„Službeni glasnik“ u magli godina koje se vraćaju

Zbog čega se državni izdavač Srbije odlučio
da štampa knjige dvojice autora iz Hrvatske i Bosne, čiji stavovi bez sumnje podležu
bar kritičkom preispitivanju, zašto takva prilika nije pružena nekom od srpskih pisaca
ili istoričara iz spomenutih država i otkuda u svemu tome Latinka Perović?
„Službeni glasnik“, izdavačka kuća države Srbije, objavio je ovih dana knjigu memoarske
proze „1941-Godina koja se vraća“ hrvatskog publiciste, povremeno političara, svakako
vrlo poznatog i intrigantnog Slavka Goldštajna. Sadržaj Goldštajnove knjige za ovaj
tekst nema presudnu važnost. On je samo povod da vidimo na koji način je Goldštajn
sagledavao odnose Srba i Hrvata u poslednjih dvadesetak godina, šta je na tom planu
i sam uradio, koliko doprineo smirivanju ili možda talasanju, međunacionalnim tenzijama
i da li je knjiga o kojoj je reč na neki način iskupljenje pred Srbima, upravo zbog
Goldštajnovih aktivnosti u onom za Srbe teškom vremenu (početak devedesetih), kada
se Hrvatska po drugi put u dvadesetom veku uspravljala kao država. U svemu ovome
dodatnu dimenzije ima činjenica da Goldštajn ne pripada ni jednom, ni drugom narodu,
dolazi iz stare ugledne jevrejske porodice.
SA HRVATSKIM PREDZNAKOM

Elem, Slavko Goldštajn u
knjizi izdatoj u Zagrebu pre četiri godine, a za koju se odlučio srpski „Službeni
glasnik“ opisuje dramu sopstvene porodice koja se našla u virovima Drugog svetskog
rata, na prostoru gde su Hrvati, u savezništvu sa nemačkim nacistima, podizali svoju
nacionalnu kuću, sanjanu hiljadu godina. Ovakva tematika, sama po sebi, nije spektakl,
nije jedinstvena, eksploatisana je bezbroj puta, ali za srpsko-hrvatske odnose ima
važnost kroz činjenicu da Goldštajnovi 1941. godine iz Karlovca od ustaškog noža
beže na Kordun, gde Srbi čine apsolutnu većinu, gde ima i hrvatskih sela, a gde
su počeli pokolji „nad pravoslavcima“. Goldštajn je bio svedok tih događaja. Vratićemo
se na Kordun, u te paklene dane, kad srpski život nije vredeo ni gram soli, ali
pre toga da vidimo šta je Goldštajn radio u vremenu između 1989. i pisanja knjige
o 1941. godini koja se vraća.
Prva politička organizacija, stranka, partija, kako vam drago, osnovana u Hrvatskoj,
pred višestranačke izbore, nije Hrvatska demokratska zajednica, kako mnogi misle,
već Hrvatska socijalno liberalna stranka (HSLS), nastala u jesen 1989. godine. Prisustvovao
sam njenom prvom predstavljanju javnosti, a osnivač i njen prvi predsednik bio je Slavko
Goldštajn. Skrećem pažnju na prefiks, nacionalno određenje stranke. Moglo je, čak
bi zvučalo bolje, Socijalno liberalna stranka, ali se Goldštajn odlučio za nacionalni,
hrvatski predznak. Nagađam zbog čega.
Na čelu HSLS-a ostaje relativno kratko, a na mesto predsednika dovodi Dražena Budišu.
Još jedan iznenađujući potez „liberalnog intelektualca“ Goldštajna. Budiša je, podsećam,
ekstremni hrvatski nacionalista, jedan od vođa studentskog pokreta na zagrebačkom
Sveučilištu, u danima Maspoka, 1971. godine. Na izbore 1990. godine HSLS izlazi
u koaliciji sa Mikom Tripalom i Savkom Dapčević Kučar, kreatorima i vođama Maspoka,
nude razbijanje Jugoslavije, samostalnu Hrvatsku, politički obračun sa Srbima u Hrvatskoj,
ali je Hrvatima, to su pokazali na izborima, ipak bio draži Tuđmanov proustaški
HDZ.
ZA I PROTIV BLAJBURGA

Goldštajn se povlači iz aktivne
politike, ali ostaje u javnosti, okreće se raznim oblicima izdavaštva. Presudno
utiče da se u Zagrebu pojavi nedeljnik „Globus“ (izlazi i danas), čiji je sadržaj
tih ratnih godina bio izričito nacionalistički, gotovo proustaški, sa snažnim antisrpskim
začinima. Prolazi kroz razne faze i izazove, uključujući one sa kojima se Jevreji
nikada ne igraju. Donosi odluku da se pridruži hrvatskim zvaničnicima i ode, u sopstvenoj
režiji, na polje kod Blajburga, gde je ustaška vojska Nezavisne Države Hrvatske u
finišu rata, 1945. godine, doživela potpun poraz i slom. Kada je tu odluku pustio
u javnost Goldštajn je doživeo brojne žestoke kritike od svojih sunarodnika iz celog
sveta, pa je na kraju ipak odustao od namere da se pokloni senima pobijenih ustaša.
U kojoj meri je ovaj čovek slojevit, pomalo čudan, kontradiktoran, na kraju, najbolje
govori podatak da je nedugo posle toga, sa svojim bratom Danijelom Ivinom, javno
tražio od Vlade Hrvatske da ukine visoko državno pokroviteljstvo nad ustaškim dernekom
kod Blajburga.
I još jedan interesantan podatak; Goldštajn je danas među najvećim borcima protiv
nacionalizma, svejedno čijeg, ali ne objašnjava, a niko ga i ne pita, zbog čega je
kao dobrovoljac, sa puškom na ramenu, učestvovao u stvaranju države Izrael, odakle
se u Zagreb vratio 1950. godine. Osim nacionalizma, jakog, žestokog nacionalnog
osećanja, drugog pogonskog goriva za tu rabotu nije moglo da bude. Ali, dobro… bilo,
pa prošlo. Vraćamo se u 1941. godinu. Goldštajn je sa bratom i majkom na Kordunu.
Danas kaže da je od Hrvata, ustaša, pobegao iz Karlovca, ali da su ga na Kordunu
spasili drugi Hrvati. Srbi Kordunaši nisu imali nikakve zaštite. Ni pun mesec dana
posle proglašenja NDH ustaše upadaju u selo Veljun i ubijaju 525 Srba. Uglavnom hladnim
oružjem.
U Veljunu je spomenik tim jadnicima, a nema tome davno, sigurno se sećate, kada je
izvesna Biserka Legradić, lokalna Hrvatica, pred brojnim svedocima skinula gaće
i pomokrila se na spomenik. Potom je svečano izjavila da ona kao Hrvatica ima suvereno
pravo da u svojoj nezavisnoj državi piša gde joj volja. To je samo jedan od razloga
zbog kojih je Goldštajn svojoj knjizi dao naslov „1941-Godina koja se vraća“. U stvari,
vraća se, na površinu isplivava ta strašna mržnja i netrpeljivost prema Srbima. Goldštajn
o tome govori u knjizi i kaže da je netačna, čak opasna teorija, popularna u određenim
hrvatskim krugovima i danas, da su masovne likvidacije Srba u tek stvorenoj NDH,
svakako i pokolj u Veljunu, samo reakcija, odgovor, kazna, zbog srpskog ustanka protiv
te države. To je laž, Srbi su uzeli oružje tek kada je ta ustaška država krenula
da ih ubija, istrebljuje – poručuje Goldštajn.
U SUSRET GOLDŠTAJNOVIM ŽELjAMA

