Сјеверозападна Хрватска, Подравина и Западна Славонија – Књига Јадовно 1.

У вријеме масовних хапшења у Загребу, почетком јула, усташе су хапсили Јевреје и Србе и у Вараждину. Хапшењима је руководио извјесни Грегл (Grögl), виши усташки функционер, према расном закону полујеврејин. По његовој заповијести, усташе су ноћу ишли од стана до стана и наређивали Јеврејима, како мушкарцима тако и женама с дјецом, да се спреме за одлазак у року од 15 минута. Тако похватане Јевреје би потрпали у теретне вагоне на жељезничкој станици и преко Загреба транспортовали у логор Госпић. Током транспортовања, били су изложени окрутностима за које нема довољно ријечи. Зато овдје наводим ријечи из елабората о злочинима над Јеврејима, у којем је изнесен и језовит примјер како је „једна мајка утрпана у камион за жељезничку станицу замолила једног усташу да јој подигне у камион њезино двогодишње дијете, а овај је у то јадно недужно дијете забио бајонету своје пушке и овако набијено на бајонету, пружио мајци у камиону.“[1] Усташе су у Крапини 4. августа похапсили један број људи, међу којима је била и Вера Грегуровић, и већ сутрадан их транспортовали у логор Госпић. Она у својој изјави наводи да су са жељезничке станице одвезени у казнионицу Окружног суда Госпић, која је била пренатрпана Србима сељацима, па су њену групу одвели у логор Овчара. Овдје је заповиједао Драгутин Пудић Парализа и свој бијес искаљивао тукући жене и дјецу, а мушкарце, уз кундачење, отпремао на Велебит, у логор Јадовно и његова стратишта. Слично другим свједоцима, Вера Грегуровић описује глад, жеђ, силовања и друга злостављања већ измучених људи, жена и дјеце.[2] На подручју Пакраца и Липика усташе масовно хапсе Србе почетком маја. Доводе их из околних насеља. Тако су 2. маја ухватили 25 Срба у селу Кричке и спровели их у Војно љечилиште Липик. Већина њих је сама дошла на „преслушање“, искрено вјерујући Ивану Љеваковићу Жмигавом. Дошли су и они који нису имали повјерења, јер су их наговорили усташки таборник Ивица Владов, гостионичар из Чагића, и њихов комшија, усташа Никола Рашковић. У исто вријеме су ухапсили и више од 25 Срба из Кукуњеваца, које су затворили у затвору среског начелства у Пакрацу и злостављали их заједно с похватаним Србима из овога града. Приликом хапшења су пљачкали и чинили разна злочинства. Тако су у кући Љубоја Врачаревића, затекавши укућане за вечером, пуцали из пушке у здјелу, а затим извели Љубоја у двориште, тукли га, и испребијаног одвели, заједно с његовим рођацима и сусељанима, у Пакрац. Истог дана се у овом селу нашао Љубан Талић, бравар из села Брињана. Њему се у повратку кући придружио један усташа, његов познаник из села Гаја. Овај је у једном часу застао и Талића убо ножем. Тешко рањен, човјек се срушио на земљу и убрзо умро, а усташа га је опљачкао, узевши новац који је био код њега.[3] Усташе су хапсили, пљачкали и злостављали народ и по околним селима: Рогољима, Субоцкој, Чаглићу, Коритима и другим. Тако су током маја похапсили више од 200 Срба и отпремили их у логор Даницу код Копривнице. И током јуна су у Пакрацу, Липику и околним српским насељима успјели да похватају 300 Срба, које су, као и оне у мају, одвели у Копривницу, затим у Госпић, а одатле у логоре Јадовно и Слана.[4] На подручју котара Грубишно Поље усташке власти су 26. и 27. априла провеле масовно хватање Срба, при чему су им помагали усташе загребачког редарства (жуте усташе). Иницијатори и организатори овог злочина су били домаћи људи, комшије и суграђани из Грубишног Поља: усташки повјереник, адвокат Лујо Стахуљак и жупник Петар Сивјановић, у чијем су се стану 25. априла договорили како да изведу хапшење свих Срба мушкараца у старости од 14 година надаље. Сивјановић се са својим капеланом, бојником Илијићем, озбиљно припремио за извршење злочиначког наума. Њима су се са одушевљењем и посебним залагањем придружили: Јозо Миоковић, Мирко Жуљевић, Маријан Клепић, Ихарош Лајош, Никола Силец, Стево Хосин, Илија Робић, Јосип Фриган, Јосип Кеселе, др Иво Ведриш, Блаж Кеселе, браћа Габлер, браћа Стипе и Тоне Менис, Фрањо Хорват, браћа Вашек, Боро Ратковић, Миле Смолчић, Ивица Шарић, Драго Чорак, Славек Селиш, Јосип Колар, Фрањо Лекчевић и многи други. Тако организовани, успјели су да током два дана априла похватају 504 Србина из Грубишног Поља и оближњих српских насеља. О хапшењу, мучењу и транспортовању Срба из Грубишног Поља сачувано је више записа, од којих ћу навести само неке. Бранко Бојичић