Slobodan Antonić: Kad revizionisti brane istoriju

Datum objave: sreda, 24 juna, 2020
Veličina slova: A- A+

U Srbiji se već dve decenije radi na stigmatizaciji Srbije kao stalnog izvora fašizma, a navodna krivica Srba za Jugendlager Zemun važan je topos tog projekta.

Slobodan Antonić (Foto: Sonja Rakočević)

Nedavno je završen projekat Istoričari protiv revizionizma, objavljivanjem Deklaracije. Projekat je finansirala ambasada EU u Srbiji, realizovao ga je Krokodil, a glavni govornici iz Srbije bili su Dubravka Stojanović i Milivoj Bešlin.

U Deklaraciji ima dosta toga lepog i pametnog, ali – imajući u vidu njene autore i potpisnike – ona je zapravo čisto licemerje, hipokrizija u koncentrisanom obliku.

U Deklaraciji, recimo, stoji da „ne sme biti politički i ideološki uslovljene selekcije“ ljudi i činjenica, odnosno da se „moraju uzeti u obzir i suprotna mišljenja“, te da je nedopustivo „potiranje pluraln0sti“ (ovde 4; 2). No, direktor Krokodila i potpisnik Deklaracije (br. 54), Vladimir Arsenijević, poznat je upravo po tome što se hvali da na književni festival „Krokodil“ „nikada neće(mo) zvati ljude (tj književnike – S. A.) koji nam decenijama politički zagorčavaju život svojim aktivnostima“. Lep primer negovanja „pluralnosti“.

U Deklaraciji, takođe, piše da je „istorijski revizionizam manipulisanje istorijskim činjenicama radi postizanja zadatog političkog cilja“ (3). A jedna od potpisnika Deklaracije (br. 51), Sonja Biserko, poznata je po tome što govori o „olakom kvalifikovanju ratnih zločina nad Srbima terminom genocid“, dok je simbol NDH genocida za nju tek „srpski mit o Jasenovcu“ (nav. ovde 27).

Ali, oni makar nisu istoričari. Problem je kada se protiv istorijskog revizionizma bore baš istoričari koji krivotvore istoriju.

Za mene je prototip takvog pristupa sledeća tvrdnja Dubravke Stojanović: „Upravo su srpske kolaboracionističke jedinice igrale ključnu ulogu u sprovođenju Holokausta u Srbiji i bitno doprinele tome da je Srbija već posle samo 6 meseci nacističke okupacije, a među prvim zemljama Evrope, bila proglašena Juden frei“.

Dubravka Stojanović (Foto: Vesna Lalić)

Ova rečenica, kao što ću pokazati, savršeno odgovara definiciji istorijskog revizionizma upravo iz Deklaracije, kao „namernog i tendencioznog iskrivljavanja slike o prošlosti“ i „prilagođavanja prošlosti savremenim političkim potrebama“ (ovde 1).

Ona je deo kampanje koja se vodi, već dvadesetak godina, da se dokaže nekakva autohtonost srpskog fašizma, te da se veći deo krivice za istrebljenje srpskih Jevreja prebaci s Nemaca na Srbe.

* * *

Dubravka Stojanović nije jedina koja insistira da su Srbi „igrali ključnu ulogu“ u istrebljenju ovdašnjih Jevreja. Već sam pisao o skandaloznom tvrđenju Branke Prpe da je Beograd, ako se ima u vidu kako su Jevreji ubijani u logoru na Starom sajmištu, bio „grad koji je, na neki način, i patentirao gasnu komoru“.

U trenutku izricanja ove tvrdnje Prpa je već dve godine bila direktorka Istorijskog arhiva Beograda, da bi posle toga, valjda kao nagradu, dobila još pet godina upravljanja ovom ustanovom.

Međutim, kamion – gasna komora (tzv. dušegupka), kojim su pobijene jevrejske žene i deca iz Srbije koncentrisani u Judenlageru Zemun (Judenlager Semlin):

  • nije konstruisan ili napravljen u Beogradu;
  • njegova konstrukcija ili proizvodnja nije poručena iz Beograda;
  • nije prvi put upotrebljen u Beogradu.
  • nisu ga vozili Beograđani, niti su s njim imali bilo kakve neposredne veze.