Slavko Goldštajn ima još
jednu interesantnu osobinu; voli da umanjuje broj Srba ubijenih u NDH. Tu potrebu
iskazao je i u slučaju Veljuna. Dok svi drugi izvori govore da su ustaše u selu,
za tri dana maja 1941. godine (likvidacije su počele na Đurđevdan) ubile 525 Srba,
u svakom slučaju preko 500, Goldštajn se zaustavlja na broju 377. Goldštajn je među
prvima prihvatio Tuđmanovu tezu o srpskom „jasenovačkom mitu“ i broj Srba likvidiranih
na tom paklenom mestu sa realnih pola miliona spustio na 80 hiljada. Pri tom se poziva
na Žerjavića i Kočovića, kojima veruju još samo u Hrvatskoj, ignorišući šta su o
Jasenovcu u Berlin javljali nemački generali sa Balkana. Najnižu brojku, 350.000
Srba ubijenih u Jasenovcu, sredinom 1943. godine u izveštaju komandi Vermahta, spominje
Aleksandar Ler. Ostali idu do 450 hiljada, zaključno sa 1943. godinom, a tamo se ubijalo
sve do aprila 1945. Zemaljska komisija nove Jugoslavije, formirana u Zagrebu
1945. godine, sastavljena od Hrvata i Slovenaca, radom na terenu utvrdila je da je
Jasenovac progutao oko 650 hiljada ljudi, uglavnom Srba. Sve to Goldštajn ignoriše.
Inače, Goldštajn je u Beogradu jasno rekao da ne veruje u pomirenje Srba i Hrvata,
da će ta dva naroda zauvek deliti nepremostivi jaz i da se tu ništa ne može učiniti.
Tačno. Tu je u pravu, bez ostatka.
Pada u oči da je na promociji Goldštajnove knjige u Beogradu, održana u Maloj sali
Kolarčevog univerziteta, govorila Latinka Perović. Ona je istu ulogu imala i na
predstavljanju knjige u Zagrebu. U oba slučaja na tome je insistirao sam Goldštajn.
Zašto baš Latinka? Kakve ona ima veze sa ovom pričom? Zar nije bio pogodniji neko
od potomaka Srba ubijenih u Veljunu, a ima ih, posebno posle „Oluje“, razbacanih
i po Srbiji i po celom svetu. Ili neki srpski istoričar mlađe generacije, možda
publicista? Niko od njih, izgleda, nije bio dostojan da govori na promociji Slavkove
knjige. Pored Latinke i Goldštajna, u Kolarcu je sedeo Teofil Pančić. Kao da je promocija
zbornika Helsinškog odbora. Zbog čega je „Službeni glasnik“ ispunio takve Goldštajnove
želje? Da li ima u tome nekakve poruke, simbolike?
Kad smo već kod „Službenog glasnika“ nije zgorega podsetiti da je ta državna kuća
objavila i memoarsku građu Abdulaha Sidrana, sabranu u knjizi „Otkup sirove kože“.
Majstorsko je to štivo, njegovu literarnu vrednost nije moguće osporiti, kao što
je van svake sumnje da je Sidran ovu knjigu vešto iskoristio da u Srbiji – kad ga
već srpski državni izdavač hoće – plasira teoriju o „agresiji Srbije na Bosnu i
Hercegovinu“; o Beogradu iz kojeg je krenulo zlo u Bosnu. Samo kad spominje svoje
prijatelje iz đačkih i studentskih dana, Srbi su za Sidrana Srbi. U svim drugim slučajevima
i situacijama ovaj pisac upotrebljava pojam četnici. Prilično mučno generalizovanje.
Zašto je Goldštajn takav kakav je – možemo da nagađamo; u slučaju Sidrana sve je
jasno, ali nije baš jasno zbog čega „Službeni glasnik“ nekim Srbima iz Hrvatske
i Bosne, darovitim piscima, istoričarima, ne ponudi mogućnost njihovog viđenja događaja
o kojima pišu Goldštajn i Sidran?

Izvor: PEČAT

Piše: Ratko Dmitrović