је, поред осталог, записао: „Ја сам био на дужности као активни котарски официјал код среског начелства у Грубишном Пољу и 26. априла 1941. дошла је увече са посебним влаком загребачка полиција са усташама, те су се са домаћим распршили по граду па је тако и у мој стан дошло њих седам са натегнутим пушкама, ухапсили ме, свезали у ланце, отјерали у школу гдје су доводили и друге да би нас 504 већ сутрадан ујутро одвели на жељезнички колодвор, утоварили у марвинске вагоне и предвече посебним влаком одвезли у Загреб на жељезничку станицу одакле су нас камионима под усташком стражом одвезли у Загребачки збор. На излазу код колодвора, око 1 сат ноћу, дочекале су нас загребачке госпође и почеле по нама пљувати те кишобранима и ташкама тући по нама вичући нам четници. Код улаза у Збор дочекао нас је шпалир у два реда загребачких полицајаца и усташа с пендрецима, држалицама, лопатама и пушкама, њих око 70, кроз који смо морали проћи два и два, те који год је стигао, тукао нас је гдје је дохватио. Тада су нас претресали и пљачкали па су и од мене узели сат и 130 динара које сам имао у џепној марамици. Тако смо били тучени да је настао врисак, јаук као у клаоници. Нешто даље од улаза сале Збора, у којој су раније били изложени аутомобили, био је попријеко исте постављен један штрик у висини једног педља од земље, за којега ми нисмо знали, па су нам наложили да морамо трчати напријед а испред нешто даље од нас био је постављен један аутомобил са стројем у погону који је бацао рефлекторско свјетло нама у очи тако да нисмо видјели тај штрик пред ногама и сваки је бјежећи напријед пред батинама на тај штрик ногом запео и пао на бетон гдје су га чекали полицајци и усташе и ту је сваки од нас добио или дебелим штапом или кундаком преко леђа, које посљедице и данас носимо. Када смо то прешли, неки је био пребите руке, неко пребите ноге, неко избијених зуби, просто изнакажени људи. Већ други дан тако измрцварени одвезени смо у усташки логор ‘Даница’ код Копривнице гдје су нас наставиле мучити усташе емигранти у жутим одијелима тако да смо били црни по тијелу од батина а појединци и ван свијести. Живот у овом логору био је страшан не само због батина него и због тога што прва три дана нисмо ништа добили за јести“.[5] Драгана Глумац из села Грбавца је у својој изјави од 14. фебруара 1946. године описала, поред осталог, како су усташе дошли у њену кућу и одвели њеног мужа. „Дана 27. априла дошли су у моју кућу усташа трговачки помоћник Мађар Степо Хосин са још једним непознатим усташом. Када су ушли у кућу, Хосин је рекао мом мужу Лази: ’Ајде, Лазо, спремај се’. Мој муж се је почео спремати, ја сам хтјела да му нађем чисто рубље, да се пресвуче, но они му то нису дозволили већ су га истјерали пред кућу гдје су већ били постројени остали људи из села те их одвели пред школу и даље на Грубишно Поље. Кад сам у посљедњи час њихова одласка хтјела дати Лази зимски капут, усташе су рекле: ’Неће му требати’“.[6] О хапшењу, одвођењу и злостављању идентично причају Миладин Бркић и Тихомир Продановић, истичући да су усташе причали, а њихове новине обавјештавале хрватску јавност, како су у Грубишном Пољу по шумама похватали четнике. Тих дана, априла и маја 1941. године, усташе су и у другим крајевима НДХ, прогањајући Србе, обавјештавали своју јавност да су похватали четнике, којих у то вријеме на подручју НДХ уопће није било. За њих су сви Срби били четници. Поред разних начина мучења, Тихомир Продановић је добро упамтио и да су им усташе упаљене цигарете притискали по рукама и лицу, млатили их биковачом и стално пријетили да ће их постријељати.[7] У мају 1941. године, др Лујо Стахуљак је, с неколико усташких функционера, дошао у посјету својим суграђанима у логору Даница. Док је ходао испред постројених измрцварених Срба, цинично је казао: „Ето, то су ти непријатељи католичког народа“. Ти невини људи, као и хиљаде других, издржавајући највећа понижења и стравична мучења, крајем јуна и током јула су, заједно с многим другим из логора Даница, у неколико жељезничких композиција транспортовани у логор Јадовно, посљедњу степеницу мучилишта, гдје су звјерски побијени и бачени у неку од безданих јама на Велебиту или су завршили у логору Слана на отоку Пагу.