Slađana Ilić: ISTRAŽIVANjE I RAZUMEVANjE ZLA I OPASNOST NjEGOVOG PRAZNOVANjA

Knjiga Bojana Jovanovića Antropologija zla (HERAedu, Beograd, 2016.) sadrži uvod i četrnaest studija u kojima se autor, ne samo sa antropološkog stanovišta, bavi fenomenom zla.

Različiti pristupi zlu proizvod su naročite erudicije ovoga naučnika, jednog od naših najznačajnijih savremenih antropologa, a koji, udobno se krećući u sopstvenom znanju, ali i u sopstvenom iskustvu, pa i u susretanjima sa zlom, suštinski nije izgubio veru u čoveka, premda samog čoveka, njegovo nesvesno i svesno činjenje zla, razmatra kroz različite istorijske periode, zaključno s vremenom koje upravo traje, kada je zlo, čini se, dostiglo apokaliptičke razmere.

Studije iz ove knjige, kao što su Magijsko izazivanje i sprečavanje smrti,Prikrivena i ogoljena mržnja, Posmrtno kažnjavanje, Slavljenje velikog zločina, navode nas na stalnu zapitanost nad fenomenom zla i na uvek otvoreno pitanje – da li je zlo ontološki ili praktičan problem. Imajući u vidu razne uvide samoga autora, ali i fenomen zla po sebi, čovekovu prirodu (i nesvesno i svesno), kao i sve ono što je sam čovek osmislio kako bi sopstvenu prirodu kultivisao, konstatujemo da bismo se s nekim autorovim stavovima mogli složiti, a s nekima bismo mogli i polemisati, budući da ne delimo u potpunosti njegovu veru u čoveka, pa ni u moć delovanja dobra danas, kao ni u ravnotežu između ispoljavanja dobra i zla, kao ni u to da je zlo isključivo povezano s čovekovim nesvesnim, kao ni u to da kultura i moral mogu biti nadređeni čovekovoj prirodi.

U okviru studije Slavljenje velikog zločina autor se bavi istrebljenjem Srba u Hrvatskoj, posmatrajući ovaj fenomen dugog trajanja iz ugla specifičnih, antropoloških karakteristika zajednice koja vrši zločin. Jovanović piše o dubokoj potrebi kolektiva „za svojim socijalnim i kulturnim samopotvrđivanjem“[1]koju zadovoljava praznikom, „kao arhaičnim i tradicionalnim obrascem svojih osnovnih principa“.[2] Jovanović smatra da se „taj obrazac zasnivao naprivremenoj afirmaciji do tada potisnutih sadržaja i suspenziji važećih pravila kulture, a njegov efekat se iskazivao u oslobađanju negativnog naboja koje bi mogao da dovede u pitanje uobičajeno funkcionisanje zajednice.“[3]

Za one koji slave, važni istorijski događaji nisu prilika za „suočavanje sa istorijskom istinom“, a primer „takvog ideološkog obrasca“ Jovanović „prepoznaje i u slavljenju hrvatske vojne operacije „Oluja“ (4. avgust 1995.), kao i u vojno-policijskoj operaciji „Bljesak“ (1. maj 1995.).

„Ovaj zločin (Oluja, prim. aut.) se u Hrvatskoj slavi 5. avgusta kao najveći državni praznik pod nazivom Dan pobede i domovinske zahvalnosti i dan hrvatskih branitelja, dok se u Srbiji ovaj datum, proglašen danom sećanja na postradale i prognane Srbe iz Hrvatske, obeležava komemorativnim skupovima i služenjem parastosa za duše ubijenih.“[4]

Da bi se razumelo navedeno, tvrdi Jovanović, potrebno je te događaje posmatrati „u istorijskom kontekstu kontinuiteta zločina izvršenih nad Srbima u Hrvatskoj u 20. veku“[5] , a u cilju konačnog stvaranja „čiste“ Hrvatske države. „Nacionalno samopotvrđivanje Hrvata“, kaže autor, „praćeno je demonizacijom Srba koji se označavaju kao smetnja uspostavljanju etnički čiste države.“[6]

Jovanović ukazuje na kontinuitet koji postoji između delovanja Ante Starčevića, masovnih antisrpskih istupa 1892, 1895, 1899. i 1902. godine, koji su „praćeni i pogromom Srba u Zagrebu i drugim gradovima Hrvatske“, zatim sa delovanjem „13. zagrebačkog korpusa, čiju je najelitniju jedinicu predstavljala 42. domobranska divizija, nazvana „vražja“, zbog monstruoznih zločina izvršenih nad Srbima u Srbiji 1914. godine“[7] , što će sve kulminirati u stvaranju NDH i brojnih koncentracionih logora za uništavanje Srba (njih 26) – od prvog, osnovanog već 15. aprila 1941. godine u Koprivnici (Danica), preko Jadovna, Gospića i Paga, pa sve do sistema logora Jasenovac i jedinstvenih u istoriji koncentracionih logora za decu u Jastrebarskom, Gornjoj Rijeci, Sisku, Livnu i na ostrvu Pagu.

Da bismo razmotrili fenomen zla i zločine počinjene u tim logorima, važno je da imamo u vidu nekoliko značajnih činjenica u vezi sa zlom. Najpre, slažemo se s Bodrijarovim (Jean Baudrillard) mišljenjem da je obeležje sveta, kao što vidimo, ne samo danas – nerazumnost, i da je upravo nerazumnost sam princip zla, te da u takvom svetu čak nedostaje i jezik kojim zlo možemo obuhvatiti.[8] Dakle, svako ko o zlu promišlja, može da obuhvati neke njegove aspekte, ali ne i sve, jer je zlo, iako se realizuje u svoj svojoj konkretnosti, kako Laš Svensen (Lars Fr. H. Svendsen) tvrdi, suštinski „neshvatljivo“ i „neprozirno“[9] , ono „izmiče kontroli“[10], a kako i Jovanović uočava, neprestano se umnožava i, po našem smatranju, veoma je složeno.