Kamion je napravljen u Berlinu, po porudžbini iz Berlina, za nacistički projekat masovnih likvidacija (korišćen je i na Istočnom frontu), dovezli su ga u Beograd nemački nacisti, upravljali su njime isključivo Nemci, a kad su obavili zločin, Nemci su ga i vratili u Berlin, juna 1942. (ovde 417-418; ovde 309).

Dakle, ako je iko „patentirao“ gasnu komoru, to su bili jedino i isključivo Nemci. A ako je iko patentirao tako gnusnu laž da je „Beograd patentirao gasnu komoru“, onda je to bila upravo direktorka Istorijskog arhiva grada Beograda, Branka Prpa.

Branka Prpa (Foto: Medija centar Beograd)

Slična tome je i laž Dubravke Stojanović da su „upravo srpske kolaboracionističke jedinice igrale ključnu ulogu u sprovođenju Holokausta u Srbiji i bitno doprinele tome da je Srbija već posle samo 6 meseci nacističke okupacije, a među prvim zemljama Evrope, bila proglašena Juden frei“.

Srbija jeste bila među prvima u okupiranoj Evropi u kojoj je izvršen genocid nad Jevrejima, ali to svakako nije bilo zbog „ključne“ i „bitne“ uloge ovdašnjih kolaboranata. Naši i strani istoričari odavno su utvrdili: ko su tačno bili naredbodavci i izvršitelji istrebljenja Jevreja u Srbiji (avgust 1941. – maj 1942); zašto su baš u Srbiji Jevreji tako brzo likvidirani.

Objašnjenje leži u sledećim činjenicama:

