Спутњик код Србина, Спилберговог јунака, који је „ухапшен“ и послат пред – Гадафија

Да судбина сликара и вајара Недељка Гоге личи на узбудљив филмски сценарио, потврдио је својевремено и Стивен Спилберг: славни оскаровац је један део Гогине животне приче сместио у документарац и потом му изразио захвалност. На ћирилици!

Бежећи од београдске буке, уметник Недељко Неђо Гога одлучио је пре две деценије да у зеленило и тишину Врњачке бање смести свој свет. Његова кућа — атеље, окренута ка планини Гоч, својеврсна је галерија слика, пејзажа, актова, скулптура, књига… И сећања…

И мада многа од тих сећања нису лака за ношење, а по ужасима којима су испуњена прете да баце сенку на лице овог осамдесетогодишњака, Гога нас дочекује са широким искреним осмехом срећног и оствареног човека. Како и не би, каже, док нам отвара врата своје куће, кад је ових дана завршио и прву књигу — „Осам недовршених прича“, која представља литерарну прераду богате биографије овог светског путника, конзула, цртача, љубитеља жена… 

Из какве побуде један остварени ликовњак одлучује да се опроба у писању?

— Сада мало теже стојим за штафелајем, па су ме пријатељи наговорили — пошто имам пуну главу свега — да узмем да пишем. Сео сам за компјутер и за кратко време направио комплетну књигу. Брзо се испоставило да имам још најмање осам тема и сад сам решио да књигу продужим. Имам само 80 година и намеравам да живим још, далеко више.

Како неко ко је као дете доживео ужас Козаре, Јасеновца, дечијег логора у Сиску, успева да останетако прибран, ведар, посвећен,да се толико радује животу?

— Мислим да је сликање компензација онога свега што ми је ускраћено у детињству. Да одрастао човек доживи Јасеновац и Сисак, да око вас убијају навелико, на десетине, кољу и черече, да „штроје“,носио би то целога живота. А ја сам све то доживео као дете…. И данас имам фобију од чизама, јер су нам у таквим чизмама са леђа стављали ногу, а с друге стране штиклу и дробили све, да не бисмо после, ако неко и преживи, имали потомство. То је и на мени примењено, али ја сам, ето, имао срећу, па сам стекао близнакиње…

Кажете да после логора нисте зналишта је фудбал, игранка, за вас су постојале само болнице…

Болнице и центри за рехабилитацију. Имао сам преко 20 болести, ништа није било здраво на мени. И још фобије… Од униформе… Кад видим поштара, ја се стресем. Нож никад не видим да нема крви на њему… С тим треба живети. Компензација за све те ужасе био је рад, стварање.

Одлучили сте да се бавите сликарством и вајарствомиу Београду уписујете академију.

— Нисам одлучио, то је кренуло још у основној школи. Тада сам кренуо са уметношћу и тако је до данас. Једноставно сам заволео тај посао. И никад ми доста; зато морам још дуго, дуго да живим да бих све урадио.

Занимљиво је да сте, шездесетих година, отишли као наш конзул у Либијуито тако што је Гадафи инсистирао да башВи дођете. Зашто је тражиоВас?

— Гадафи ме је звао, био му је потребан уметник. Али он ме је званично звао, обратио се лично Титу. Занимљиво је то наше познанство, били смо комшије док смо живели на Западу. Гледао сам га како клања са његовима и једном му кажем да бих волео да ме научи ту његову молитву да и ја клањам. „Мистер Гога, није то за зезање“, рекао ми је пун неповерења, али био сам упоран и он ми напише текст молитве. За једно после подне сам га научио. И Гадафи је то запамтио. Освојио сам га том молитвом, тиме што сам клањао поред њега на његов начин, али свом Богу. И, ето, сетио ме се кад је дошао на власт. Кад сам дошао у Бенгази, он ме је дочекао на аеродрому. Били смо пријатељи, али му то није сметало да се веома наљути на мене када сам му, радећи га у барељефу, „скинуо“ једну звездицу са пуковниковог шињела. Нисам успео да му објасним да је то у уметности дозвољено и да не могу накнадно да је додам. 

