Sprema li se Srbima u Vukovaru  “Kristalna noć“? 

„Stožeru za hrvatski Vukovar“ nije bilo dosta što je poskidao sve ćirilične table po gradu i što je sakupio 630 hiljada potpisa širom Hrvatske za raspisivanje referenduma o zabrani ćirilice, pa je nedavno, po ugledu na Hitlerove naciste, objavio spisak lokala i trgovina čiji su vlasnici Srbi. Istorija nas uči da iza ovoga sledi „Kristalna noć“

U nacističkoj Nemačkoj lokale i kuće Jevreja obeležavali su Davidovom zvezdom. U Vukovaru će, nema sumnje, nekretnine tamošnjih Srba locirati s četiri S ili samo slovom S. U Nemačkoj je nakon obeležavanja sledilo odvođenje Jevreja u konclogore, ili direktno na streljanje. Srbima u Vukovaru sudbina još nije jasna, ali streljanje će verovatno izbeći; drugo je vreme, a i Dunav nije daleko, pa beži u Srbiju.

„Stožer za hrvatski Vukovar“, grupa lokalnih fašista, ustaša, nacista − nećete pogrešiti koristeći bilo koji od ovih termina − objavio je spisak lokala i trgovina u Vukovaru čiji su vlasnici Srbi. Navedeni razlog: da bi ih tamošnji Hrvati bojkotovali. Pravi razlog: da bi se znalo koga udariti kad dođe vreme za novu, hrvatsku, „Kristalnu noć“.

VRUĆ KAMEN U RUKAMA VLADE U dramatičnoj formi na događaj je reagovao i Milorad Pupovac, ali nema vajde.Tom „Stožeru“ niko ništa ne može, uprkos činjenici da njegovi članovi svesno šire mržnju protiv Srba, otvoreno pozivaju na izopštavanje Srba iz javnog života, traže da se u Vukovaru zabrani upotreba ćirilice, već godinu dana divljaju po gradu, skidajući svaki trag ćiriličnog pisma sa zgrada, sedišta državnih i lokalnih institucija. Duboko je u krivu svako ko pomisli da su ovi jurišnici samonikli, da iza njih ne stoji neko moćan, vrlo moćan.

„Stožer“ je pokrenuo inicijativu da se na nivou države raspiše referendum o upotrebi ćirilice u Hrvatskoj, s idejom da se to pismo dozvoli u javnoj upotrebi samo u mestima gde ima više od 50 odsto Srba. Nakon „Bljeska“ i „Oluje“ takvih je u Hrvatskoj žalosno malo, uglavnom su to seoska naselja. Hrvatski fašisti bi to nekako, do daljnjega, mogli da istrpe.

Najstrašnije u svemu ovome je što su vukovarski nacisti za veoma kratko vreme sakupili preko 630.000 hiljada potpisa i gurnuli vladi Hrvatske vruć kamen u ruke. Zakon kaže da je ta brojka više nego dovoljna da se referendum održi, politička logika kaže da bi u tom slučaju, pošto ishod referenduma svi znamo, Milanović i Josipović morali javno da se pomire s činjenicom da su na čelu države u kojoj je mržnja (zašto ne reći fašizam) legalizovana, zakonom dozvoljena.

Inicijativa za referendum, s potpisima građana, nalazi se u zgradi vlade Hrvatske, Milanović neće da je pusti u proceduru, Josipović poziva na razum ali u ovom slučaju sve je u skladu sa zakonom. E, sad, što bi okončanje akcije fašista iz Vukovara pokazalo da ogroman broj Hrvata ima identičan stav u vezi sa ćirilicom, kao i pokretači inicijative… to je problem koji Milanović pokušava da reši na Ustavnom sudu. Tamo je još uvek zahtev vlade Hrvatske za ocenu ustavnosti vukovarske inicijative, ali se Sud ne izjašnjava. I njima je to tanak led koji će, kad-tad, morati da pređu. Sačekajmo.