  1. Srbija je bila jedna od malobrojnih zemalja pod režimom neposredne vojne uprave: „Srbija je bila jedini deo Jugoslavije, stavljen pod direktnu nemačku vojnookupacionu upravu“ (ovde; preneto ovde 187). Srbija je sve vreme rata „ostala okupaciona zona nemačke vojske“ (ovde 407).
  2. Srbijom su, kako to objašnjava Kristofer Brauning, gotovo neograničeno vladali „pet kraljeva Srbije — vojni komandant (izređala se šestorica – S. A), Fuks (državna/SS bezbednost – S. A), Bencler (predstavnik Ministarstva spoljnih poslova u Srbiji – S. A), Turner (šef vojne uprave u Srbiji – S. A) i Nojhauzen (generalni opunomoćenik za privredu Srbije – S. A)“ (ovde 410).
  3. Upravo su ovih pet kraljeva „doneli odluku o izboru lokacije, izgradnji i finansiranju Judenlagera na Sajmištu“ (isto).
  4. „Dok su se u zapadnoevropskim zemljama nacisti donekle pridržavali utvrđenih međunarodnih normi u pogledu prava i obaveza okupatora, na istoku Evrope ignorisali su sva pravila i sprovodili politiku istrebljenja (…). U zemljama Zapadne Evrope progoni (Jevreja – S. A) su nastali znatno kasnije, uglavnom 1943. U ovim zemljama se čak vodilo računa o opštem raspoloženju naroda zbog progona Jevreja, opasnosti od generalnih štrajkova u znak protesta (u Danskoj npr. i o reakciji kralja i parlamenta). (…) U Poljskoj, SSSR i Jugoslaviji (međutim) radikalne protivjevrejske mere preduzimane su neposredno posle osvajanja, (…) a o raspoloženju naroda tih zemalja nije bilo potrebe da se vodi računa, jer je i njima bila namenjena slična sudbina“ (ovde 271; moj kurziv).
  5. „Vojni zapovednik u Srbiji (Ferster – S. A) direktnom naredbom od 31. maja 1941. donosi mere protiv Jevreja, po obrascu Nirnberških zakona“ (ovde 298; sadržaj naredbe ovde 293-295).
  6. Na kraju naredbe se kaže: „Srpske vlasti su odgovorne za izvršenje naređenja sadržanih u ovoj Naredbi“ (295). Svako protivljenje ovoj naredbi biće strogo kažnjeno, uključiv i smrću (isto).
  7. Uzimanje muškaraca Jevreja za taoce, njihova streljanja, pljačku sve jevrejske imovine, izgradnju Judenlagera Zemun, internaciju jevrejskih žena i dece u taj logor, te njihovu likvidaciju dušegubktom, naređuju isključivo Nemci, a sprovode ih, uz tri manja izuzetka (koje ću posle da navedem), takođe isključivo Nemci (ovde 408; ovde 189; ovde 300: 303; ovde 421; ovde 270; ovde 291).
  8. Ključni razlog brzog istrebljenja Jevreja u Srbiji bio je antinemački ustanak, u leto i jesen 1941; „Njihovo najsvirepije uništavanje i fizička likvidacija (Jevreja – S. A) tesno su povezani s nemačkom željom za ugušenjem ustanka“ (ovde 299; v. 311); „Ustanak Srba ubrzao je uništenje Jevreja u Srbiji, pre nego što je nacističko `konačno rešenje jevrejskog pitanja` bilo u potpunosti razrađeno“ (ovde 14).
  9. Pošto je Srbija bila pod vojnom upravom, Vermaht je mogao odmah po rasplamsavanju ustanka da uvede drastičnu meru odmazde „sto za jednog“ (naredba od 16. 9. 1941; ovde 189); nemačka nacistička propaganda optužila je Jevreje za ustanak (ovde 298); stoga su, za odmazdu, najpre streljani svi jevrejski muškarci (oktobar 1941; ovde 188-189; ovde 407); recimo, zbog ubistva 21 nemačkog vojnika kod Topole streljano je dve hiljade jevrejskih muškaraca iz sabirnih logora za taoce u Šapcu i Beogradu (ovde 303; 314-315); samo u Beogradu i okolini, Nemci su, kao odmazdu zbog ustanka, do kraja oktobra streljali ukupno 6.750 muškaraca (315);
  10. do početka novembra 1941, postreljani su svi jevrejski muškarci u Srbiji do kojih su Nemci uspeli da dođu (ovde 189);
  11. jevrejske žene i deca iz cele Srbije od 8. decembra 1941. slati su u Judenlager Zemun (ovde 189-190); do 13. decembra 1941. tamo su smešteni svi preostali beogradski Jevreji (žene i deca), kao i oni proterani u Beograd (prvenstveno iz Banata; ovde 304-305); početkom januara 1942. počelo je dovođenje i preostalih jevrejskih žena i dece iz cele Srbije (ovde 305);
  12. Nemci u početku nisu imali ideju šta tačno da rade s preko šest hiljada žena i dece u Judenlageru Zemun, puštajući ih da umiru od gladi i hladnoće. No, „tokom prve polovine marta 1942. godine, u Berlinu, doneta je odluka da se pitanje zatočenih Jevreja u logoru na Sajmištu reši u samoj Srbiji njihovim uništenjem“ (ovde 190).
  13. Iz Berlina je poslata dušegupka, te su sve jevrejske žene i deca pomoreni do 10. maja 1942. (isto)
  14. Osim pomenutih „petorice kraljeva“, direktno odgovorni za operaciju dušegupka i judenfraj Srbiju 1942. bili su: Fuksov naslednik Šefer (bio je direktno nadležan za Sajmište); Turnerov (delimični) naslednik Majsner, načelnik jevrejske uprave Gestapoa Štrake (Fritz Stracke; ovde 291; 303), gestapovac zadužen za Sajmište Zatler, te dvojica komandanata logora, esesovci Herbert Andorfer i Edgar Enge (Edgar Enge); odgovornost za progone beogradskih Jevreja snosi i pukovnik Fon Kajzenberg (Oberst Ernst Moritz Von Kaisenberg) komandant grada Beograda (ovde 411-415; 408)
  15. Dušegupku su vozili (tj. priključivali auspuh ka unutra) esesovci Gec (Götz) i Majer (Meyer), a za ukop žrtava bili su zaduženi SS policajci Karl V. (Karl W.) Paul S., Leo L. i Karl L. (ovde 420).
Judenlager Semlin

* * *

Kakva je bila uloga Srba u operaciji judenfraj Srbija 1942?