Zlo je, zapravo, ontološki problem koji se praktično manifestuje, a dokaz za to je njegovo ponavljanje, koje je najočiglednije kroz istoriju, baš kao što uočavamo na osnovu navedenih primera kontinuiranog zla počinjenog nad Srbima u Hrvatskoj. Kako savetuje Svensen, „važno je održati perspektivu aktera“[11], pa Jovanović, pišući o strašnim hrvatskim zločinima, kaže: „Takav zločin nisu mogli da počine nekoliko stotina psihopata, umobolnih i ludih ustaša, kako je to tumačeno u komunističkoj Jugoslaviji, jer su u organizovanom ubijanju Srba učestvovali i Hrvati koji, kao dobrovoljni Pavelićevi dželati, nisu pripadali ustaškom pokretu.“[12]

Jovanović ističe još jednu značajnu činjenicu: „Sistematsko ubijanje Srba u Jasenovcu i u drugim logorima NDH nisu činili službenici pokorno izvršavajući naređenja svojih pretpostavljenih, poput nekih Nemaca u koncentracionim logorima, već zločinci koji su svojeručno ubijali nedužne i u tome nalazili zadovoljstvo“.[13] Potom navodi brojne konkretne primere takvih zločina. Tu činjenicu mogli bismo porediti sa slučajem nemačkog 101. rezervnog policijskog bataljona, koji opisuje Brauning (Christopher R. Browning) u knjizi Obični ljudi[14]. Taj policijski bataljon je ubio najmanje 38.000 Jevreja, a najmanje 45.000 Jevreja deportovao u Treblinku.

Svensen kaže da „većina ljudi oseća jaku neprijatnost, i fizičku i psihičku, kada prvi put ubija, ali se ta neprijatnost smanjuje svaki put kad se radnja ponavlja“.[15]Sa nastavljanjem zločina gubi se mogućnost identifikacije sa žrtvama, pa one postaju registrovane kao „homogene mase žrtava, a ne stvarnih pojedinaca“.

„Najveća grupa u okviru nemačkog 101. rezervnog policijskog bataljona, međutim, sastojala se od ljudi koji se nisu ni prijavljivali dobrovoljno za zadatak, niti su odbijali, već su jednostavno izvršavali naređenja.“[16] Do kraja se, na osnovu brojnih iskaza tih policajaca ispostavilo da većina njih „ne oseća mržnju prema neprijatelju i da su smatrali da je lojalnost sopstvenoj grupi mnogo važnija“.[17]

Sve navedeno moglo bi biti objašnjenje za zločine koje su počinili i brojni Pavelićevi dželati, kada ti zločini ne bi bili praćeni izuzetnom svirepošću. Zločinci često nisu ni ubijali koristeći vatreno oružje, smatrajući smrt od metka suviše lakom, već su imali blizak kontakt sa žrtvama – pošto su ih klali, vadili im oči, odsecali im jezike, nizali ih na žicu tako što su je provlačili kroz njihove uši i slično. To nas navodi da se ozbiljno zapitamo o kakvoj vrsti zla je tu zapravo reč.

Pišući o delima 101. policijskog rezervnog nemačkog bataljona, Svensen njihove zločine tumači plitkoumnošću.

[18] Ipak, čini se da je ta odrednica isuviše jednostavna, čak laka, u odnosu na ono što su nemački policajci počinili. No, takva odrednica tek ne bi mogla biti primenljiva na ono što su činili Pavelićevi dželati.

Takođe, u slučaju Jasenovca ili Jadovna, nikako ne bi moglo biti reči o banalnom zlu o kojem je pisala Hana Arent (Hannah Arendt).[19] Tu nije reč o zapovednicima koji nikoga nisu svojom rukom ubili nego su „samo“ potpisivali odluke o masovnim ubijanjima, ne razmišljajući da li je ono što čine dobro ili loše. Uopšte, pitamo se, nije li „banalno zlo“ isuviše „laka“ odrednica u odnosu na ono što je po logorima, kojima su zapovedali Ajhman (Adolf Eichmann), Hes (Rudolf Höß) i Štangl (Franz Stangl), počinjeno. Kada posetite neki od Konzlager-a, potpuno je jasno da je o zlu koje je tamo činjeno i te kako mislio onaj koji je zapovedao, jer je čak i danas očito da su ti logori funkcionisali kao veoma dobro organizovane fabrike u kojima su ljudi prerađivani kao sirovina.[20] Dakle, nakon tog iskustva, teško da može biti reči tek o „banalnom“ zlu.

Kad razmišljamo o onome što se u koncentracionim logorima u Hrvatskoj dešavalo, možda bismo mogli reći da je tu reč o idealističkom i oinstrumentalnom zlu.[21] Hrvatski nacionalisti su svoje postupke doživljavali kao „dobre“, pošto su Srbe smatrali „zlim“ (Svensenovo „idealističko“ zlo), a sa druge strane, Srbi su doživljavani kao „prepreka“ za stvaranje čiste hrvatske države, zbog čega je tu „prepreku“ valjalo „ukloniti“ („instrumentalno“ zlo). Ipak, orgije sadističkog mučenja i masovnog umorstva na najsvirepije načine u Jasenovcu ili Jadovnu svakako nisu tek „idealističko“ i „instrumentalno“ zlo.

Čini se da, u ovom slučaju, ne bi moglo biti reči ni o demonskom zlu, koje se, prema Svensenu, čini samo u ime samog zla, zbog uživanja u „čistom zlu“.[22] „Demonsko“ u nazivu ove vrste zla podrazumeva izvesnu opsednutost, a onda i suženu odgovornost zločinca. Takvo tumačenje odbacujemo, najpre jer ne smatramo relevantnim svođenje zla na čisto teološki aspekt. Čak i da nije reč o tome, ne bismo mogli da tako tumačimo zlo Jasenovca i Jadovna, jer se u nauci „opsednutost“ prepoznaje kaopsihička poremećenost, a tačna je ocena Bojana Jovanovića da strašni i masovni ustaški zločini nad Srbima ne mogu biti objašnjeni tek kao produkt delovanja psihički poremećenih pojedinaca.

