„Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе“

Регент Александар Карађорђевић jе 29. jула 1914. упутио ратну прокламациjу Србиjи и српском народу, са позивом да бране своjе „огњиште и српско племе“.

Телеграм од кога су сви стрепели jе стигао 28. jула 1914. године, у
11 часова уjутру, као обична поштанска пошиљка. Аустро-Угарска jе
Краљевини Србиjи обjавила рат. Србиjи ниjе било суђено да ужива у
плодовима победе из балканских ратова иако jоj никако ниjе било до рата.
Оскудевало се у свему, нарочито у храни и ратном материjалу. Требало jе
збринути на хиљаде воjних инвалида и ратне сирочади, попунити
испражњену државну касу, окрепити исцрпљену земљу. Ипак, рат jе био
наметнут, а земља се морала бранити. Дан након аустро-угарске обjаве
рата, врховни командант Српске воjске, регент Александар Карађорђевић
упутио jе Србиjи и српском народу ратни проглас у коjем jе навео разлоге
због коjих их, после годину дана мира, поново позива у рат за одбрану
земље.

Моjим драгим и jуначким Србима!
На нашу Србиjу насрнуло jе велико зло. Аустро-Угарска нам jе обjавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и jунаци.

Невоље наше Краљевине и нашега народа са Аустриjом нису почеле од
jуче. Кад jе год Бечу требало, давана су наjсвечаниjа обећања да ће се
са Србима и Хрватима праведно поступати, па jе ипак све то остало
неиспуњено. Залуду су српски и хрватски граничари и толики други наши
jунаци лили крв по целоj Европи и за славу и корист бечког двора, залуду
су биле жртве коjе jе Србиjа за владе Мога деде поподневла кад jе
помагла да се спасава царски престо од незадовољних и побуњенх његових
народа, залуду jе Србиjа увек радила све што jе могла да живи у
приjатељству са суседном царевином, – све то ниjе ништа помогло.

И Србиjа као држава и наш народ, где год био, свакад и свуда су
сумњичени, и зато су увек запостављени другим народима. Пре 36 година
заузела jе Аустриjа српску Босну и Херцеговину, коjе су устале биле да
се ослободе, а пре шест година коначно их присвоjила бесправно, убећавши
им уставне слободе коjе, онакве какве су дане, нису ни у колико народ
задовољиле. Све jе то створило дубоко незадовољство у народа, нарочито у
буjне и неразмишљене омладине, па jе напослетку изазвало отпоре, па и
сараjевски атентат.

Србиjа jе таj кобни догађаj искрено ожалила, осудила и изjавила
готовост да ће предати суду сваког саучесника: али jе брзо са
запрепашћењем видела да Аустриjанци за њ бацаjу одговорност не на своjу
рђаву управу или на поjедине кривце самог дела, него на Краљевину
Србиjу. Без обзира што jе оно убиjство извршио само jедан човек, њен
поданик, уз припомоћ неколико другова, и то у њиховоj земљи, пред очима
свих њених власти, Аустриjа jе зато окривила наше чиновнике и официре,
спрску Владу, и напослетку целу Краљевину Србиjу и све Србе где год их
има. Такво оптуживање jедне независне државе за туђе кривице,
jединствено jе у историjи Европе, где онака злочина дела на жалост нису
ретка. У смислу окривљења поднела jе аустроугарска влада 10. овог месеца
Моjоj Влади необичну представку с тешким оптужбама и захтевима, тражећи
од Србиjе задовољење и остављаjући jоj рок од 48. сати за одговор. Моjа
jе Влада, одговараjући жељама народа и потреби мира, коjу осећа не само
Србиjа, већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб, и зато jе
изашла у сусрет аустро-угарскоj влади до краjњих граница попустиљивости,
преко коjих не може ићи ниjедна независна држава.

Кад jе о томе извештен аустро-угарски посланик, изjавио jе одмах,
да његова влада ниjе задовољна одговором и прекинуо jе дипломатске
односе са Моjом владом. Тада су све приjатељске нам државе – на челу им
братска нам Русиjа – покушале склонити аустро-угарску владу да пристане
на мирно решење спора. На жалост, бечки државници осташе глухи према
саветима мудрости и интересима човечанства. Они нам обjавише jуче рат,
не презаjући да тиме изазову и недогледне последице jедног заплета.

И ако тешка срца и свестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу
кад су се српски ратници спремали да прибраjу довреле плодове свога
труда, Ја сам принуђен позвати све Моjе драге и храбре Србе под српску
тробоjку с уверењем да ће се они и у овоj прилици показати достоjни
своjих славних предака, онакви какви су били лане и преклане. С вером у
Свевишњега Господа Бога, с надом у симпатиjе просвећеног света и у
коначну победу наше правде, с поверењем у помоћ своjих великих сродника и
поузданих приjатеља, примамо, заjедно са нашом jуначком браћом Србима,
Црне Горе, борбу коjа нам jе обесно наметнута. У нашоj славноj
прошлости, стариjоj и новиjоj, има доста сведочанства да Србин, кад jе
сложен, може победити и много већег противника. Посведочимо jош jеданпут
да се Србин уме жртвовати за своjу Отаџбину и обилићским пожртвовањем
одбранити jе пред монгоброjним, охолим неприjатељем.

Срби, браните свом снагом своjе огњиште и српско племе.

 

16.(29.) jула 1914. год.
у Нишу.

Александар с. р.

Пише: Јован Алексић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

АУСТРИЈСКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Ратник тежак 23 килограма

Овековечена српска страдања од Егеjа до Дунава