Sami Jevreji, u početku, nisu pružali gotovo nikakav otpor (jer nisu ni znali šta im se sprema). Stoga za njihovo interniranje i likvidaciju nije bila potrebna neka posebna sila. Dovoljni su bili i Nemci: Gestapo, esesovci, Vermaht i folksdojčeri.

Zapravo, ni Nemci, u početku, nisu znali šta tačno da rade sa srpskom Jevrejima – pošto se „konačnom rešenju“, u smislu fizičke likvidacije svih Jevreja, pristupilo tek negde od proleća 1942. godine (ovde 426). Čak i kada su počela masovna streljanja muškaraca kao odmazda za ustanak, ostali Jevreji su držani u zabludi da su žrtve poslate „negde na Istok“.

Nesrećni Jevreji su u nemom zaprepašćenju stajali čak i pred streljačkim strojem, ne verujući šta im se dešava. Nemci pedantno konstatuju: „Jevreji odlaze u smrt vrlo pribrano – stoje vrlo mirno, dok Cigani kukaju i deru se, i stalno se pomiču“ (ovde 303).

Što se Srba kolaboranata tiče, njihova uloga je bila sledeća.

  1. U Upravi grada Beograda formirana je tzv. Jevrejska policija. Međutim, Nemci su toliko verovali Srbima da su, iako šef Jevrejske policije (Oto Vincet) nije ni bio Srbin, dodelili posebnog nemačkog komesara iz gestapovskog Odeljenja za jevrejska pitanja (Judenreferat IV B4), koji je vršio nadzor nad njenim radom (ovde 291).
  2. Iako su stražu u logorima za taoce držali nemački policajci (ovde 189) i folksdojčeri (ovde 300), bilo je slučajeva da obezbeđenje povremeno daju i ljotićevci. Recimo, oni su čuvali jevrejske taoce na Tašmajdanu i poveli ih, 28. jula 1941, na streljanje (ovde 14). Takođe, u nekim člancima se pominje da se obezbeđenje Topovskih šupa sastojalo „izvesno vreme i od stražara SD“ (ovde 300). Jaša Almuli, s druge strane, navodi sećanje Davida Hare, jednog od preživelih zatočenika, koji je tvrdio da u Topovskim šupama „nije video nijednog srpskog stražara“ (ovde 86). To verovatno znači da uloga srpskih stražara tu ipak nije bila naročito primetna.
  3. Konačno, ona četvorica esesovaca zaduženih za ukop žrtava koje je dušegupka dovezla pod Avalu, angažovali su sedmoricu srpskih zatočenika (ne znamo njihova imena) da kopaju rake i u njih prenose leševe iz kamiona. To je bio odvratan posao. Po otvaranju vrata ispadala su tela žena i dece koji su se, u samrtnom ropcu, tiskali oko izlaza. Ova sedmorica Srba, čija imena ne znamo, pristali su na taj užasan posao jer im je obećano da će, nakon svega, biti poslati u Norvešku, u internaciju. Naravno da Nemci nisu održali obećanje, jer im nisu bili potrebni nikakvi srpski svedoci. Sva sedmorica su, kada je dušegupka završila svoju poslednju vožnju od Sajmišta do Avale, streljani i tako platili svoju (prinudnu) saradnju sa zločincima (ovde 421).
Staro sajmište (Foto: D. Jevremović/Politika)

Ovome svakako treba dodati i docnije prijavljivanje i hvatanje pojedinih Jevreja koji su, pošto se priča o likvidacijama dušegubkom raširila po Beogradu i Srbiji (1942), prestali da se dobrovoljno predaju nemačkim dželatima. Ta saradnja u likvidaciji preostalih Jevreja svakako je zločin i sramota srpskih kolaboranata, ali to je, ipak, po raširenosti i masovnosti kilometrima udaljeno od nekakve „ključne“ i „bitne“ uloge u holokaustu nad srpskim Jevrejima, kao što konfabulira Dubravka Stojanović.

