Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих.
Моји хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се ово дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверигодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића, а злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.
Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.
Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу, двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће.Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Не зна се ко су били мртви, а ко преживјели и тешком трагедијом сломљени и унесрећени Срби.
Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 140.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу …
Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле снаге за тзв. брзе интервенције с Игмана. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе.
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег, било је хладно, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга до неба. Бол неописив.
Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине.
Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав „за срећан“ пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 22. године од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.
Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда.
Брзо, као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате, дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. год./ опет сам морао да кренем у неизвијесност, морао сам опет тражити нови дом, морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша будућност.
Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору су нијемо све посматрала, јер су мало шта могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози? Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо … биће то српска земља за нови почетак. И било је тако … Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва … Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот …
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву, као и деценијама раније.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Извор: ВИДОВДАН
Везане вијести:
Братунац: Сјећање на егзодус сарајевских Срба (ВИДЕО …
Двије деценије од егзодуса сарајевских Срба | Јадовно 1941.
Исповест мајке чију су ћерку убили муџахедини: Рана на души не зараста
