СПЛИЋАНКА: Замисли, нетакнути, без кривог погледа смо преживели Београд!

Нас четворо грлатих и гласних Далматинаца у Београду не да нисмо пливали Дунавом у фебруару, него су Београђани с нама по улицама и ресторанима у глас певали наше пјесме

Хрватска радијска водитељка Нина Слишковић Голеш написала је текст као одговор сплитском градском посланику Мартину Пауку који је, након напада на ватерполисте Црвене звезде, на Фејсбуку написао да сад ‘могу да причају какво је море у фебруару’.

Преносимо га у целости:

Очито је то ових дана једна прича из рубрике „веровали или не“. И то не да сам га доживела сама, доживјело га је нас четворо гласних Далматинаца, које тешко да би по било чему могао сврстати у неприметну категорију људи. Још теже би нас било сместити међу људе који су се и по чему трудили бити „лоw профиле“ у туђој земљи, немојмо се лагати.

Замисли, нас четворо грлатих и гласних смо цело то путовање причали гласним хрватским језиком, или ако хоћеш још прецизније; далматинским нагласком којег из нас није претјерано искоренило ни десет година загребачког живота, а камоли пар дана путовања у Београд. Смејали смо се тих дана још гласније него што смо причали. Где год смо се појавили наш пријатељ Бојан је расуо сав свој музички талент пред непознате људе певајући пуним гласом и још пунијим срцем каквог Оливера, Мишу или клапе. Драгојевића, да се разумемо.

Замисли, неокрзнути, нетакнути и без кривог погледа смо преживели чак неколико дана Београда, с видљивим обележјима од куд смо и чији смо, ни чути нас ниси требао, сигурно си могао приметити наш црвени аутомобил са сплитским регистарским ознакама како провоцира улицама Београда. Данима смо се ми тако возикали без да смо прибегли оној традицији вешања грба фудбалског клуба града у који си дошао о ретровизор, или постављање шала са симболима тог истог клуба под стражњу шајбу. Неоптерећени мржњом и идејом да би наш ауто икоме могао сметати паркирали смо где смо стигли и кад смо стигли, па се на крају вратили дома с истим истацким аутом с каквим смо од дома и кренули. А да будем баш максимално искрена, чини ми се да су и по београдским улицама баш захваљујући тим таблицама имали мало више разумевања за наша брљања у саобраћају и погрешне траке.

Замисли, нас четворо грлатих и гласних Далматинаца у Београду не да нисмо пливали Дунавом у фебруару, него су Београђани с нама по улицама и ресторанима у глас певали наше пјесме, ако баш инсистираш на овој наше и ваше строгој и јасној подели. Не да се нисмо нагутали воде из Дунава у фебруару него су нас Београђани одушевљено частили и наздрављали с нама. Не да нисмо окусили сав спектар мржње коју људско биће може произвести ни из чега, већ смо се наслушали разгаљених прича и причица, успомена на нека очито лепша времена, слушали смо о љубави и из очију им читали носталгију, препознавали смо се по срцима, а не по обележјима, језицима и географским ширинама. Рушили смо емоцијама географске границе.

И зато ми немој нити покушати продати причу о томе како светом треба ходати у страху и јефтиним камуфлажама скривати ко си. Поготово ми немој налазити оправдања за мржњу и насиље, јер кренемо ли ити један корак тим путем, бојим се да ће више тешко бити поставити икакве границе. Будала има свугде, без обзира на координате и националне припадности, оправдања за насиље не би требало бити нигде. Немој ми мерити свет који је и мој својим двоструким мерилима.

Немој ме уверавати како је седење на кафи на сплитској Риви у тренирци с грбом клуба за који играш провокација, а да је ходање светом, Европом или ако баш хоћеш нешто свежију успомену – Русијом, у коцкицама од главе до пете, питање здравог спортског духа. Немој ми од спорта стварати прву црту бојишнице. Немој ми продавати насиље под “такав менталитет” кринке. На крају, немој ми слати у свет поруку о мом граду чије су ме улице одгојиле и послале даље у тај исти свет, као о граду задојеном мржњом, кад је он толико више од тога.

Не тражим да заузмеш праву страну историје, разума или љубави ако баш хоћеш, не могу очекивати да смо сви на тој истој страни, али могу ставити свој потпис под изјаву како је Сплит пуно више од мржње која се јуче разлила по Риви, и свега што смо чули и видели након тога.

Па ево, стављам га.

Мој Сплит је пуно више од ове мрзитељске разгледнице послане у свет.

Надам се да ћете имати прилику искусити то.

Извор: ESPRESO.RS