Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Сличности НДХ и Недићеве Србије

Датум објаве: уторак, 20 фебруара, 2018
Величина слова: A- A+

У свом одговору („Недићева влада није исто што и влада НДХ“, Данас, 19. 2) историчар др Вељко Ђурић Мишина не казује ништа што већ није познато и што у своја два претходна текста нисам и сам рекао: наиме не постоје у историји две исте појаве, већ само сличне и само по тој линији се могу вући извесни паралелизми и аналогије.

Фото: FreeImages / Cierpki
Фото: FreeImages / Cierpki

Наслов рада који ћу објавити као фељтон, како сам најавио у претходном тексту, стога и гласи: „НДХ и Недићева Србија – сличности и разлике“. Ово „сличности“ потцртавам како би Мишина боље разумео.

Јасно сам у претходној полемици навео да је НДХ била држава, а Србија војноокупационо подручје, да је НДХ била међународни правни субјект и да ју је признало 13 држава, (Мишина исправно додаје да је имала и дипломатско представништво у Београду, хвала му на томе!), а да је Недићева Србија имала само атрибуте државности : владу, министре, жандармерију, војну структуру оличену у Српској државној стражи уз асистенцију Љотићевог Српског добровољачког корпуса, затим и грб, заставу, химну… Не видим разлог због кога Мишина све то понавља на више од половине свог текста! Дакле никада нисам ни тврдио да су по строго формално-правним критеријумима НДХ и Србија исто. Оно што сам тврдио и тврдим јесте то да су обе творевине биле и злочиначке и марионетске без обзира на формалне разлике и да су се покорно, слугерањски односиле према нацистичком окупатору. А ту историјску истину нико па ни доктор Мишина не може оспорити.

Мишина и ја се недвојбено слажемо готово у свему кад је у питању НДХ и њезини злочини. Они су огромни и сежу до геноцида над српским, ромским и јеврејским народом. То никада није било нити може бити спорно. Оно што је спорно јесте чињеница да Мишина на све начине прећуткује злочине које је учинила Недићева власт било самостално било уз асистенцију нациста и то према својим сународницима Србима (комунистима, њиховим симпатизерима и другим родољубима, нпр. оним четницима који су истински желели да се боре противу окупатора, а било је таквих који су се противили издајничком држању и деловању Драже Михаиловића), али и према Јеврејима и Ромима.

Пођимо редом.

Након формирања Комесарске управе на челу са Миланом Аћимовићем, већ у мају 1941. године обновљен је и рад Управе града Београда на челу са Драгим Јовановићем и Специјалне полиције која је била под јурисдикцијом Управе града, али је добила овлашћења деловања на целој територији окупиране Србије. (вд. Б. Божовић, Специјална полиција , с. 12 и даље). Имала је два одсека: „Комунистички“ и за „Јевреје, Цигане масоне друге интернационалне организације“. Специјална полиција је у мају 1941. имала 850 полицајаца и била инструмент окупационих власти за прогон свих који су се противили окупацији. Полицијске и жандармеријске снаге како Аћимовићеве тако доцније и Недићеве (по формирању „владе народног спаса“, 29. 8. 1941) учествовале су, заједно са немачким снагама или самостално, у рацијама и хапшењима цивилног становништва. У бројним казненим експедицијама које су Немци спроводили, активно су суделовали и српски Недићеви жандарми. Тако су заједно са нацистима спроводили српске цивиле на масовно стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године. Истина такве акције су међу понеким жандармима са људским ликом изазивале револт па је било колебања па и дезертерства из полиције. (вд. М. Борковић, Квислиншка управа 1941-1944, с. 41 и даље).

Даље, није тачно да је само Завод за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци био под јурисдикцијом Недићеве владе. Био је то и логор на Бањици, логор смрти и нечувеног мартира, кроз који је прошло скоро 30.000 логораша; према логорашким књигама наводи се да их је било 23.637, али је вероватније да их је било и више како неки историчари сматрају. Како је настао овај логор?

