Солунски фронт у Првом свjетском рату jе настао као покушаj Савезника да помогну Србиjи у jесен 1915. против здруженог напада Њемачке, Аустроугарске и Бугарске.

Експедициjа jе дошла прекасно и у недовољном броjу да сприjечи пад Србиjе, а експедициjа jе била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкоj (Национална шизма). На краjу jе створен стабилан фронт, коjи се простирао од албанске обале Јадранског мора до риjеке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама.

Солунски фронт jе остао прилично стабилан, упркос локалним акциjама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, коjа jе резултовала капитулациjом Бугарске и ослобођењем Србиjе.

Напредовање Српске пjешадиjе према отаџбини било jе тако муњевито да jе француска Врховна команда молила српску Врховну команду да успори темпо jер француске трупе нису могле да jе прате.

У року од мjесец дана Аустро-Угарска и Бугарска су капитулирале. На хиљаде српских Срба остало jе да вjечно почива у миру на гробљу Зеjтинлик у Солуну.

Прислуживањем свиjећа и полагањем виjенаца на Спомен-костурницу жртвама из 1915. године на гробљу „Свети Пантелиjа“ у Бањоj Луци jуче су обиљежене 94 године од пробоjа Солунског фронта.

Фронт

На Солунски фронт, српска воjска jе пребачена већ на прољеће 1916. године, одмах послиjе опоравка на Крфу. Са jедне стране фронта били су француски, британски и српски воjници, коjима се касниjе прикључио и jедан броj Грка и Италиjана (руска бригада jе повучена послиjе Октобарске револуциjе), док су их са друге линиjе, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски воjници. Већ 1916. српска воjска jе имала своjе ватрено крштење на Каjмакчалану када jе, послиjе огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освоjила таj врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, приjе свих Енглеза да jе Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспjешног уласка Румуниjе у рат, на страни сила Антанте операциjе су обустављене. Тако jе, на жалост наших воjника коjима се журило кући и чиjи jе морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишjе. А онда jе услиjедио расплет.

За команданта Солунског фронта изабран jе француски генерал Франше д’Епере. Он jе jуна 1918. одржао савjетовање са српским генералима и регентом Александром на коме jе дониjета одлука да се коначно крене у – пробоj. Одлучено jе да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козjак на коjем се налазила српска воjска, као и да борбе почну средином септембра. Српска воjска била jе подиjељена у двиjе армиjе – прву коjом jе командовао Петар Боjовић и другу на чиjем jе челу био Степа Степановић, док jе командант штаба био воjвода Живоjин Мишић. То jе укупно чинило шест дивизиjа са 140.0000 воjника, међу коjима jе било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљериjском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армиjа кренула у jуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, баjонетима на баjонете о чиjоj страхоти свхедочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видио на Ветернику памтићу до краjа живота. Измиjешали се француски и српски воjници. Растурене десетине пентраjу се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, осваjаjу метар по метар. Наjедном све замуче, ни пушка да опали, чуjу се само jауци. То се води борба прса у прса, оружjе више не помаже. Судбину овог диjела фронта рjешаваjу нож и срце jуначко. Моj митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске воjнике коjи су се измиjешали са бугарским и носе се, носе. Краj моjих ногу нађоше се двоjица. Ухватили се у коштац, побацали оружjе и сурваваjући се низ масив планине кидишу jедан на другог. Гледам ужас, час jе Бугарин одозго хоће да удави Србина, час jе Србин горе покушаваjући да задави Бугарина. А обоjица снажни, шкргућу зубима, не малаксаваjу. Збуњен сам, хтио бих да окончам оваj двобоj, али немам снаге. Сад jе на jедном Србин jачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово jе моjа земља, ово jе моjа земља, упамти. Наjзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чуjе се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски воjник стресе прашину са одjеће и викну ми – хаjде Француз наприjед”…

Послиjе таквих борби и напора главни дио фронта jе пробиjен. Освоjен jе важан положаj Соко, а 16. септембра Југословенска дивизиjа, састављена од добровољаца, и врх Козjак, чиме jе отворен пут за Тиквешку долину. Почео jе продор коjи jе одлучио исход рата.

„Сломили смо сваки отпорнеприjатеља, а онда кренули у jуриш коjи ниjедна сила ниjе могла да заустави. Вукла нас jе неизмjерна жеља да што приjе стигнемо у родни краj”, сjећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизиjе из Уба.

Та огромна жеља водила jе воjнике из побjеде у побjеду тако да jе, по риjечима Д’Епереа „српску пjешадиjу и француска комора на коњима jедва стизала”. Зато и не чуди што jе Скопље ослобођено већ 25. септембра, послиjе чега jе српска воjска кренула према бугарскоj граници. Само четири дана касниjе, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулациjу…

Српска воjска jе наставила продор и када су Британци и Грци код Дорjана доживjели неуспjех чиме jе и исход циjеле операциjе био доведен у питање, а сприjечили су и Ниjемце да се утврде на линиjи Пећ–Косовска Митровица–Куршумлиjа–Ниш. Јединице прве армиjе су у Нишкоj операциjи за само неколико дана побиjедиле противнике, тако да jе српска воjска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме jе првоj армиjи био отворен пут у моравску долину тако да jе Петар Боjовић, на челу Дунавске дивизиjе 1. новембра побjедоносно умарширао у Београд. За то вриjеме jединице друге армиjе су ослободиле западну Србиjу. Већ 3. новембра капитулирала jе Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска воjска пређе Дунав, Саву и Дрину.

Рекли су:

Српски воjвода Живоjин Мишић – Заповjест српскоj воjсци за пробоj солунског фронта од 13. септембра 1918. године:

„Сви команданти, командири и воjници треба да буду прожети идеjом, од брзине продирања зависи успех офанзиве. Та брзина jе у исто време и наjбоља гаранциjа против изненађења, jер се њоме постиже растроjство неприjатеља и потпуна слобода у нашим деjствима. Треба дрско продирати, без починка, до краjњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стаjте! С’ непоколебљивом вером и надом jунаци напред у отаџбину!“

Француски маршал Франше д’Епере – Извjештаj францускоj влади при пробоjу солунског фронта краjем септембра 1918. године

„Операциjе се мораjу успоравати jер нема комуникациjе ради добацивања хране француским трупама коjе напредуjу, само српским трупама нису потребне комуникациjе, они иду као олуjа – наприjед.“

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историjа овог рата њен наjславниjи одjељак носиће назив Србиjа. Српска воjска jе учинила чуда од jунаштва, а српски народ претрпио jе нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се мораjу наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србиjе она се заиста борила очаjнички и славно, са страшним посљедицама по себе…”

Пол де Шанел, предсjедник француског парламента: „Послиjе Турске – Бугарска, послиjе Бугарске – Аустриjа, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероjа за вриjеме њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустриjски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане неприjатеље. Ја сам их увиjек сматрао као воjнички наjjаче од свих наших неприjатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вjешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, њемачки цар, у телеграму бугарскоj Врховноj команди: „Шездесет двиjе хиљаде српских воjника одлучило jе о исходу рата. Срамота!”

Извор: ФРОНТАЛ