VELIKI FALSIFIKAT KAO „POVJESNA ISTINA“ U međuvremenu je Ivo Josipović iskoristio jednu priliku i ponovio da je hrvatska država utemeljena na antifašizmu, odnosno da je u Drugom svetskom ratu antifašistički pokret kod Hrvata, srazmerno gledano, bio najmasovniji u celoj Evropi. Srbe nije spominjao a znaju i Josipović i svi hrvatski političari i istoričari da je antifašistički pokret u Hrvatskoj bio srpski antifašistički pokret. Ta neoboriva činjenica svakim danom tone sve dublje u vremensku izmaglicu; prisustvujemo pretvaranju još jednog velikog hrvatskog falsifikata u „povjesnu istinu“.

Prve tri godine Drugog svetskog rata Srbi su u partizanskim jedinicama na prostoru Hrvatske bili zastupljeni u procentu od 90 i više odsto. Danas to u Hrvatskoj više niko ne spominje. Zabranjeno je. Kao što je zabranjena svaka kritika Domovinskog rata, spominjanje hrvatskih zločina, stavljanje znaka pitanja na teoriju o srpskoj krivici za razbijanje Jugoslavije.

Ko se usudi da tu nacionalnu svetinju dodirne, makar usput, u aluzijama, slučajno, rizikuje medijski linč. Oseća to ovih dana Dejan Jović, specijalni savetnik analitičar u Kabinetu Ive Josipovića, inače britanski student, predavač na nekoliko evropskih univerziteta. On se usudio da deo krivice za rat devedesetih pripiše i Franji Tuđmanu, što ga je dovelo u centar mete ekstremnih proustaških javnih delatnika u Hrvatskoj. Nekoliko desničarskih medija, pojedinaca, otvoreno kritikuju Jovića, tražeći od Josipovića da se izjasni deli li stavove svog savetnika ili misli drugačije. Ako misli suprotno, zašto Jovića, pitaju se, ne otera iz službe. Naravno, sam Jović dobija pretnje, s ciljem da ga se natera na odlazak iz Hrvatske, kao što to biva u ovakvim slučajevima, ali ovaj još ne pokazuje da je od onih koji se lako povlače.

U naglašeno nacionalnom prostoru medijskog i javnog života Hrvatske ovih dana definitivno je pocepana membrana koja je delila minimum poštovanja srpskih žrtava u ratu devedesetih. Brešu je podigao zagrebački „Večernji list“ čiji je komentator, Milan Ivkošić, postavio pitanje do kada će se ubistvo porodice Zec, pre svega male Aleksandre, koristiti za blaćenje države Hrvatske. Red je, poručuje Ivkošić, da se progovori o deci hrvatske nacionalnosti, stradaloj za vreme „srpske agresije“ u Domovinskom ratu, ili da se ne govori ni o tragediji porodice Zec.

NOVA ANTISRPSKA PITA Istomišljenici, a takvi su preplavili forume „Večernjaka“ i drugih sličnih medija, razvlače Ivkošićevu koru za novu antisrpsku pitu i nude „dokaze“ da je porodica Zec ubijena u mafijaškom obračunu, a ne zbog toga što su bili Srbi. Gde bi Merčep, duša od čoveka, dirnuo nekog Srbina. Inače, da se ne zaboravi: zna se ko su ubice porodice Zec, održano je suđenje, postoje priznanja ubica, s detaljima izvršenja, nesporno je utvrđeno da je porodica likvidirana zato što je bila srpska, ali zbog toga niko nikada nije odležao zatvorsku kaznu. Slučaj je zastareo usled proceduralne greške.

Oliver Frljić, pozorišni reditelj, onaj što je u Beogradu postavio predstavu „Zoran Đinđić“, ne misli da Hrvatska slučaj porodice Zec treba da zatvori u svoj nacionalni ormar, inače krcat kosturima. Napravio je predstavu „Aleksandra Zec“ i prvi put je izvedena pre neko veče na pozornici Hrvatskog kulturnog doma, u Rijeci. Očekivano, diglo se neko tamošnje udruženje domobrana, tražeći od Frljića da se pozabavi i hrvatskim žrtvama, a uoči same predstave grupa dragovoljaca Domovinskog rata, tako se predstaviše, držala je transparente s porukama koje su na tragu spomenutog Ivkošićevog teksta.

