СОКОЛИ И МЛАДА БОСНА

После Маjског преврата 1903. jачала jе активност српске омладине у Аустро-Угарскоj. Нови дух у Србиjи, слом режима грофа Куена у Хрватскоj, тешка криза режима у Босни после смрти Калаjеве, буран протестни покрет у Далмациjи, устанак у Македониjи и споразум о реформама турске управе  у Европи закључен у Мирцштету све jе то будило нове наде. 

У томе часу одржана jе краjем септембра 1903. скупштина српске академске омладине  у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покраjина и пратили своjе речи живим примерима из Далмациjе, Воjводине, Босне и Македониjе. Основан jе  Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио jе  у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима  Аустро-Угарске Монархиjе. (1)
Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвjета” у Мостару, чиjи jе председник био Алекса Шантић, основао jе 1903. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић jе изводио вежбе и у другим градовима (Сараjево,Чапљина). После посете Обилића 1906. Сараjеву, група српских прегалаца у Сараjеву окупљена око Просвjете и листа „Српска риjеч” основала jе Српско гимнастичко друштво „Душан Силни”. (2)
Соколе jе погодила анексиjа Босне и Херцеговине 1908. Решили су да  се „соколска идеjа братства што дубље прошируjе у народ и да се … заинтересуjе сва средњошколска омладина, jер ће ти ђаци кроз кратко време бити носиоци и покретачи соколске мисли и рада у народу. У нашем народу требало jе очувати и наново подићи дух борбеног расположења и поштовања тако, да би сваки припадник те генерациjе био приправан на наjвећа самопрегарања, тешке жртве и борбу за вечни живот свога народа. Соколство jе било прво позвано да своjим снагама целоме народу докаже вредност и снагу уjедињења. … Први jе задатак био да се сав наш народ без разлике на племе, веру и краj упозна и спреми за велико дело националног уjедињења и ослобођења. Други jе био у томе, да се наше наjмлађе интелектуалне генерациjе васпитаjу у духу соколског схватања о неминовноj  потреби борбене акциjе против сваког покушаjа наших угњетача. …  од наше напредне омладине требало jе створити ону генерациjу, коjа ће као деца наше националне револуциjе бити претеча отворене борбе за слободу и уjедињење.”(3)
Др. Воjа Бесаровић, старешина и Јово Поповић, заменик старешине друштва у Сараjеву, били су задоjени на универзитету соколством. Они су дошли у лични контакт са Лазом Поповићем и на Видовдан на слету у Раваници у Срему 1908. са њим утврдили план организациjе Српског соколства у Босни и Херцеговини. На конференциjи делегата српских гимнастичких друштава у Сараjеву у jесен 1908. поверена jе старешинству Српског сокола у Сараjеву израда правила организациjе Српског соколства у Босни и Херцеговини. У пролеће 1909. на састанку коме су присуствовали и  Лаза Поповић, старешина жупе Фрушкогорске,  и  др. Симеон Чокић, таjник жупе, решено jе да се српски соколи поjединих покраjина образуjу жупе, а да све жупе сачињаваjу Савез. У савезу су требала да буду окупљена сва српска соколска друштва без обзира на  покраjине у коjима су се налазили. Први одбор Сараjевске соколске жупе изабран jе у маjу 1910. (4)
Соколи су заjедно са Побратимима од 1910. покушавали да у Аустро-Угарскоj монархиjи оснуjу своjа сеоска друштва.  Прихватили су ставове националистичке омладине, коjа jе на своjим заставама исписала да само она организациjа може да служи народу, коjа успе да здружи интелигенциjу града са селом. (5)
Први пододбор Побратимства основан jе у селу Разбоjу код Босанске Градишке 1909. и друштво jе основало соколску секциjу. Вођство Српског сокола у Босанскоj Градишци дошло jе прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слоjеве помоћу Побратимства. У Босанскоj Краjини побратиме jе предводио соколски првак тог краjа Влада Малић.  Ниjе пропуштао ни jедан празник, а често ни радни дан да не обиђе Разбоj и остала села и тамо организуjе побратиме, коjи су у исто доба били и сеоски соколи. Жупа jе 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима осниваjу побратимске секциjе и да соколски предњаци требаjу бити побратими. Први велики слет побратима и сокола одржан jе у Босанскоj Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима  ишла jе са соколском музиком на челу. Слет jе привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славониjе. На слету jе присуствовао старешина др. Воjислав Бесаровић из соколске жупе Сараjево. Као гости били су присутни Живоjин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андриjа Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славониjе и велики броj интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славониjе. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио jе Чеда Милић. Милош Ђуран, чиновник Савеза земљорадничких задруга у Сараjеву, писао jе о побратимима у „Српскоj Речи”, „Народу” и „Отаџбини”. Љубо Миjатовић проповедао jе соколство и побратимство међу академском омладином.  Године 1912. у жупи jе донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеjа изражених у књизи Четник  од др. Милоша Поповића. (6)