Otuda ostaje otvoreno pitanje u koju tačno vrstu zla bismo mogli svrstati masovna zverstva hrvatskih nacista nad Srbima, pogotovo u Jasenovcu, za koji Jovanović navodi mišljenje da je „najveći zločinački projekat u istoriji“, ne toliko po broju pobijenih, već po svireposti masovnih zločina koji su tamo činjeni i koji opravdavaju ocenu da su ih izvršili „najkrvoločnija ljudska bića u celokupnoj istoriji čovečanstva“.[23] To je još jedan dokaz o neprozirnosti, mističnosti i složenosti zla, pri čemu bi se trebalo čuvati generalizacija koje se odnose na ceo narod iz kojeg potiču zločinci. Goldhagen (Daniel Jonah Goldhagen) je donekle demonizovao nemački narod, tvrdeći „da je svaki Nemac bio policajac, sudija i dželat“, te da je reč o „opštoj nemačkoj sklonosti ka nasilju“, budući da su Nemci, navodno, „generalno brutalni i ubice“.[24] Dakle, kao što smo već naveli, takvih generalizacija se čuvamo, stavljajući naglasak na činjenicu da su najsvirepije masovne zločine u NDH počinili prvenstveno pojedinci koji su uživali u ubijanju, ali ipak uz odobravanje i širu podršku iz društvene pozadine.

Kako za Jasenovac piše Jovanović: „Katolički kler je neposredno učestvovao u organizovanju zločina u ovom logoru, jer su dva njegova upravnika bili katolički sveštenici, a među brojnim čuvarima i stražarima isticali su se franjevački fratri, kao što su bili Miroslav Filipović Majstorović i Zvonko Brekalo, i pripadnici hrvatske katoličke omladine Križarskog reda, poput Ljuba Miloša i Petra Brzice, kao neposredni izvršioci najvećeg zločina. (…)

Prema zapisu Dr Samjuela Pinta, uzaludna su bila nadanja zatočenika da bi bar o božićnim praznicima mogao u logoru biti mir, jer je upravo na sam Božić 1942. godine dovedena grupa pakračkih Srba koje su najkrvaviji Luburićevi saradnici, Ivica Matković, Ljubo Miloš, Jozo Matijević, Mujo Musić i drugi, odmah počeli da kolju, takmičeći se čitavog dana ko će biti najkrvoločniji u vađenju srca, grkljana i očiju srpskim žrtvama“.[25]

Pošto, zbog masovnosti ustaških zločina, isključujemo mogućnost da su zločine činile prvenstveno psihopate, tu vrstu sadističkog satiranja čitavog naroda možemo da razumemo samo iz šireg društvenog konteksta konkretne zajednice (hrvatske države), sa njenom tradicijom i kulturom.

Opet ćemo se pozvati na slučaj 101. nemačkog rezervnog policijskog bataljona, čiji su pripadnici na suđenjima bili iznenađeni kada bi čuli optužnicu, jer nisu mislili da su počinili bilo šta loše. U vezi s tim je i ravnodušnost nemačkog naroda prema pogromu Jevreja.

Obični Nemci nisu podržavali odvođenje Jevreja u koncentracione logore, ali su, s protokom vremena, postajali sve ravnodušniji prema njihovom stradanju.[26] No, kada je reč o „običnim“ Hrvatima u NDH, oni su bili ne samo ravnodušni prema onome što državna mašinerija radi njihovim komšijama Srbima, već – imajući u vidu masovnost stratišta i načine uništavanja srpskih sela (Srbe su najčešće ubijale njihove komšije iz susednih hrvatskih i muslimanskih sela) – slobodno se može reći da su mnogi „obični“ Hrvati uzeli aktivno učešće u jedinstvenom genocidu izvršenom maljevima, sekirama i kamama.

Ravnodušnosti nema čak ni u suočavanju s činjenicom da se „Oluja“ slavi kao državni praznik. Ovo slavljenje je dubinsko, u njemu aktivno učestvuju šire kategorije hrvatskog stanovništva, kao naknadno legitimisanje, odobravanje konačnog uništenja i izgona Srba s područja Like, Korduna, Banije i severne Dalmacije.

U sklopu toga izvršen je i kulturcid spaljivanjem 2,8 miliona ćiriličnih i ekavskih knjiga u Hrvatskoj od 1990. do 2010. godine[27], a da hrvatska kulturna javnost nije ozbiljnije protestovala zbog takvog vandalizma. Čak i pojava srpskih čokoladica na hrvatskom tržištu negativno je komentarisana u tamošnjoj nacionalističkoj javnosti.[28] To pokazuje odsustvo ravnodušnosti čak i u efemernim ili prozaičnim stvarima, te je samo još jedan pokazatelj prisutnostistarog zla, ne toliko njegovog cikličnog pojavljivanja, koliko njegove dugotrajne uraslosti u sve pore života običnih ljudi te zajednice.

Pišući o zlu, Svensen konstatuje da je u Nemačkoj „više od svega drugog, glavnim problemom smatrano samo postojanje Jevreja, tj. problem je bio shvaćen kao ontološki. Ništa što bi Jevreji rekli ili uradili nije to moglo da promeni“.[29] Ista konstatacija važi i za odnos prema Srbima u nacističkoj Hrvatskoj, ali i pre i posle NDH, što takođe pokazuje koliko je pitanje zla ontološki problem.

No, i dalje nismo odgovorili na to kakvu vrstu zla prepoznajemo u teroru zločinaca u koncentracionim logorima u Hrvatskoj, kao i u činjenju masovnih zločina nad Srbima tokom devedesetih godina 20. veka, koji su svojevrstan nastavak ovog „posla“. Imajući u vidu do sada navedeno, a prvenstveno činjenicu da se u Hrvatskoj veliki zločin konačnog rešenja srpskog pitanja masovnim proterivanjem Srba slavi – ne samo od strane države, već i od strane široke populacije, tada bismo mogli zlo Jadovna, Jasenovca, Oluje i Bljeska nazvati – prazničnim zlom.

