Pod tuđim krstom: Slovo vladike Teofana (3)

Tek 1781. priznao je pravoslavnu veru u Hrvatskoj car Josif II protiv volje hrvatskih „staleža“

Hrvati se klanjaju mađarskom kralju Kalmanu

MAĐARSKI parlament je 1412. godine priznao pravoslavnu veru, a hrvatski sabor je još 1609. godine zaključio da se u Hrvatskoj priznaje samo rimokatolička vera. I tek 1781. priznao je pravoslavnu veru u Hrvatskoj car Josif II protiv volje hrvatskih „staleža“. Godine 1741. progurali su Hrvati na ugarskom saboru zakon kojim se pravoslavna vera zabranjuje na području Hrvatske, ali ga carica nije prihvatila, jer su joj Srbi bili potrebni za borbu sa Pruskom. Ostao je na snazi propis da se u Hrvatskoj i Slavoniji svi koji nisu katolici isključe od službe i imovine.

I sam Štrosmajer bio je za uniju i unijaćenje Srba, naročito posle 1878. godine. Više puta on je pozivao da se dobrovoljnom unijom izmiri Istok sa Zapadom. Na to je gornjokarlovački vladika Teofan (Živković) u svojoj Duhovnoj besedi 1881. godine odgovorio: „Prije će biti što još nije bilo: prije će Lika usanuti cela, a izaći Glina do Kistanja; a Jezeram Kupa okrenuti, i Karlovac preći na Rijeku, a Rijeka pod Komogovinu, nego šta će poslušati toga glasa, i prevrnuti vjerom, pravoslavni srpski narod moga kraja“.

Najjači pritisak za unijaćenje Srba bio je u Žumberku, o čemu je najpotpunije dao prikaz Austrijanac Johan Hajnrih Šviker na osnovu bogate dokumentacije iz Bečke arhivske građe u svojoj knjizi „Historija unijaćenja Srba u Žumberku“. Sjajan predgovor napisao je Žumberčanin Nikola Živković. Ovu vrednu knjigu hrvatski znanstvenici ne pominju, jer im istina izneta u njoj o unijaćenju Srba u Žumberku, nikako ne odgovara.

Žumberčani su se opirali puna dva veka, ali su najzad svi do jednog prevedeni u unijate. O tome Adam Pribićević kaže: „Žumberak je podlegao Uniji oko 1750. posle mnogo godina junačke borbe. Nagurali su mu unijate sveštenike i zabranili prilaz pravoslavcima, sveštenicima i vršili zulum svake vrste. Kad ni to nije pomoglo, mobilisali su ih kao graničare, postrojili u redove i tražili da pristupe uniji, pod pretnjom sudu za nepokretnost“.

Po želji Ugarske dvorske kancelarije Marija Terezija je naredila da se održi novo savetovanje o žumberačkom problemu; ono je održano 14. marta 1760. godine pod pokroviteljstvom Ugarske dvorske kancelarije – kancelara grofa Palfija. Na savetovanju je bio i predsednik Ilirskog dvorskog poslanstva baron Barnštaun, na koga se u svojoj knjizi Šviker često pozivao kao najobjektivnijeg učesnika i očevica. Postavljena su dva pitanja: da li se grčko-katolički biskup svidnički ima ustoličiti u Žumberku i kakav stav zauzeti u odnosu na karlovačkog pravoslavnog vladiku i njegove vernike, koji žive u Žumberku.

Svi su se složili da svidnički unijatski biskup treba da bude ustoličen u žumberačkom području poput njegovih prethodnika. Za drugo pitanje postignuta je saglasnost da karlovački pravoslavni vladika sme, ako se radi o hitnom poslu, da putuje u Žumberak, ali mu se ne dozvoljava da se tamo naseli. Nijednom unijatu nije dozvoljeno da pređe u pravoslavnu veru, ali se dozvoljava pravoslavcima da se pounijate, ali ako neki pravoslavni sveštenik uspe da nagovori nekog unijata da pređe u pravoslavlje, obojicu oštro kazniti i proterati iz generaliteta. Pravoslavnim sveštenicima, koji žive u Žumberku, treba dozvoliti versku slobodu prema postojećim propisima precizno utvrditi koliki je broj pravoslavnih sveštenika u Žumberku. Tek pošto se situacija smiri, utvrdiće se broj unijata i pravoslavaca u Žumberku.

Marija Terezija je prihvatila sve zaključke.

General Petaci je nastavljao poslove na unijaćenju Srba. Uz pomoć svojih vojnika prisiljavao je pravoslavne „da svojim potpisom pokažu da su za uniju“ i zabranjivao je karlovačkom vladici pristup u Žumberak. Karlovački mitropolit žalio se zbog toga 1. maja 1761. godine Kraljici i molio da se obustave takve rabote, a iznuđeni potpisi da se proglase nevažećim.

Prilikom odlaska Srba graničara u rat marta 1761. godine vikar unijatskog biskupa tražio je pismena izjašnjavanja od žumberačkog bataljona i od njihovih prisutnih rođaka na otvorenom prostoru kod Pribića, „kojim potpisani pod zakletvom priznaju za sebe i za svoje porodice, da žele živjeti i mrijeti po starom grčkom obredu u pravoj katoličkoj veri i pod rimskim papama i da nikada neće priznavati ni prihvatati druge biskupe ni sveštenike, nego sadašnjeg biskupa Božičkovića i njegove naslednike istinski sjedinjene s rimskom crkvom“. Božičković je bio unijatski biskup.

Pravoslavne graničare Srbe su tokom vojni silili da posećuju katoličke crkve.

Potpukovnik grof Harberštajn izdao je 20. oktobra 1761. godine pismenu zabranu žumberačkim unijatima da idu u „vlašku crkvu“ naređujući im da idu u katoličku crkvu. A karlovački biskup unijatske vere tražio je od grofa da ne dopusti da se „još ovo malo unijata, koji žive u Žumberku, otuđe i pređu u „vlašku veru“. Grof Petaci je poslao dva oficira, dva Gvozdanovića u žumberačku četu da kontrolišu žumberačke unijate, da li redovno posećuju rimsko-katoličku službu Božju.

MRŽNjA GROFA PETACIJA

DIVIZIJSKI general u karlovačkoj komandi grof Petaci bio je fanatični pristalica rimokatoličke crkve i ogorčeno protivnik Srba i pravoslavlja. Pravoslavne sveštenike koji bi krenuli u Žumberak da krste decu i tamo vrše službu Božju dao je baciti u tamnicu. Tu su ih nemilosrdno batinali i opterećivali teškim lancima.

(Nastaviće se)

Ostoja Milisavljević

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

Vezane vijesti:

Pod tuđim krstom: Vatikan krsti krštene (1)

Pod tuđim krstom: Carska protiv kaluđera (2)

Pod tuđim krstom : Zakon ministra Budaka (4)

Pod tuđim krstom : Puškom čistiti veru! (5)

Pod tuđim krstom: Biskup savetuje Srbe (6)

Pod tuđim krstom: Gresi Svete stolice (7)

Pod tuđim krstom: Hrvat samo – katolik (8)

Pod tuđim krstom: Planovi fratra Brkana (9)

Pod tuđim krstom: Pokolj na Svetog Iliju (10)

Pod tuđim krstom: Tajnu skriva Vatikan (11)

Pod tuđim krstom: Vatikan krije zločin (12)

Pod tuđim krstom: Četnik već u vrtiću! (13)