На омладину у Сараjеву су деловали догађаjи као што jе била Прослава 10-годишњице “Просвете” 1912, први ђачки процес Пjанић, Љубибратић и фебруарске демонстрациjе против Мађара 1912. у Сараjеву. У своjим сећањима Воjислав Богићевић jе истакао : … остала ми jе дубоко урезана у сећању. Полициjа и воjска блокирале су све сараjевске улице око главне тадашње Фрање Јосипа улице. Уздуж и попреко тих неколико пространих укица крстарили су одушевљени ђаци, лупали стране натписе и прозоре на туђинским установама, немилосрдно ударани сабљама и кундацима разjарене полициjе и солдатеске, коjа ниjе имала наређење да пуца. На самом углу код некадашње књижаре Башагића, нашао се ненадано на ђачким раменима Лука Јукић. Жажарен у лицу, разбарушене косе, одржао jе ђацима говор, куражећи их да устраjу, … а док jе полициjа бесомучно jуришала, ђаци су своjим прсима штитили Луку Јукића, коjега су власти тражиле на све стране.  …  коjоj су касниjе дошли у помоћ организовани радници, те се jе на таj начин могао пробити кордон полициjе.” (7)
На прослави десетогодишњице Просвете одржаноj у Сараjеву септембра 1912. учествовали су у великом броjу соколи и побратими.  Велика национална манифестациjа одржана jе у Сараjеву недељу дана пре обjаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, коjи су били на помолу.(8) На предлог Просвете било jе проглашено културно уjедињење српског народа у облику Савеза културних установа-матица из свих српских замаља. (9)
Делегациjа „Душана Силног” из Дубровника jе заjедно са  „Дубровачком Грађанском Музиком” отишла у Сараjево на  „Просвjетину“ прославу. Стигли су у Сараjево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барjактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воjа Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика jе свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила jе песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се jасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(10)
У ђачким омладинским клубовима истицао се ђак Учитељске школе у Сараjеву Лазар Ђукић.  Лазар Ђукић и ђак Трговачке академиjе Перо Ђенеро из Дубровника, састали су се у Сараjеву у jесен 1913.  са Иваном Ендлихером, студентом из Љубљане, и договорили се о оснивању организациjа по свим средњим школама у Сараjеву, а онда и по другим местима у Босни и Херцеговини. Сазван jе састанак напредњачке омладине у кафани Буку, где jе изабран одбор  и донесена одлука да се у свим школама осниjу организациjе. У програму jе истакнуто да организациjа тежи да се револуционарним путем спроведе уjедињење у jединствену државу изван Аустро-Угарске Монархиjе. На свим средњим школама основане су таjне ђачке организациjе. У пролеће 1914. основан jе централни одбор у Сараjеву. У одбор су изабрани : Виктор Рубчић, Марко Перин, Ђуро Бањац, Максим Протић, Мирко Кус, Хамдиjа и Садулак Никшић, Милан Прица и  Лазар Ђукић. У маjу 1914. одржана jе у Гаjу изнад Хрида код Сараjева скупштина, на коjоj jе решено да се сви истомишљеници са поjединих школа здруже у jедну групу, па jе у нови одбор ушао као председник  Милан Прица, подпредседник Иван Крањчевић, таjник
Садиjа Никшић, као чланови одбора  Марко Перин и Лазар Ђукић. Састанци су одржавани у Гаjу, ту су држана предавања, од коjих су била запажена предавања Боре Јевтића. Састаjало се и у парковима, на кеjу, приватним становима … .После формирања националистичке омладине њенњ активности биле су :  поливање мастилом и уништавање страних натписа у Сараjеву, штраjк ђака Учитељске школе поводом шапшења jедног учесника у поливању натписа, демонстрациjе приликом доласка немачке позоришне трупе, разни екцеси против франковачких професора, забава, коjу су присталице ђачке националистичке организациjе у Сараjеву приредили у jуну 1914. у корист градње хрватске школе у Трсту. (11) “Млада Босна” унела jе своj револуционарни дух у соколска, побратимска и културна удружења. (12)
После Сараjевског атентата 1914. отпочео jе прогон сокола у Аустро-Угарскоj монархиjи. Од 28. jуна 1914. па све до краjа 1918. тамнице су биле пуне сокола. Ухапшен jе  соколски надзорник округа посавско-подрињског Мишко Јовановић  и  наjактивниjи соколски и побратимски радник учитељ Вељко Чубриловића из Прибоjа због учествовања у атентату. Тузланска омладина била jе у ускоj вези са соколима. Кад jе Мишко Јовановић изjавио, да jе у Београд ишао због соколских послова, започело jе хапшење соколских радника. (13) Стеван Жакула jе био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти jе сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула jе за своj jуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робиjе.  Призивни суд jе казну повисио на 8 година. У тамници  jе провео  4 године до ослобођења 1918. (14) Док jе соколскоj организациjи суђено у бањалучком процесу, Младоj Босни суђено jе у Травнику 1915. Осуђени су били ђаци Учитељске школе, Трговачке академиjе и Трговачке школе. (15)
Са  оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело jе оснивање српских соколских друштава  у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске.  Српски соколи у Аустро-Угарскоj сматрали су да jе њихов задатак био да се сав  народ без разлике на веру упозна и спреми за дело уjедињења и ослобођења.  Тежили су да се наjмлађе интелектуалне генерациjе васпитаjу у духу соколског схватања о неминовноj  потреби борбе  против Аустро-Угарске.  Од  напредне омладине требало jе створити генерациjу коjа ће бити претеча отворене борбе за слободу и уjедињење.  Вођство Српског сокола у Босанскоj Градишци дошло jе прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слоjеве помоћу Побратимства. Сви коjи су ступили у Српски соко знали су шта их чека у борби за ослобођење и уjедињење. После Сараjевског атентата 1914. отпочео jе прогон сокола у Аустро-Угарскоj монархиjи. Од 28. jуна 1914. па све до краjа 1918. тамнице су биле пуне сокола.
Тежње националистичке омладине пре Првог светског рата биле су повезане са тежњама Соколства, тако да су се у омладинским редовима налазили чланови сокола. (16) Велики део омладинаца из “Младе Босне” био jе пре Првог светског рата у соколским редовима. И после рата преживели чланови  “Младе Босне” били су у соколским редовима као наjбољи чланови и соколски прегаоци. (17)

Напомене  :
1. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
2. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сараjево 1999,стр.67-70;
3. Луjо Ловрић, „Соколство од анексиjе Босне и Херцеговине до светскога рата”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маjа 1930, бр. 9, стр.2;
4. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111, 112;
5. Проф. Бруно Марчић, Мостар, „Наш улазак у село”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 1 jануар 1936, бр. 1, стр. 5,
6. „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111, 112; Др. Воjислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930,  бр. 30, стр. 3;
7. Воjислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 1, 2;
8. Др. Воjислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930,  бр. 30, стр. 3;
9. Перо Слиjепчевић, „Ристо Радуловић, живот и рад”, „Ристо Радуловић Расправе и чланци”,  Београд, 1940, стр. XLII;
10. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;
11. Воjислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 2;
12. (Кљћ), „20-годишњица травничког велеиздаjничког процеса”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;
13. Душан М. Богуновић, „Из добе патња и стадања”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 4.jуна 1931. бр. 23, стр. 1;
14. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; „Бр. Стеван Жакула”, „Братство”, Осиjек, jуни-jули 1939, бр. 7-8, стр. 148, 149;  Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 jуни 1939, бр. 6, стр. 60;
15. Воjислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 3;
16. Воjислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 1;
17. (Кљћ), „20-годишњица травничког велеиздаjничког процеса”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;

Пише: Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историjу  здравствене  културе  Србиjе

Везане виjести:

Недељковић: Судбина сокола у Орашцу код Дубровника

Недељковић: Односи Сокола на Приморjу и Католичке цркве