Najpre, orgije masovnih pokolja i svireposti u pogromu iz četrdesetih godina 20. veka činile su, kao što tvrdi Jovanović, zadovoljstvo počiniocima, zbog čega možemo reći da je to kolektivno „uživanje“ hrvatskih nacista bilo svojevrstan vid svetkovine.

Sadistička mučenja i masovna satiranja bila su zapravo ritual u kom su se zločinci, osim što su osećali zadovoljstvo, osećali i takmičarski, pa su tako neki od njih „zaslužili“ da se nađu i u Ginisovoj knjizi rekorda.[30] Završetak „projekta Jasenovac“ – kao jezgra plana o istrebljenju Srba – bili su „Bljesak“ i „Oluja“, tako da je slavljenje zločinačkog progona Srba iz Hrvatske 1995. godine istovremeno i svetkovina zbog uspeha čitavog velikog plana o etnički čistoj Hrvatskoj, koji je, zapravo, ostvaren združenim delovanjem Jasenovca-i-Oluje. Stoga, onaj koji danas slavi „Oluju“, zapravo suštinski slavi Jasenovac, Jadovno, Pag, Pribilovce, pa tako i sam, na simboličan način, odobravajući, saučestvuje u svim tim strašnim orgijama smrti.

Današnje slavljenje zla u „civilizovanoj“ i „prosvećenoj“ Evropskoj uniji – čija je punopravna članica i Hrvatska, zatim stalna afirmacija kulture hrvatskog nacizma (ustaške pesme Marka Perkovića Tompsona [hr. Marko Perković Tompson],[31] ustaški pozdravi po stadionima i spomen-tablama itd.), pokazuju da hrvatsko zlo nikada nije kažnjeno. Ta činjenica rađa zapitanost nad tvrđenjem autoraAntropologije zla da i pored svekolikih zala u svetu ipak postoji „uravnoteženje zla sa dobrim i princip pravde kojim se učinjeno zlo uvek kažnjava“.[32] No, šta ćemo s činjenicom da je „veliko zlo“ počinjeno nad Srbima u Hrvatskoj u 20. veku ostalo nekažnjeno i da je etnički čista Hrvatska nastala „genocidom kame i malja“ (1941‒1945), „planiranim izgonom“ preostalih Srba (1995), spaljivanjem zatečenih srpskih knjiga i srpskih kuća (1991‒2010), a da taj zločin epskih razmera „politički korektna“ EU uopšte nije registrovala? Uostalom, zašto se tome čuditi, kada je reč o atlantističkom Levijatanu? Nisu li anglosaksonski kolonisti, u „indijanskom holokaustu“[33] istrebili desetak miliona starosedelaca Severne Amerike? Nisu li to isto kolonisti iz Britanije uradili sa starosedeocima Australije i Novog Zelanda? Nije li belgijski kralj Leopold II (Leopold II) u svojoj ličnoj koloniji Kongu oterao u smrt između milion i 15 miliona domorodaca? I da li je pravda ikada zadovoljena? Milioni su pobijeni i – nikom ništa!

U vezi s tim nameće nam se pitanje – da li istrebljenje Srba u Hrvatskoj, koje je učinila Hrvatska država 1941‒1945. i 1991‒1995, a koje je takođe prošlo nekažnjeno (štaviše, Hrvati su, bez obzira na ovaj genocid, dobili priznatu državu koja je ubrzo primljena u EU[34]), da li je, dakle, moguće uravnoteženje suprotnosti kao „viši zakon sveta“, kako to naziva Bojan Jovanović,[35] ako masovni i radikalni zločini ostaju nekažnjeni?

Mi, prema ideji „uravnoteženja suprotnosti“, a na osnovu gore navedenih primera, i ne samo njih, gajimo izvesnu skepsu, iz tri razloga. Prvi je što se slažemo sa autorom da se danas u svetu uočava „uvećana negativnost“ (tj. povećavanje količine zla) i da kao realisti, a ne kao pesimisti, smatramo da će se negativnost u svetu verovatno nastaviti i progresivno uvećavati.

Drugi je razlog što nismo dovoljno strpljivi da bismo mogli da verujemo u mogućnost uspostavljanja „ravnoteže“ u dalekoj budućnosti, u kojoj, svakako, nećemo biti prisutni, a da opet nedužni narodi i pojedinci ne moraju da prođu kroz nova i velika ispaštanja, zbog čije se veličine, ali i cikličnosti, pitamo nad njihovim smislom. I treće, zato što ne verujemo u adekvatnost tumačenja fenomena zla s teološkog aspekta, koji podrazumeva da će zlo i dobro, na kraju, biti „uravnoteženi“ Strašnim sudom (Ultimum iudicium), kada će, prema bogoslovskim očekivanjima, počinioci svih nekažnjenih zala biti sankcionisani i bačeni u infernum.

Konačno, primeri iz knjige Filozofija zla Laša Hr. Svensena pokazuju svu licemernost savremene „političke korektnosti“ na način na koji su nama poznati politički akteri – koji su se devedesetih godina 20. veka bavili i našim sudbinama – a koji su se određivali prema napadu na Svetski trgovinski centar, 11. septembra 2001. godine. „Pojam „zlo“ zauzimao je centralno mesto u govorima Džordža Buša Mlađeg“, piše Svensen. „On je opisao Osamu Bin Ladena kao „zlog“ i rekao: „On nema duše ni savesti“. Kolin Pauel je izjavio da „nijedna kap ljudske dobrote ne teče njegovim (Bin Ladenovim) venama“. Toni Bler je tvrdio da je „masovni terorizam novo svetsko zlo“ i da se nećemo „smiriti pre nego što to zlo proteramo iz sveta“[36]. S kojim pravom o „svetskom zlu“ govore lideri koji su 1999. godine učinili zločin protiv mira, napavši bez odobrenja UN i bombardujući jednu evropsku zemlju koja je imala minimalne mogućnosti da se od napada tehnološki daleko nadmoćnijeg neprijatelja odbrani?