U Hrvatskoj se povremeno priznaje da je u ratu početkom devedesetih bilo ubijanja i Srba ali se to, osim u drastičnim slučajevima, knjiži kao posledica ratnih dejstava. Bezbroj puta viđeni zametanje tragova i zamena predznaka. Trostruko ubistvo porodice Zec ulazi u krug „drastičnih slučajeva“ i često se može čuti da je to najveća mrlja na obrazu Domovinskog rata, što valjda, znači da od tog slučaja, u paleti ubijanja srpskih civila, goreg nije bilo. I ovo je zametanje tragova. Ubistvo roditelja i kćerke Zec jeste strašno ali nije najteži slučaj likvidacije srpskih civila u Hrvatskoj.

OD JASENOVCA DO SISKA Ubijanja Srba u Sisku, najmasovniju likvidaciju civila u Evropi nakon Drugog svetskog rata, niko više i ne spominje. Da podsetim zaboravne, a Srbi su u toj disciplini odavno svetski šampioni: u Sisku je za veoma kratko vreme, u drugoj polovini 1991. godine, likvidirano između 500 i 600 Srba. Jezivo, zverski, uglavnom hladnim oružjem i oruđem, uz prethodno mučenje. Metodama viđenim u Jasenovcu a Jasenovac je, valja i to imati na umu, od Siska udaljen samo tridesetak kilometara.

Među ubijenima u Sisku su i porodice Vila i Obradović. Pripadnici Hrvatske vojske izveli su Marka i Evicu Vila, skupa sa sinom Željkom iz njihove kuće na Zelenom brijegu i pred kapijom Željka zaklali. Prestravljene roditelje odveli su na drugo mesto i streljali. Drugi sin, Mladen, uspeo je da pobegne, danima se skrivao po Sisku, ne uspevajući da izađe iz grada, a kad su ga otkrili, ubijen je na licu mesta.

Porodicu Obradović: Peru, njegovu suprugu Milju i njihovu maloletnu decu Dejana i Jovanku, hrvatski vojnici ubili su pod okolnostima koje nisu za opisivanje.

Poklon do zemlje za one koji u Hrvatskoj podsećaju na ubistvo porodice Zec, kao primer obnove ustaštva i hrvatskog fašizma, da se ne ponovi, ali i ovog puta, i stalno, neophodno je podsećati da Hrvatska i dalje ćuti pred zločinom u Sisku. Za sisačka ubijanja u Osijeku je u toku suđenje Vladimiru Milankoviću i Dragi Bošnjaku, ali ni to nije dovoljno hrvatskoj javnosti da se bar povremeno pozabavi strašnim zločinom u Sisku; medijski, pozorišno, filmski, kako god, samo da se ne zaboravi. Po Hrvatskoj danas šetaju ljudi koji su u Sisku klali, streljali, mučili srpske civile; većina njih ima visoke penzije, žive bez ikakvog straha jer ih niko ne pita šta su radili za vreme Domovinskog rata.

Nedavno je jedan od hrvatskih intelektualaca, u pokušaju da relativizuje delovanje „Stožera za hrvatski Vukovar“, kazao da je takvo ponašanje razumljivo jer se, veli on, radi o hrvatskom gradu stradalniku gde je nacionalni osećaj Hrvata posebno osetljiv. Otuda, kaže ovaj, nasrtaji na ćirilicu i sve što je u vezi s tim pismom.

Još jedno zametanje tragova. Od početka je jasno da u Vukovaru nije problem ćirilica, već Srbi sami po sebi, Srbi kao građani Hrvatske, kao ostatak „remetilačkog faktora“ koji mora biti uklonjen iz Hrvatske do poslednje biološke jedinice. I nakon svega, uprkos svemu, u Vukovaru danas živi skoro pedeset odsto Srba. To je crvena krpa na koju istinski hrvatski neofašista ne može a da ne kidiše.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: PEČAT