Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
У одмеравању снага “црних” и “белих” победили су “плави”! Ни кад се споjе све Жена у црном и сви Срба у белом коjи су у уторак били на Тргу ниjе нас било више од “момака у плавом”!
Активисткиње невладине организациjе “Жене у црном” у уторак увече су у знак сећања на “злочин у Сребреници” организовале jош jедан “перформанс” у коме су се свим снагама стуштиле на Србиjу и Србе. Већ првих пар реченица у коjима су истакле да jе “Сребреница парадигма свих српских злочина и да jе то савремени Аушвиц” мени су били довољни да ми се желудац окрене. Али, трудићу се да будем што обjективниjа у смислу да ћу што реалниjе пренети оно што се дешавало на Тргу.
Већ од 17 часова почеле су да се групишу полициjске снаге. Изброjали смо пет марица – четири испред Музеjа и jедна код пешачког прелаза према Народном позоришту. Нешто после 19 су се поjавиле прве групе “Жена” коjе су се Тргу приближавале из правца Кнеза уз полициjску пратњу. Потраjало jе док су се све окупиле, а онда jе кренула “фешта”. Полициjски кордон испред њих, иза њих, поред њих. Окружене са свих страна. Онда народ. Они у “Белом”, случаjни пролазници, неми посматрачи. Иза њих опет кордон. Да се нађе. За сваки случаj. Кордон jе стаjао око пет метра испред њих. Посматрачи су могли да приђу кордону до пола метра. Не ближе. Слободна процена jе да jе било око 150-200 полицаjаца у униформи. Колико их jе било у цивилу то знаjу само они. Судећи по погледима, фотографисању посматрача процена jе да их jе све скупа, у униформи и цивилу, било пар стотина, можда и око 1.000.
Они коjи су се ту затекли случаjно имали су иста питања:
– Шта jе ово?
Кад би добили одговор обично би само одмахнули главом уз коментар:
– А ко броjи наше жртве?
И онда jе почело. Оне су се поређале, држале спискове неких имена, наводно су то имена побиjених у Сребреници, са разгласа се чуло оно са почетка текста. И вртело се у круг. Бар три пута смо чули причу о томе како су Срби наjвећи злочинци на свету, како jе негирање геноцида нови геноцид, како су сви недужни осим нас Срба – то би било укратко. “Оплеле су” и по новом председнику Србиjе jер не признаjе да jе било геноцида.
Негде на централном месту спискове jе држала и Наташа Кандић. Без ње ниjе могло. Онда су поставиле нешто од пластике или нечег сличног, високо као неки стуб, из кеса избацили обућу и почели да jе убацуjу у таj импровизовани стуб. Следило jе обjашњење да jе то 8.372 пара обуће коjи симболизуjу исто толико жртава у Сребреници. Убацивали су jедан по jедан пар, да што дуже траjе.
И онда су тако стаjале. Касниjе су пуштале неке исповести наводно преживелих из Сребренице. Све то jе протекло релативно мирно jер сваком ко би упутио било какву реч коjа jе могла зазвучати као критика пришла би 3-4 “цивила”, показала значке и замолила да се удаље од места дешавања. Било jе очигледно да jе наређење да не сме да буде ни наjмањег инцидента.
И онда се све завршило. И онда су под пратњном полициjе, опет у групама, напустиле Трг. Полицаjци, у униформи и цивилу, jош неко време су се мотали ту, а онда су и они отишли. А ми смо остали…
Док смо сумирали утиске нисам могла да се отмем осећању да ниjе тужно било би смешно колико се сви труде да се у Београду и Србиjи призна и оно што jесте и оно што ниjе, да се што више испљуjе наш народ са обе стране Дрине, само да се неко не осети угроженим. Док са друге стране, у тоj истоj Србиjи се жртве српског народа, злочини почињени према Србима упорно минимализуjу, маргинализуjу, чини се све да се забораве, избришу. О томе да се ништа конкретно не ради да би они коjи су злочине према Србима починили казнили нећу ни да причам. Као ни о томе да се нико никад ниjе извинио српским жртвама. Као да се подразумева да нас треба побити, поклати, истребити.
На подручjу општина Сребреница, Зворник, Милићи, Братунац, Власеница и Осмаци, у току рата, страдало jе наjмање 1.300 особа српске националности, док jе на ширем подручjу средњег Подриња и Бирча страдало укупно 3.267 Срба.
Без jедног или оба родитеља остало jе око 800 деце, а око 5.400 породица остало jе без покретне и непокретне имовине. За злочине почињене над српским становништвом на подручjу Сребренице, Братунца и околних места до сада нико ниjе одговарао пред судовима у БиХ.
Хашки трибунал jе подигао оптужницу против Орића и 2006. године изрекао му затворску казну од две године, зато што ниjе спречио злочине над Србима. У жалбеном поступку првостепена пресуда jе преиначена, а Орић ослобођен било какве кривице.
Снага маркетинга се наjбоље види по питању Сребренице. Из године у годину броj жртава расте. Почетноj броjци се додаjу и они помрли годинама и децениjама пре наводног етничког чишћења. На списковима се налазе и неки коjи су доказано међу живима. Постоjе они коjи тврде да jе броjка од 8.372 и више него “надувана”, али њима ниjе одборено право гласа. Они своjе доказе не смеjу да изнесу. Ни на Западу коме одговара да су Срби побили више од 8.000 људи само зато што су друге вере, али ни овима “нашима” у Србиjи коjи би требало да се труде да истина избиjе на површину. Свима некако одговара да будемо наjгори.
И за краj, мало математике. Њих у црном jе било око 70. Чувало их jе неколико стотина, процена jе можда чак и 1.000 полицаjаца. Ми смо их видели већ од 17 и били су ту све до рецимо 20.30. Три и по сата. Око 1.000 људи. Чува 70 жена коjе пљуjу Србиjу и Србе. У центру Београда. Невладину организациjу коjа jе на платном списку странаца. Оне су добиле новац од странаца за ову манифестациjу, али вероватно нешто и од државе Србиjе. Њих од Срба коjи се не слажу са етикетом геноцидног народа чува српска полициjа плаћена српским новцем. Јер заштиту Жена у црном кроз прековремени рад полициjе платили смо сви ми. У црном, белом или некоj другоj боjи. Око 1.000 људи минимум 3,5 сата. Израчунаjте сами…
Извор: magacin