И сам тај одлазак усред ноћи из Минхена за Београд, односно у Бенгази код Гадафија, личи на филмску сцену…

— Сећам се да ми је у Минхену једне вечери, око два после поноћи, зазвонио телефон и да ми је конзул саопштио да под хитно узмем ствари и пасош, предам колеги пројекат на ком сам радио, уз објашњење да се нећу ускоро враћати. Одмах сам помислио да ме хапсе, да сам негде „просуо сирће“… Међутим, конзул ми је показао телеграм у коме је писало: „Имамо информацију да је Гога код вас у Минхену. Пошаљите га хитно. Ако нема авион, шаљемо авион по њега“. У потпису „Стари“! Насмејем се, уверен да је шала, али ми конзул открије да је и он исто мислио, па је звао МИП Београд и прво што су га питали било је „јесте ли га нашли“. Углавном, стигнем у Београд, ту ме задрже још две недеље и онда отпутујем у Либију.

Гадафија сте освојили молитвом, али шта сте урадили Стивену Спилбергу да седнеисними документарни филм о Вама?

— Њега сам упознао на Западу. Кроз ћаскање је открио да сам званично најмлађа жива жртва усташког геноцида. Заинтересовао сам га с неким причама и он је снимио филм о мени, о логору. Кад је све то снимљено, после извесног времена добијам из Вашингтона писмо са његовим меморандумом. Захваљује ми што сам испричао своју причу и омогућио снимање тог филма који је, како пише, добар за човечанство као доказ против фашиста. То Спилбергово писмо написано је ћирилицом. Вероватно је нашао неког Југовића тамо и, ето, захвалио ми се на ћирилици. Тај филм се не може приказивати у комерцијалне сврхе, рађен је за потребе Музеја холокауста чији је Спилберг председник. Али може да се приказује у одређеним пригодама и жао ми је што није приказан у Њујорку за време постављања недавне велике изложбе о Јасеновцу, али ја сам био преоптерећен и нисам могао да путујем, иако су ме звали…

Да ли се ужас који сте преживелиможе превазилазити, добротом, да ли се уопште могу опраштати такве ствари?

— Може се превазилазити, али натчовечанском снагом. Можда има тога и што сам Крајишник, са Козаре, а ми смо познати као челични људи, супермени. С друге стране, погледам у небо и кажем себи да сам добио задужење и да сам све то преживео да бих могао да причам људима. Можда би то могла да буде сатисфакција за оне који нису преживели — за моју браћу, сестре, комшије, за хиљаде српске деце… Ја сам преживео, али тако да ме нису могли изнети на рукама — јер сам био гомила костију — него у крпама. Могли сте ми пребројати зубе кроз усне, очи су биле у дубини главе, а како ми је после испричано, имао сам неку боју зелену, жуту, плаву, некако недефинисано лице, и био сам пун вашки. С тим сам изнесен из логора.

А онда су уследиле болнице…

— Доста времена сам провео у болницама, лекари нису могли да ми помогну. Шипке на кревету сам кидао од болова. А онда сам једне вечери прочитао једну танку књижицу — у питању је био далај лама и Тибет. После тог читања замолио сам медицинску сестру да ми купи блок и оловке да правим портрете, да дођем до новца, да идем код далај ламе. То се прочуло међу лекарима, било је изненађујуће да неко ко се једва вуче на две штаке намерава на дуг пут… Али уследила је подршка — не само из моје, него и из других болница су долазили да ми позирају. Са тим парама од портрета сам 1956. дошао у руску амбасаду по визу. Прво нису хтели да чују, видевши ме таквог, али кад сам им објаснио да ћу ја тамо отићи пешице ако треба — Руси су ми ударили две визе на пасош.

На Тибету сте се решили штака.

И штака и болова. Препородио сам се.

Кажете да данас живите да бисте помогли другима да осете живот и искористе га на најбољи начин.Све слике у вашем атељеу славе живот — славе природу, ерос. Ода животу, упркос свему?

— Да, ја славим живот. А један од облика живота је жена. Ја славим жену, она је и пејзаж, и воће…. И колико год, као и сваки уметник, трагам ево већ дуже од пола века, за нечим лепшим, и узвишенијим, морам да кажем да до сада нисам нашао ништа лепше од жене…

Извор: СПУТНИК СРБИЈА

Везани прилози: