за вођство!

„Изазов је постићи консенсус између 35 земаља чланица, али Хрватска је то успела”, поентира Гевир.

Међутим, кључни исказ директора Јосија гласи овако: „Гевир је истакао да је усташки режим био ,злочиначки режим по много чему’ али да он може да говори само о једном – о односу према јеврејској мањини”!!!

Гевирова изјава открива концепт УХРА-е по којем су холокауст и геноцид, то  јест покољ Срба у НДХ, две жртвословне (виктимолошке) приче које се не додирују нити негде укрштају. А пошто се једна од три дефиниције ИХРА-е односе на антиромски расизам и дискриминацију, значи да ван дискурса и оптике остају само српске, примарне и далеко најбројније жртве ендехазије.

Програмска концепција ИХРА-е подразумева да се мегазлочин НДХ може  декомпоновати, расећи на механичке делове. Гевир прокламује сепарацију виктимологије у НДХ, пресеца је на јеврејску и српску (коју чак није ни именовао), и очито, своју доктрину сматра подесном и довољном за дезинфекцију хрватске кривице због НДХ.

Његов рез се не обазире на историјске фрагменте с почетка овог текста који сведоче о тешко раздвојивој судбини Јевреја и Срба у усташком и проусташком праксису. Такозвана култура сећања на жртве НДХ, по званичнику Јад Вашема, наступа, дакле, у више неповезаних колона.

Гевир, уз то, парадоксално заступа ексклузивизам жртава холокауста. Игноришући српски мартиријум у НДХ, каже да је сећање на холокауст „универзална људска одговорност”.

Јеврејско жртвословље је сепаратно и ексклузивно, а комеморирање холокауста планетарно.

Јоси Гевир похвалио је Хрватску да је „међу првима у Европи” послала своје учитеље у Јад Вашем. Али, ова врста едукације почела је једним другим, бизарним тренингом.

Фебруара 1998. шеф проусташке Хрватске странке права (ХСП) Анто Ђапић, после критика због његовог манира да високо подиже десницу у знак нацифашистичког поздрава, рекао је: „Тко ће  мени у Хрватској диктирати како смијем дизати руку и наређивати шта ћу с рукама радити?! Имам право руком показивати колики ће кукурузи у Славонији расти кад ХСП дође на власт!”.

Седам година касније, такав Ђапић, тада већ градоначелник Осијека, бива припуштен у покајничку посету Јад Вашему. Пијетет према жртвама холокауста није био препрека за ову опскурну визиту. После повратка, на питање зашто неће да оде у Јасеновац, а посећује Јад Вашем, Ђапић је одговорио да је то део „ХСП-ове политичке стратегије”.

Сликовита, спектакуларна, „стратешка” резултанта хрватске кооперације и израелске едукације виђена је 2018. године на небу изнад Книна које су парала два израелска ратна авиона Ф-16, одајући почаст учесницима прославе „Олује”, од којих су многи махали службеним заставама са везеним натписом „за дом спремни”, урлајући тај исти поклич Павелићеве ордије.

Описану методологију жртвословног „поравнања” Јевреја и Хрвата, али у извођењу Бранка Лустига (1932-2019), Јеврејина рођеног у Осијеку, логораша Аушвица и Берген-Белзена, двоструког добитника „Оскара” за продукцију, крстила је 2017. године као „прање црних кошуља” др Јулија Кош (Сплит, 1953), такође  Јеврејка, и спољна сарадница Јад Вашема.

– Лустиг је оним што чини у посљедње доба осрамотио своје претке и све који су страдали у холокаусту. Фестивал јеврејског филма који је основао… претворио се  у привидно либералну подршку снагама које овђе (у Хрватској) предводе фашизацију и негацију холокауста, рекла је Кошова.

На мети др Јулије Кош нарочито се нашао планирани музеј холокауста у Загребу управо због помињаног жртвословног сепарирања и ексклузивизма:

„Сам, макар и радни, назив Музеј холокауста смета ми јер прикрива чињеницу о усташком геноциду над Ромима и Србима, а то је стварно главна тема прикривања која се очито данас хонорира у Хрватској… Одводили су и Србе и масовно их убијали уоколо Јасеновца по селима, али то није у наслову овог музеја, као ни Роми… Иницијатори музеја кажу да ће се тамо говорити и о Србима и Ромима; па зашто се  онда не зове Музеј усташких злочина или геноцида, зашто се ,поткусурује’ термином холокауст?!”.

Др Јулија Кош није једини јеврејски интелектуалац којем смета инверзија смисла и лоботомија памћења о српском страдању у 20. веку, односно пермутација историјске позиције Срба, од национа над којим је почињен геноцид, због сладострашћа џелата без пандана у историјском памћењу, у- тобож геноцидни народ.

Зашто је јеврејско мнење о Србима скренуло с пута, покушала је 2005. године да објасни америчка књижевница и новинарка Џулија Горин (1972), Јеврејка рођена у ШСР-у.

По њеном резону, јеврејско јавно мњење у САД упецало се на „чаробни пропагандни штапић” о српској агресији и терору над „слабијима”, упадајући тако у замку сопственог императива „никад више”.

„Ствар је утолико трагичнија ако се имају у виду историјске везе између Јевреја и Срба које су заједно убијале нацистишке хрватске, босанске и албанске бригаде током Другог светског рата”, каже Горин.

Она цитира Џејмса Харфа, пропагандног могула из америчке „пи-ар” фирме „Рудер Фин”, која је у рату заступала Хрватску, БиХ и УЧК:

– Успех у задобијању јеврејске јавности на нашу страну… Почетком августа 1992. њујоршки ,Њуздеј’ објавио је вест о (српским) концетрационим логорима. Ту прилику смо искористили из истих стопа. Насамарили смо три велике јеврејске организације – Лигу против клевете, Амерички јеврејски комитет и Амерички  јеврејски конгрес. Предложили смо им да штампају саопштење у ,Њујорк тајмсу” и да организују демонстрације испред зграде УН. Био је то невероватан преокрет. Чим су јеврејске организације ушле у игру на страни Бошњака, истог часа смо могли да у очима јавног мнења изједначимо Србе са нацистима.

Џулија Горин резимира: „Свет је стајао скрштених руку кад је једна трећина Јевреја истребљена у прошлом веку. У овом веку, Јевреји стоје скрштених руку док се брише историја једног народа (Срба)”.

Из неког разлога цитирани текст има наслов: „Срби, јеврејски албатроси”. Карактеристике ове океанске птице су, између осталог: прати бродове надајући се да ће добити остатке хране коју морнари бацају, уме и воли да лети у сусрет ветру, а, због њене питомости на копну, зову је „будаласти галеб”.           

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Zašto je grupa Jevreja došla oplakivati žrtve genocida u Srebrenici?