Шеф Управног штаба Харалд Турнер упутио је 22. јуна 1941. године тадашњем шефу Комесарске управе који је вршио и дужност „министра“ унутрашњих послова Милану Аћимовићу захтев да почне са „хапшењем комуниста и свих злочиначких елемената“. У захтеву се каже: „све ухапшене злочиначке елементе и комунисте спровести у концентрациони логор који Ви треба да организујете“. (Зборник докумената НОР, Борбе у Србији 1941, документ бр. 108). Одлучено је да логор буде подељен на део у надлежности српских колаборационистичких власти, а друга половина да буде под надлежношћу Гестапоа. Српским делом логора управљао је злогласни Светозар Вујковић, а немачким Ернст фон Кајзенберг. Први логораши стигли су у логор (за логор је изабрана бивша касарна 18. Пешадијског пука на Бањици) већ 9. јула 1941, а логор је распуштен тек 3. октобра 1944. само две недеље пре ослобођења Београда. Гестапо је српску полицију користио као свој поуздани брутални и врло учинковит инструмент за хапшење свих неподобних Срба, Јевреја, Рома. Иако логор Бањица није био искључиво јеврејски логор, у њему је страдало око 600 Јевреја. А њих су хапсили не само Гестапо него и Недићева Специјална полиција. Драги Јовановић , шеф Српске државне безбедности, направио је категоризацију логораша на оне које треба стрељати и оне које треба осудити на робију. Комисија која је истовремено представљала и суд и одлучивала о судбини логораша, имала је три члана, сви су били Срби и то по један из Управе града, Министарства унутрашњих послова и Српске државне безбедности. Није се ретко дешавало да Комисија своје сународнике Србе осуди на И категорију (стрељање), а да Немци ту казну преиначе у робију (вд. Б. Божовић, Специјална полиција, с. 381. Божовић каже: „показало се… да и гестаповски критеријуми могу бити мање радикални од оних које је примењивала Специјална полиција“). Од укупног броја стрељаних родољуба у логору Бањица, Специјална полиција сноси непосредну одговорност за трећину (тачније 31,62%, о томе вд. „Логор Бањица – логораши 1941-1944, Архив Београда, 2008, с. 37).

Укратко и неколико примера о односу Аћимовића и Недића према Јеврејима у Србији. Потражио сам архивске податке и ево: писмо свим окружним начелницима из 1941. у коме се тражи да буду што хитније похапшени сви Јевреји и Цигани, у потпису Милан Аћимовић (Војни архив, Недићева архива, кут. 91, фасцикла 1, ред. бр. док. бр. 1). Документ из исте године тражи да се „све болничке установе провере да ли се Јевреји скривају по болницама“ (ВА, НА, кут. 130, фасц. 3. док. 30); документ из 1941, који тражи од полиције проверу података за Србе који скривају Јевреје (ВА, НА, кут. 130, фасц. 6, док. 16). Документ из 1942. године: достава против Божидара Машића, полицајца, да живи са Јеврејком и прикрива је, тражи се његово и њено хапшење (ВА, НА, кут. 131, фасц. 1, док. 17). А да не говоримо о „Уредби о чувању чистоте народне крви и заштите народне части“ донете од стране „српске владе“ 1941. и која је била и плакатирана, а примерак овог плаката доктор Мишина може видети у Јеврејском музеју (уредба у: ВА, НА, кут. 154, фасцикла 4, док, бр. 9). Простор ми не дозвољава да обрадим тзв. „Антимасонску и антијеврејску изложбу“ у Београду 1941/42. године.

Све је то у Мишинином филму прећутано. Није никаква дилема, драги Мишина, шта се догодило у НДХ, већ у профашистичкој и антисемитској Недићевој Србији. То је суштина наше полемике, коју овом приликом с моје стране завршавам. Јер што кажу стари Латини: Сапиенти сат!

Аутор: Златоје Мартинов

Извор: ДАНАС

Везане вијести:

Филм без улоге Недића | Јадовно 1941.

Истина о логору Земун 1941-1944.

Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top