Спокојство Вукашина од Клепаца

Кад су Вукашину Мандрапи, због одбијања да каже „Живио Павелић!“, одсекли оба уха и нос, и кад су запретили да ће му извадити срце, он је џелату рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“

НОВЕМБРА 1942. Титова загребачка пријатељица Ванда Новосел, која је неколико месеци 1942. провела у Јасеновцу, сведочила је Титовим блиским сарадницима о ономе што је видела својим очима:

– У јуну (1942), у логор је дошла њемачка комисија за одашиљање радника на рад у Њемачку. Узимали су православне мушкарце и жене.

– Тада је почело систематско истребљивање православки, „чишћење“ оних које Њемцима нису биле потребне за рад. Убијали су све жене старије од 50 година, затим оне које нису биле здраве и оне које нису хтјеле да оставе дјецу у дјечјем логору у Старој Градишци. Све остале одашиљали су и даље у Њемачку.

– Није потребно посебно истицати како су све те жене православке изгледале. Довољно је кад се каже да су те жене гладовале чак и по два мјесеца, са по једним оброком на дан.

– ДЈЕЦА су највећим дијелом већ поумирала. Преостала дјеца су била прегледана од лијечника и болесна су се одвајала. Било је одвојено више од 70 одсто дјеце… За вријеме сваког прегледавања умирало је дневно по тридесеторо дјеце. Дјеца која су била одвојена као болесна била су поубијана у два наврата.

– Први пут су усташе заклале око хиљаду дјеце уочи имендана Анте Павелића (1942), а други пут су око 1.200 дјеце загушиле новопронађеним отровним плином – циклоном.

– Здраву православну дјецу одвојену у логору почели су одгајати у усташком духу. Дјеца су ступала, поздрављала уздигнутом руком и пјевала усташке пјесме. За најмањи прекршај добијала су батине ременом и гладовала су.

– У дјечјем логору појавиле су се заразне болести: пјегавац, трбушни тифус, дифтерија, шарлах, грижа. Поновно су дјеца почела масовно умирати.

– Посредством Црвеног крижа болесна дјеца превезена су у Загреб у заразну болницу. Од овог транспорта дјеце умрла су у болници сва, то јест око стотину дјеце. Од другог транспорта, око 80 дјеце, остало је живо свега двоје.

Зашто је Ванда Новосел избегла да помене националну припадност српске деце и српских жена и девојака, остаће без одговора, али чињеница да је и у једном и у другом случају, као комунисткиња, помињала само верску припадност, могла би да говори о извесној дистанци коју је имала према Србима.

АВГУСТА те 1942. у Јасеновцу је забележена једна од највећих драма. Јерко Маричић, један од најогрезлијих усташких главешина, послао је једног дана на клање у Градину око 4.000 људи. Пред почетак масакра, четворица кољача које је после клања у Јасеновцу чекало печено прасе, а највредније и Павелићева одликовања, опкладили су се ко ће заклати више логораша.

О томе сведочи један од најкрволочнијих јасеновачких кољача Жиле Фрковић, алијас Миле Фригановић, који је за веома кратко време заклао хиљаду људи:

– Обузео ме те вечери неки необични занос; чинило ми се као да сам на деветом небу – исповедао се он после клања јасеновачком психијатру др Недељку Зецу.

– Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.000 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300 – 400.

– И ТАДА, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и нисам могао да се макнем.

– Затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин од Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас.

– Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос и блаженство уживања. Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: „Живио поглавник Павелић!“, а ако то не каже да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче „Живио Павелић!“ или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио. Откинуо сам му и друго ухо. Вичи „Живио Павелић!“ или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне „Живио Павелић!“ и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене, полако и разговјетно ми је добацио:

– Ради ти, дијете, свој посао!

– Послије свега, те његове посљедње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао му срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзић је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу. Од те ноћи немам више мира.

СВЕТИ архијерејски сабор Српске православне цркве прогласио је 1998. Вукашина Мандрапу Светим мучеником, који се сваке године обележава 29. маја.

На католички Божић 1941. усташа Љубо Милош у Јасеновцу је што убио што заклао 27 Срба из Пакраца. Неколико месеци касније Милош је постао управник јасеновачког логора.

Првог јануара 1942. у Јасеновцу су усташе маљевима убиле 66 Срба, а наредног дана у једној јасеновачкој бараци убијено је четрдесетак болесних и изнемоглих логораша, а маљевима су побили њих 136.

Једног пролећеног јутра 1942. усташе су 200 Срба из јасеновачког логора одвеле у оближње поље и тако их закопале да су им из земље вириле само главе. Неколико пута су преко њих прешли дрљачом и ваљком и ведра чела вратили се у логор.

– Догодине ћемо имати лијепу жетву Срба, јер смо их данас посијали! – хвалили су се виновници овог злочина.

ЈАСЕНОВАЧКИ логор су и саме усташе звале „логором смрти“. С разлогом:

– Циљ формирања логора био је тај да се изврши ликвидирање Српства као цјелине – сведочио је непосредно после рата командант концентрационог логора Јасеновац Љубо Милош.

Тај циљ је оствариван тако систематично да је 27. априла 1942. из „главног стана поглавника“ широм НДХ послата окружница у којој је речено да сабирни и радни логор Јасеновац у свако доба може примити „неограничени број заточеника“!

Објашњење ове на први поглед нелогичне тврдње да неки, ма колико велики, а просторно ипак ограничени логор, може примити „неограничени број заточеника“, крије се у усменој директиви да се хиљаде заробљених Срба, Јевреја, Рома и Хрвата-антифашиста убијају и пре него што кроче у Јасеновац. А кад то није изводљиво, ноћ пред долазак нових заточеника врше се масовне егзекуције и ослобађа простор за пријем нових страдалника.

ЖИВЕ СРБЕ ТРПАЛИ У КОТАО

Управа јасеновачког логора, у коме је у почетку било стално запослено од 70 до 80, а касније чак 200-300 гробара, често је живе Србе трпала у један велики котао испод кога су ложили ватру, па „од њих није остајало ништа, осим пепела“.

Једног дана, крајем 1942, логораш др Јосип Риболи из Загреба, у црној рупи Јасеновца, логору III-ц, угледао је најстрашнији призор:

– Шест-седам логораша осуђених на смрт глађу на ватри су пекли људско месо! Од другова који су претходне ноћи умрли одрезали су ноге и руке и пекли их на ватри да се тиме нахране. Мало подаље од њих лежале су одрезане главе и остали комади тијела, које су одбацили.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Тито и Јасеновац (1): Ћутање о логору смрти

Тито и Јасеновац (2): Демонски церек џелата

Тито и Јасеновац (4): Два ордена за покрштавање Срба

Тито и Јасеновац (5): Убиство митрополита и три епископа

Тито и Јасеновац (6): Пактирање с Немцима и усташама

Тито и Јасеновац (7): Немци против усташких злочина

Тито и Јасеновац (8): Узалудне наде логораша

Тито и Јасеновац (9): И усташе ослобађају Србију

Тито и Јасеновац (10): Ревизија историје почела у Глини

Тито и Јасеновац (11): Најтужнија страница геноцида