Tačnu meru odgovornosti kvislinških Srba dao je Jaša Almuli (1918-2013):

„Lokalna kvislinška vlada koju su postavili Nemci, imala je samo pomoćnu ulogu. Ta uloga je bila prljava i ružna. Imali su obavezu da sprovode mere protiv Jevreja, koje su Nemci uveli na početku okupacije, i da love Jevreje koji su se, posle nemačkih masovnih ubistava u 1941. i 1942, godini, skrivali po Srbiji“ (ovde 13; moj kurziv). Međutim, „istraživanja Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, svedočanstva preživelih srpskih Jevreja, kao i dela priznatih jevrejskih istoričara u inostranstvu, (…) govore da su jedino nemački okupatori odlučivali o uništavanju Jevreja u Srbiji i da su izvršioci bili nemački organi“. „U Srbiji, uništavanje Jevreja počinili su nemački civilni policijski i nacistički organi i pripadnici nemačke vojske, Vermahta, ne Srbi. (…) Ubijanje Jevreja u Srbiji naređivali su, organizovali i izvršavali Nemci“ (ovde 13; moj kurziv).

Dakle, Nemci, ne Srbi. Otuda tvrdnja o „ključnoj“ i „bitnoj“ ulozi Srba u holokaustu nad Jevrejima spada u „namerno i tendenciozno iskrivljavanje slike o prošlosti“, tačnije u „prilagođavanja prošlosti savremenim političkim potrebama“ – dakle, u čist istorijski revizionizam.

* * *

U Srbiji se već dve decenije radi na stigmatizaciji Srbije kao stalnog izvora fašizma, a navodna krivica Srba za Jugendlager Zemun važan je topos tog projekta.

Tako je jedna od pratećih manifestacija 54. Oktobarskog salona (2013) bio program Living Death Camp na Starom Sajmištu. „Živi logori smrti“ koji su u programu predstavljeni bili su Jugendlager Zemun i Omarska. „Jevreji i Bošnjaci zapravo nisu likvidirani na Sajmištu i u Omarskoj, već u Beogradu“ – bila je ključna poruka ove „instalacije“.

Značaj revizionističke fašizacije srpske istorije objasnila je „majka druge Srbije“, Latinka Perović. Ona tvrdi da je „srpski fašizam autohtona pojava; on nije samo refleks nacizma u Nemačkoj – nismo mi samo satelit koji se hrani Trećim Rajhom. (…) Znači, imate nešto autohtono, što mi do sada nismo priznavali, nismo interpretirali, pa zbog toga nismo mogli ni da ga definišemo niti da tako lako iz toga izađemo“.

Latinka Perović (Foto: Medija centar Beograd)

Naime, po Latinki Perović, tek kada priznamo autohtonost srpskog fašizma moći ćemo „da objasnimo zašto se taj fašizam ovde regeneriše, uprkos porazu njegovog izvornog oblika na globalnom planu. (…) U svim zemljama antifašističke koalicije javljaju se manifestacije fašizma, ali ne dešava se obnova ideologije fašizma i nacizma do nivoa pretenzija da on postane vladajuća ideologija“ – kao u savremenoj Srbiji.

A kad u nekoj zemlji imate „autohtoni fašizam“ koji se neprestano „regeneriše“, i koji danas, opet, ima pretenziju „da postane vladajuća ideologija“, takav dubinski fašizam može se izlečiti samo dubinskim merama – ne samo u politici, već i u medijima, obrazovanju, kulturi, istoriografiji… Otuda i imperativ promene svesti.

Istorijski revizionizam nije samo odurna pojava jer proizvodi laž. To je proizvodnja laži s političkim ciljem – u ovom slučaju s ciljem stigmatizacije i potčinjavanja čitavog jednog naroda.

Možemo li to da zapamtimo? Zar ne vidimo kako se istorijski revizionizam predstavlja upravo kao najveći borac protiv istorijskog revizionizma? Kakva perverzija.

A tome se možemo suprotstaviti samo podsećajući na to šta je istina, uporno tukući svaku bogovetnu laž, a pogotovo onu usmerenu na stigmatizaciju i potčinjavanje ovog naroda.

To jeste težak i često zamoran posao. Ali, ako mi to ne radimo, ako to ne radi, uporno i strpljivo, ovo što je preostalo od srpske inteligencije – ko će?

Jer, kad se zacari laž, naši lanci već su iskovani.

Oprema: Stanje stvari

Izvor: Iskra, 23. 6. 2020

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top