Povodom studije Radikalnost nesvesnog zla, iz Jovanovićeve knjige, nameće se pitanje da li zlo potiče od čovekovog nesvesnog, ili da li čak samo od nesvesnog, s obzirom na mišljenje da nesvesno sadrži i neke dobre karakteristike, a ne samo one koje su u vezi sa zlom. Kao potvrdu za to podsećamo na činjenicu da i stvaralaštvo, bar delimično, ima uporište u nesvesnom, kao i čovekova empatija, njegova potreba da pruži ljubav i da je primi, da bude srećan i da i sam nekoga usreći.

Pišući o velikim istorijskim udesima, Bojan Jovanović se bavi i pitanjima spoznatog i nespoznatog u zlu[37]. U vezi s tim takođe bismo prezentovali nekoliko zapažanja. Najpre, čak i da je moguće, nije dovoljno tek spoznati zlo koje je neko nekome počinio. Potrebno je i pokajanje zlopočinioca. Osim što sama žrtva, iz različitih razloga, nije u stanju da spozna mogućnost ponavljanja zla, počinilac se, sasvim izvesno, suočavanjem s počinjenim neće ozbiljno ni baviti, jer njegovo zlo ne potiče samo iz nesvesnog, nego može biti – kao u slučaju hrvatskih nacista – i osmišljeni projekat čiji je cilj konkretan i koji proizlazi iz dugotrajnog planiranja i ulučenja istorijske prilike za otelotvorenje.

Žrtvino neprepoznavanje planiranog i cikličnog zla, između ostalog, po pravilu potiče iz njene neverice u osmišljenost i programiranost zla; ali, to nespoznavanje, zbog svega do sada navedenog, kao i zbog dugoročne, konstantne naivnosti žrtve, govori i o odnosu postradalog prema sopstvenom cikličnom stradanju. Pomenimo samo podatak da Srbija, do danas, nema precizan popis svojih žrtava iz Prvog svetskog rata, da Srbi nemaju čak ni približan popis pobijenih u sistemu logora Jasenovac – za koji danas hrvatska Vikipedija samozadovoljno tvrdi da je u njemu, „nakon temeljitih istraživanja, pronađen samo 481 kostur, za većinu kojih je utvrđeno da su umrli od epidemijskih bolesti“.[38]

Posebno pitanje ostaje odnos zla i slobode, koje je razmotreno u studiji Bojana Jovanovića Đavolska iskušenja[39]. U okviru pomenute studije, autor prezentuje Spinozin (Baruch de Spinoza) stav o nepostojanju đavola[40], kao i Lajbnicovo (G. W. F. Leibniz) stanovište o tome da se „samo božanstvo ne može smatrati odgovornim za zlo u svetu“[41]. Nakon navedenih mišljenja sledi i autorovo[42]. U vezi s njegovim mišljenjem želimo iznova da problematizujemo pitanje čovekove slobode.

Ukoliko je, naime, Tvorac načinio prirodu i čoveka tako da oni u sebi sadrže princip dobra i princip zla, ne bismo mogli da govorimo o zlu kao o nečemu što sa samim Tvorcem nema veze. Kako bismo, uopšte, objasnili velike prirodne katastrofe – na primer, zemljotrese, poplave itd., u kojima strada na hiljade ljudi? Te događaje svakako bismo legitimno mogli nazvati prirodnim zlom. Da li bismo, ukoliko verujemo, tvrdili da s tom vrstom zla, koje ne dolazi od ljudi, Bog nema nikakve veze? Ili bi te događaje pak trebalo tumačiti kao iskušenja koja nam Bog šalje?

Nameće se i pitanje – ukoliko Bog koji je stvorio prirodu i čoveka, a koji sadrže i princip dobra i princip zla – nema ništa sa zlom, kako onda može imati nešto sa dobrim? Ako svoje mišljenje zasnivamo, na primer, na heraklitovskom poimanju sveta, onda se prirodne katastrofe, kao i sve ostale, dešavaju „po pravdi“ (po nužnosti stalne promene), a u funkciji uspostavljanja harmonije. Da li bi ih onda, u tom ključu, trebalo smatrati kao izvestan vid dobra ili bar ne kao jedan od vidova zla?

Imajući u vidu prethodno navedeno, smatramo da nastojanje da se problem zla protumači prvenstveno s teološkog aspekta nosi ozbiljne teškoće. Takav način tumačenja mora se, bar delom, zasnivati na pretpostavkama koje do kraja ostaju tek pretpostavke. Smatramo, recimo to još jednom, da je zlo ontološki problem koji se praktično manifestuje i da je ono i u svetu, kao i u čoveku, onaj deo realiteta koji, s protokom istorijskog vremena, kao da neprestano jača.

U pomenutoj Jovanovićevoj studiji takođe se kaže: „Sa đavolom je srpski narod izgradio odnos obeležen karakterističnim humorom i ironijom. Psihološka osnova ovakvog odnosa vezana je za motiv prevazilaženja negativnih aspekata ljudske psihe projektovane u lik đavola“. S tim se slažemo i u tome vidimo jednu izuzetno važnu, za naš narod karakterističnu osobinu. To je – izraziti vitalizam i u najsloženijim, naročito društveno-istorijskim okolnostima. Iz novije srpske istorije primer bi mogao biti odnos Srba prema bombardovanju NATO-a 1999. godine. Neosporna je činjenica da je u tom periodu nastajalo mnoštvo šala, anegdota i dosetki, što na sopstveni račun, što na račun agresora.[43]

U studiji Istorija titoističkog zla[44] Bojan Jovanović piše o kultu Tita i o mehanizmima njegove vladavine, kao i njenim posledicama koje se osećaju i danas. Titova diktatura i represija nad Srbijom i Srbima u njenim okvirima, u postratnom periodu, ovaj naučnik vidi kao uzroke potonjeg razvoja dramatične političke situacije na prostorima, sada već bivše, Jugoslavije i kao uzrok sadašnje pozicije Srba i Srbije u sopstvenim granicama i izvan njih. On titoizam, između ostalog, definiše kao antisrbizam, što potkrepljuje brojnim primerima: „Titoizam je ojačao komunistički mit o velikosrpskoj opasnosti kojim je potiskivana istorijska istina o genocidu nad Srbima u okviru nacističke NDH, a Titovim naređenjem 1948. godine ukinuta je Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih saveznika protiv naroda Jugoslavije.

Kako su među tim narodima najviše nastradali Srbi, jer je prema nemačkim izvorima samo u NDH ubijeno više od 750.000 žrtava, ovom Titovom odlukom je skriven genocid koji je izvršen nad njima“[45], a smatra da je „potvrđivanje srpskog nacionalnog identiteta shvatano kao najveća opasnost za komunističko jugoslovenstvo, pa je partijskom i državnom represijom suzbijana svest o vrednostima i značaju srpske kulturne tradicije“.[46]

Između ostalih, Jovanović prezentuje i brojne činjenice koje govore najpre o zločinima okupatora za vreme Drugog svetskog rata, a potom i partizana odmah po njegovom završetku. Osim toga, navodi brojne konkretne činjenice o represiji nad tzv. narodnim neprijateljima (predratnim trgovcima i zanatlijama), prema imućnijim poljoprivrednicima koji su nasilno uterivani u zadruge, prema pripadnicima elite koja je pripadala prethodnom sistemu, kao i prema sopstvenim političkim neprijateljima.

Na osnovu iznesenih činjenica Bojan Jovanović titoizam vidi kao „blažu verziju staljinizma“.[47] Ono što je autentično za period Titove vladavine jesu titovizija i titomanija: „Tito je davao pečat celokupnom društvu čiji su članovi nekritički prihvatali i sledili njegov put u budućnost. Vizija društva je bila titovizija, a opčinjenost njegovih članova tom vizijom titomanija“.[48] Kao princip titoizma Bojan Jovanović vidi uspostavljanje novog zla, političke manipulacije i terora koji, naravno, isključuju demokratiju i pluralizam. Ovaj naučnik „besperspektivnost“ takve „političke konstrukcije“ vidi i kao uzrok njene propasti. On u svim segmentima javnog života registruje nemogućnost postojanja alternative, tj. drugosti, tj. suprotnosti.

Pošto to važi i za kulturu, Bojan Jovanović komunističku vlast vidi i kao „kulturno zlo“. U vezi s tim argumentovano iznosi svoje neslaganje sa stavom proganjanih umetnika, poput Živojina Pavlovića, čija su dela zabranjivana i spaljivana, a koji „Titovo vreme upoređuju i određuju kao Periklovo doba naše kulture“.[49] Taj stav Bojan Jovanović problematizuje zbog toga što se nije uzeo u obzir „stepen slobode kao najbitniji uslov umetničkog stvaranja“[50] kao i zbog postojanja – samocenzure.

Ono što nam je, u skladu s manifestacijama savremenosti, tj. s krizama koje gotovo ne prestaju već se samo umnožavaju ili pak smenjuju, u Antropologiji zla Bojana Jovanovića takođe bilo inspirativno, jeste studija Od krize kulture do kulture krize. Autor smatra da su „kriza i kultura različiti i međusobno suprotstavljeni pojmovi, jer kultura omogućuje rešenje problema koji je zbog krize postao aktuelan“, kao i to da je „kriza svojevrsna ne-kultura, obeležena gubljenjem značaja dotadašnjih vrednosti, morala i institucija, pa se traženje odgovora na upitanost krize tiče prvenstveno potvrđivanja kulturnih principa“.[51] Njegova zapažanja posebno su aktuelna zato što je naše današnje društvo karakteristično ne samo po gubljenju značaja dosadašnjih vrednosti, već i po njihovom namernom uništavanju i minorizovanju, kao i po uništavanju institucija, kulturnog obrasca, pa i samoga obrasca kulture[52] na kojem su naše društvo i kultura zasnovani.

To čine pripadnici pojedinih interesnih grupa koji su, u tranzicionim društvima Srednje i Istočne Evrope, kompradorska elita[53] koja je otuđena od sopstvenog naroda, kao i od sopstvene kulture, i koja, s konkretnim ciljevima zagovara – kulturu zaborava[54]. Navedeno vidimo kao još jednu potvrdu da je zlo ontološki problem, da se realizuje – projektovano, tj. interesno, kao i potvrdu da je zloprirodno i da ne zavisi od obrazovanja.

Naše društvo danas karakteristično je po proizvodnji ideologije koja dovodi do nemoći kulture, a koja se, zatim, transformiše u kulturu krize. Tako je ne samo zbog delovanja kompradorskih formacija već i zato što kultura nije razvila odbrambene snage protiv takvog činjenja. Kako Bojan Jovanović uočava, „kriza kulture dovodi u pitanje ne samo određenu kulturu, već i sam obrazac kulture kao stvarnosti izgrađene u čovekovom samopotvrđivanju nasuprot prirodi“.[55]

Zlo samoporicanja, ili zlo autokolonijalizma, koje je oblik ideološkog zatomljavanja saznajnih sposobnosti jednog društva i njegove kulture – kako bi se dato društvo lakše podvrglo opresiji, okupaciji i eksploataciji – ne spada, naravno, u rang onih zala o kojima je bilo reči na početku ovoga teksta.

No, to jeste važno i aktuelno ideološko zlo, koje je priprema nastupanja drugih oblika zala, a zbog čega se ono u javnom prostoru kulture prepoznaje i podvrgava kritici. Sistematsko onemogućavanje takve kritike verovatno i jeste najbolji pokazatelj krize kulture i zaposednutosti društva po njega destruktivnom ideologijom.

Naši zaključci u vezi s veoma važnom monografijom Bojana Jovanovića, pokazuju svu složenost istraživanja i razumevanja zla. Na osnovu ovoga teksta uviđamo da čak i klasifikacija i imenovanje vrsta zala izaziva kontroverze, kao što nisu laka ni objašnjenja nastanka zla (tzv. ponerogeneza), istraživanje pokretača za činjenje zlodela (etiologija zla), a da ne govorimo o rangiranju ili prevenciji zla, ili pak o mogućnostima njegovoga nestanka.

LITERATURA

Antonić, S. Loša beskonačnost: prilozi sociologiji srpskog društva, Beograd: Službeni glasnik, 2012.
Antonić, S. Demontaža kulture: prilozi za sociologiju srpskog društva, Beograd: Catena mundi, 2016.
Arent, H. Eichmann u Jerusalimu, Beograd: Samizdat B92, 2012.
Bodrijar, Ž. Fatalne strategije, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1993.
Brauning, K. Obični ljudi: 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj, Beograd: Fabrika knjiga, 2014.
Goldhagen, D. J. Hitlerovi dobrovoljni dželati: obični Nemci i holokaust, Beograd: Radio B92, 1998.
Jovanović, B. Prkos i inat, Beograd: Zavod za udžbenike, 2008.
Jovanović, B. Antropologija zla, Beograd: HERAedu, 2016.
Joka, D. „Sveštenici u logoru `Danica` kod Koprivnice 1941“, u: Spomenica pravoslavnih sveštenika – žrtava fašističkog terora i palih u narodnooslobodilačkoj borbi [odgovorni urednik Dušan N. Štrbac], Beograd: Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ, 1960. dostupno: https://jadovno.com/svestenici-u-logoru-danica-kodkoprivnice/#.WLooem81-G4
Lobačevski, A. M. Politička ponerologija: naučna studija o prirodi zla prilagođenog za političke svrhe, Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2011.
Svensen, L. Filozofija zla, Beograd: Geopoetika, 2006.
Thornton, R. American Indian Holocaust and Survival: A Population History Since 1492. University of Oklahoma Press, 1987 https://books.google.com/ books?id=9iQYSQ9y60MC&pg=PA49.

PODBELEŠKE

[1] Jovanović, B. Antropologija zla. Beograd: HERAedu 2016, str. 99.

[2] Isto

[3] Isto; (kurziv prim. aut.)

[4] Isto, str. 100.

[5] Isto

[6] Isto, str. 101.

[7] Isto, str. 100.

[8] Bodrijar, Ž. Fatalne strategije. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1991.

[9] Svensen, L. Filozofija zla. Beograd: Geopoetika, 2006, str. 26

[10] Isto, str. 27.

[11] Svensen, L. nav. delo, str. 31.

[12] Jovanović, B. nav. delo, str. 104 (kurziv prim. aut.)

[13] Jovanović, B. nav. delo, str. 106. (kurziv prim. aut.)

[14] Brauning, K. Obični ljudi: 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj. Beograd: Fabrika knjiga, 2004

[15] Svensen, L. nav. delo, str. 168.

[16] Isto, str. 168‒169.

[17] Isto, str. 169.

[18] Isto, str. 169.

[19] Arent, H. Eichmann u Jerusalimu. Beograd: Samizdat B92, 2000

[20] Samo jedan od dokaza za to jeste činjenica da je pepeo iz Aušvica, iz gasnih komora, korišćen za đubrenje zemljišta na kojem su se uzgajale različite kulture, pošto se došlo do zaključka da usevi nađubreni tim pepelom uspevaju bolje.

[21] O „idealističkom“ zlu videti u: Svensen, L, nav. delo, str. 122‒124, a o „instrumentalnom“ zlu: Isto, str. 111 i dalje.

[22] Svensen, L, nav. delo, str. 85‒96.

[23] Jovanović, B. nav. delo, str. 106.

[24] Goldhagen, D. J. Hitlerovi dobrovoljni dželati: obični Nemci i holokaust.

[25] Jovanović, B. nav. delo, str. 106‒107

[26] Svensen, L, nav. delo, str. 164‒165

[27] Miladinović, I. „Hrvati spalili 3 miliona knjiga srpskih pisaca“, Večernje novosti, 23. avgust 2015, http://skr.rs/Fyn

[28] RTRS (2016) „Švajcarski mediji kritikuju Hrvatsku: Opsjednuti Srbijom, nekorektni prema BiH“, Radio Televizija Republike Srpske, 21. decembar, http://prvi.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=235537

[29] Svensen, L. isto

[30] „Fra Sotona“ Filipović je samo tokom osam dana zaklao 12.000 ljudi, a Petar Brzica je u toku jednog dana 1942. godine zaklao 1360 ljudi; Jovanović, B. nav. delo, str. 107‒108.

[31] Vidi: Mastilović Jasnić, I. „Državni ustaša: ko je Marko Perković Tompson, najveća hrvatska zvezda koja peva o klanju Srba“, Blic, 8. 8. 2015, http://www.blic.rs/vesti/politika/drzavni-ustasa-ko-je-marko-perkovictompson-najveca-hrvatska-zvezda-koja-peva-o/9cefd3d

[32] Jovanović, B. nav. delo, str. 119.

[33] Thornton, R. American Indian Holocaust and Survival: A Population History Since 1492. University of Oklahoma Press, 1987. https://books. google.com/books?id=9iQYSQ9y60MC&pg=PA49.

[34] „Međutim, taj zločin je ostao nekažnjen, a suđenje hrvatskim generalima se, najpre njihovom primerenom kaznom, a potom oslobađanjem, pretvorilo u sudsku farsu. Ono što je Tribunal tražio suđenjem Slobodanu Miloševiću, duboke istorijske i kulturne korene politike koju je vodio, a koja je trebalo da se potvrdi kao genocidna i uzročnik rata devedesetih, nije pronađeno niti je moglo biti dokazano. U slučaju hrvatskog zločina nisu uzeti u obzir evidentni istorijski dokazi proistekli iz rasističke ideologije i ustaške prakse, politički planovi i odluke ostvarene brutalnom vojnom agresijom kojom su Srbi postali žrtve najvećeg zločina i etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata“ (Jovanović, B. nav. delo, str. 113).

[35] „Verovanje da je i čovekov život podređen tim višim principima, daje njegovoj pojedinačnoj i kolektivnoj patnji značenje ispaštanja. Uviđajući da u uređenoj prirodi postoji i neki viši zakon sveta koji uravnotežuje suprotnosti, ljudi su se uveravali u njegovo delovanje jer bi se uvek, kada bi zapretila da u potpunosti prevlada neka krajnost, javljala njena suprotnost. Iz tog poimanja suštinskog značaja ravnoteže za održavanje života proističe i verovanje u uravnoteženje zla sa dobrim i princip pravde kojim se učinjeno zlo uvek kažnjava“ (Jovanović, B. nav. delo, str. 113).

[36] Svensen, L, nav. delo, str. 223‒224

[37] „Znanje o tome šta valja činiti ne utiče presudno na dublja i starija mentalna dejstva, pa zato sve što se zna ne znači da je spoznato. Nespoznato pokazuje svu nemoć znanja i mogućnost ponavljanja zla pružajući odgovor na pitanje zašto se i pouke istorije često lako zaboravljaju, a znanje o prošlom ne deluje preventivno na ponavljanje istih grešaka i tragedija“ (Jovanović, B. nav. delo, str. 34‒35)

[38] „Sabirni logor Jasenovac“, https://hr.wikipedia.org/wiki/Sabirni_logor_ Jasenovac#Broj_.C5.BErtava

[39] „Hrišćanski Bog ljubavi oličava najviše dobro i dopušta, zbog svoje velike ljubavi prema svemu stvorenom, pa i prema čoveku, slobodu kao uslov te ljubavi, u kojoj se javlja njegova suprotnost“ (Jovanović, B. nav. delo, str. 61).

[40] „Dopustimo li, kao što neki čine, da je to izvesno misleće biće, koje niti hoće, niti čini išta dobro, biće u svemu suprotno Bogu, ono bi onda, naravno, bilo veoma nesretno i kada bi molitve bile od pomoći, valjalo bi se moliti za njegovo obraćanje. (…) Da ipak, vidimo moguće li je postojanje takvog jednog nesretnog bića, barem za trenutak. Odmah uviđamo da bi to bilo nemoguće; jer iz savršenstva stvari proizilazi čitavo njeno trajanje i ukoliko bi stvar sadržavala više suštine i božanstven5osti, ona bi utoliko bila postojanija, pa pošto đavo ne sadrži u sebi ni najmanje savršenstva, kako bi on mogao postojati? Treba ovde dodati da stalnost, ili trajanje modusa u mislećoj stvari ima kao jedinstven uzrok jedinstvo, uzrokovano ljubavlju, takvog modusa s Bogom; ali se kod đavola pretpostavlja sama suprotnost ovakvom jedinstvu, pa, dakle, oni ne bi mogli postojati“; Spinoza, B. (1992) Kratka rasprava o bogu, čoveku i njegovohj sreći, Beograd: Grafos, str. 97‒100; prema Jovanović, B. nav. delo, str. 66‒67.

[41] „Princip prestabilirane harmonije, omogućava da telo, nezavisno od duše, sledi sopstvene zakone. U svakoj suštini, koja sama teži svom postojanju, deluje božanska savršenost, kojom se one usklađuju i postaju moguće u svojoj celovitoj nužnosti. Nastalo delovanjem nižih bića, zlo je uslovljeno njihovim pasivnim mogućnostima. Budući da ne potiče od vladajućeg Jednog, samo božanstvo se zato i ne može smatrati odgovornim za zlo u svetu“; Lajbnic, G. V. Teodikeja, Beograd: Plato, 1993; prema: Jovanović, B. nav. delo, str. 67

[42] „Slobodan da ne poštuje božanske zakone i ne pokorava se u svemu Višnjem, čovek je svoj identitet gradio i na mogućnosti njegovom suprotstavljanju i osporavanju. Zato i pitanje zla u svetu nije teološko, već prvenstveno antropološko pitanje koje sasvim precizno postavlja i problem zla u čoveku. Iskazano kao mogućnost ljudske slobode, zlo je i u krajnjim oblicima neljudskog u prvom redu ljudski čin“ (Jovanović, B. nav. delo, str. 67‒68) .

[43] Dejan Ajdačić „Humor i NATO bombardovanje Srbije 1999. godine“, Projekat Rastko, http://www.rastko.rs/rastko/delo/10018

[44] Jovanović, B. nav. delo, str. 181‒198.

[45] Jovanović, B. nav. delo, str. 186‒187

[46] Jovanović, B. nav. delo, str. 187.

[47] Jovanović, B. nav. delo, str. 183.

[48] Isto, str. 183.

[49] Jovanović, B. nav. delo, str. 190.

[50] Jovanović, B. nav. delo, str. 191.

[51] Jovanović, B. nav. delo, str. 159.

[52] Razlika u: Jovanović, Bojan. Prkos i inat, Beograd: Zavod za udžbenike, 2008. str. 59‒63.

[53] Antonić, S. Loša beskonačnost: prilozi sociologiji srpskog društva, Beograd: Službeni glasnik, 2012. str. 75‒92.

[54] Antonić, S. Demontaža kulture: prilozi za sociologiju srpskog društva, Beograd: Catena mundi, 2016. str. 32..

[55] Jovanović, B. nav. delo, str. 153.

Slovenski vѣesnik

Izvor: Vidovdan.org