Špijunaža

Čemu se čudimo ako znamo da je 6. oktobra 2000. godine jedan lider DOS-a kazao da Srbija više nema neprijatelja te da joj tajne službe i nisu potrebne

Beše to prvih dana nakon oktobarske revolucije, na jednom od „oslobođenih“ TV kanala, dok je još trajala ona egzaltacija, buktala nada i vera da je Srbija konačno na dobrom putu. Pred kamerama dva od 18 lidera DOS-a, jedan priučeni novinar, inače pobegulja iz Vojske, i jedan univerzitetski profesor. Razgovaralo se o svemu i svačemu i u jednom trenu dođoše i do špijunaže, obaveštajnih službi, prisluškivanja. Voditelj, naivan, priupita hoće li se i na koji način osnažiti srpska obaveštajna služba, tajna policija, a jedan od vođa DOS-a, skupa sa pobeguljom (imena poznata celoj Srbiji, ali da ih ne spominjemo i dodatno sramotimo) poče da ismejava novinara. Sve u stilu: da li ste vi normalni, kakva tajna služba, špijunaže, trice i kučine, pa Srbija više nema neprijatelja, oni što su nas ubijali, proterivali, bombardovali… sada su naši saveznici. Rečju, niko nas više neće špijunirati i srpsku tajnu policiju, kontrašpijunažu, treba ukinuti. Da ne arčimo pare. Slušajući ove nebuloze, normalnom čoveku preostalo je jedino da se pomoli Bogu, videvši ko je uzeo da vodi Srbiju.

Šta se događalo u međuvremenu, sve do ovih dana, dobrano smo osetili. Novi vladari Srbije dozvolili su stranim špijunima, već 10. oktobra 2000. godine, da imaju svoje kancelarije u Generalštabu i MUP-u Srbije, klanjali se pred njima kao da su vladike, nemo posmatrali kako neki od srpskih oficira i policajaca otvoreno rade protiv sopstvene države.

Špijunaža je starija od države, od bilo kog oblika društvenog organizovanja. Prvi špijuni bili su oni naši daleki preci koji su, ogrnuti krznom, kroz guste i vlažne šume prilazili da vide kako se živi kod onih drugih, šta love i jedu, može li nešto da im se otme i o svemu obaveštavali svoje pleme. Nema države, iole ozbiljne, koja ne špijunira i koju drugi ne špijuniraju. Na razne načine, raznim sredstvima. To je normalno, podrazumeva se. Špijunaža i tajna diplomatija su temelji politike. Bez toga se ne može. Srbija je nakon Miloševića po pitanju špijunaže otvorena knjiga. Naša država treba do kraja da reorganizuje i stabilizuje svoje bezbednosne aparate i tajne službe. U toj raboti do uspeha se dolazi preko pravila koje kaže da među državama i narodima nema bezuslovnog prijateljstva, ni starog ni novog. Ovo novog posebno se odnosi na države koje su učinile sve što im beše na raspolaganju da Srbiju i Srbe poslednjih decenija bace na kolena. I to zauvek. Sve je u ovoj priči jasno i sve poznato, uključujući događanja od pre nekoliko dana, a koja još traju.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović