Школа је завршена

Возни ред постоји – све се завршава у Бајмоку петнаестог јула. Свједоџбе ће бити уручене, а онда у лађу, па кући!

Тога петнаестога јула 1945. године Бајмок се орио од пјесама. Улице су пуне раздрагане младости, пуне среће и задовољства. Иде се и тротоаром и цестом. Нема тека, нема књига, нема торби. Слободне су и руке и душа! Идемо по свједоџбе! То су наша одликовања, наши ордени за успјешну завршницу рата. Уз све проживљене недаће и тешкоће свог несретног дјетињства, савладала су та дјеца и ову, прећутно тешку, али најкориснију препреку у своме животу. Имали су своје узоре, остали су постојани у својим идеалима слободе и боље будућности. Њима таквима њихови брижни професори увијек су знали помоћи, охрабрити их и утјешити. На овом дијелу заједничког фронта свих снага за слободу, битка је успјешно завршена. Такав је морао бити завршетак, јер су тим дијелом фронта руководили наши вриједни професори, људи изузетних квалитета и дужни сваког поштовања и захвалности. Ручао је како је тко дошао, неки и нису. Нема више ограничења, нема обавеза, нема онога – мора се, морате, ’ајте, требате! Занемарено је и вријеме за ручак. Важније је коло у даруварском или негдје у слатинском интернату. Напуштам заједничко весеље и идем се поздравити са Ишпановићима. Све сам их нашао код куће, као да су ме чекали. Па, на неки начин и јесу, јер су добили обавијест да ђаци сутра одлазе па да дођу на испраћај. Вјеројатно су очекивали да ћу се доћи поздравити. Као и увијек, лијепо су ме почастили, а кад сам пошао, Јована ми пружи кутију од ципела, лијепо завезану шпагом. „То ти је храна за пут, да не будеш гладан“, рече. Са свима сам се пољубио, узео кутију и кренуо, а они рекоше да ће доћи на испраћај. Сад је обиље могућности на избору, личном избору! Сви говоре да сутра путујемо. То ће нам и вечерас саопћити. Тако је у плану, како нам раније рекоше. Одлагања и помицања рокова нема. Свједоџбе су у џепу, а онда кући. Тог плана се и држе. Дијели се вечера, а нити половина нас није за столом. Повремено дође по који и на крају се вечера заврши. Празни тањури се покупише. Префект нам саопћи да су по креветима подјељене кошуље, које ћемо сутра обући. У њима ћемо путовати. „Ако је некоме мала или велика, измјењајте између себе, а можете и са Даруварчанима. Ноћас је посљедње спавање у Бајмоку“, рече. Кад је то рекао, тресла се трпезарија од пљеска и повика. Било је весеље као кад је капитулирала Њемачка! „Устајање је у шест. Тко хоће, може и раније. Сватко ће сложити своју плахту, ћебе и јастук и оставити у дну кревета. Своје личне ствари сложите како вам је најзгодније носити. Има довољно шпаге да то увежете. Ујутро ћемо се договорити око паковања постељине. Кад то све завршимо, онда је доручак. Сав женски свијет ће брзо прати и брисати суђе, а дечки ће помоћи да се сложи у сандуке. Сватко ће уз доручак добити двије конзерве, а крух ћете добити тек кад се укрцамо на брод у Апатину. Зграду напуштамо у пола десет, јер у десет морамо бити на цести у строју. Кад прођу професори и за њима сви интернати, ми се прикључујемо колони. Ми смо послиједњи зато јер смо најближи жељезничкој станици. Пјевати знадете, а мислим да имате и разлога за весеље. Сигурно ће пјевати и сви остали. Грађани Бајмока долазе нам на испраћај. Вагона ће бити свакаквих, али уредних, очишћених и опраних. Пећи и угља неће бити“, кроз смијех рече Стево, а ми то бурно поздрависмо. „Још нешто! Са цурама и дечкима се немојте опраштати, то ћете учинити на броду“, дода Стево. Опет граја и радостан смијех. Неки још одоше ван, а други слушају радио. Највише се говори о ратној штети, о обнови земље и о великим радним акцијама које ће убрзати обнову. Нисмо заспали до дубоко у ноћ. Неки устадоше, а још је било мрака. Падају досјетке, ситне подвале на туђи рачун, али нитко се не љути. „Свашта се дешавало у овом рату“, огласи се мирушни Перо Рекић, „ето, Свето Јездић у иностранство се довезао на гузици, а кући се враћа са шифом“. У спаваоницама је све већа гужва. Једни одлазе на умивање, други се враћају. Слаже се постељина, пакују и свезују личне ствари. Поред степеница је неколико сандука и кутија. „Сад изнесите сву постељину и слажите у кутије. Посебно ћебад, посебно плахте. Јастуке ћемо везати у цула. Треба их добро сабијати да буде што мање цула. Кад се то спакује, изнесите своје личне ствари и сложите их у хаустор. Суђе ћемо послије доручка слагати у сандуке. Пожурите полако и сједајте за столове“, уз смијешак заврши Стево своје инструкције. Тањури, жлице и шоље ишли су преко везе до кухиње гдје су прани и брисани, а онда слагани у сандуке. Ускоро су дошла троја запрежна кола и одвезли су те сандуке и цула у наш вагон на жељезничкој станици. Са њима одоше Стана и Анка. Значи, почело је! Празни се интернат. Пред даруварским стоји тридесетак цура и дјечака са личним стварима. Наши почеше пјесму у дворишту: „Билогоро, шири своје гране, па заклони младе партизане“. И даље: „Иде Младен води партизане, развео их на све четир’ стране“. Стево нас опомиње да ћемо ускоро кренути. „Тко треба, нека се напије воде, тко треба у заход, нека то обави одмах“, рече. Преста пјесма, некако зашутисмо.

< Николи Сукнајићу је погинуо отац                                              Садржај                                                Напуштамо Бајмок >