[8] Од поменута 504 Србина, према утврђеним подацима, у наведеним логорима смрти је убијено 487, док се њих 17 успјело спасити на разне начине. У Подравској Слатини су усташе већ у априлу хапсили и затварали виђеније Србе и батинама их присиљавали да пређу у католичку вјеру. Због покрштавања Срба, у јуну и наредних мјесеци је у Подравску Слатину и околна српска села долазио фратар Сидоније Шолц. Он је Србима јавно пријетио да ће их хрватске власти истјерати из домова и отјерати у логоре уколико одмах не пређу у католичку вјеру. Разни методи присиле су навели више Срба да напусте своју вјеру, али већини ни то није помогло. Они су током јуна похапшени под изговором да су четници. Тако су 29. јуна усташе ухапсили њих неколико, међу којима Милана Новаковића и Бранка Секерушевића, одвели их најприје у Вировитицу, затим у логор Даницу, а у јулу у логор Јадовно, гдје су их убили.[9] У бјеловарском котару су усташе отпочели масовна хапшења Срба већ 20. априла, на православни Ускрс. Тада су ухватили 25 Срба из села Ласовац, у опћини Северин, и одвели их у логор Даница.[10] Хапшења су настављена 22. априла, када су похватали 70 Срба, неколико Јевреја и Хрвата, углавном интелектуалаца. Одвели су их у полицијски затвор, а сљедећег дана, с још неколико десетака ухваћених, премјестили у двориште жандармерије. Након шест дана су их пребацили у зграду гимназије, да би их 28. априла, њих око 200, међу којима је било и разоружаних југословенских војника, отпремили у Загреб и затворили у домобранске војарне у Илици. Југословенске војнике су преузеле њемачке војне власти, јер су били Срби. Усташе су са заточеним Србима, Јеврејима и Хрватима поступали немилосрдно. „Цијелим путем од Јелачићевог плаца до Нове Веси били смо нападани од уличне руље која нам је добацивала разне псовке, пријетње, пљувала по нама а неки почели и бацањем камења. Стигавши у Нову Вес, на улазу у само двориште, опазили смо већи број лица Мачекове сељачке заштите с познатим шеширима који су нас дочекали поготово са псовкама и пријетњама, а један од њих, врло високог раста, снажне тјелесне конструкције, по изговору Далматинац, почео је да нас напада ударајући шакама у образе, нос и камо је стигао тако да је неке озлиједио, неке свалио на земљу, а међу њима и проф. Николу Бана, те др Франка Винтера, којега је потоњи тако ударио да послије није био у стању да хода него смо га морали водити. Ти чланови Мачекове сељачке заштите надзирали су нас у затвору и вршили над нама стражу. Код тога су се пријетили да ће нас претући и да живи из овога затвора изаћи нећемо.“[11] У Загребу су Бјеловарчани придружени заточеним Србима из Грубишног Поља и 30. априла транспортовани у логор Даница, из којег су током јуна и јула, у жељезничким теретним вагонима, у пратњи усташа којима је руководио сам Мијо Бабић, један од организатора комплекса усташког логора Јадовно, отпремљени у Госпић, а затим већим дијелом на Велебит, а мањим на Паг, у логор Слана, гдје су побијени. Истовремено, док једне Србе у котару Бјеловар хапсе и транспортују преко Загреба на Велебит, друге – њих 190 мушкараца, хватају и окупљају 27. априла у селу Гудовцу, гдје их након стравичног мучења убијају. Појединачна и групна хапшења се настављају наредних мјесеци, да би крајем јула било ухапшено више од 200 Јевреја, Срба и неколико Хрвата комуниста и југословенски оријентираних људи. Акцијом бјеловарске усташке полиције 31. јула, масовним хватањем Срба и Јевреја, руководе бјеловарски предстојник полиције Алојзије Чукман и домобрански сатник Пенава. Тога дана је ухапшен и Ото Брејер, који је детаљно описао хапшење, злостављање и транспортовање заточеника из Бјеловара преко Загреба. Око 200 њих је 31. јула у 14 сати отпремљено преко Загреба, у теретним жељезничким вагонима, у Госпић, гдје су стигли 1. августа у 9 сати ујутро.[12] Према изјави Феликса Хиршла, један дио Јевреја је, уз помоћ веза, у Загребу добио емиграционе пропуснице и упућен у Италију. По доласку на жељезничку станицу Госпић, група заточеника из Бјеловара је подијељена по националности и вјери, те распоређена тако да су Јевреји одвезени у логор Овчару, а Срби у казнионицу Окружног суда, одакле су упућени на стратишта логора Јадовно.[13] Према свједочењу Ота Брејера, у логору Овчара је по доласку ове групе било више од 1.000 мушкараца, жена и дјеце свих доби. Управо у то вријеме, затвореници из овог логора су распоређивани на пољске радове у околна српска села, из којих су становници побјегли испред усташког терора или су већ били побијени на губилиштима логора Јадовно. Из тих дана је сачуван списак бјеловарских Јевреја које је Предстојништво градског редарства у Бјеловару, на челу с Алојзијем Чукманом, 1. августа 1941. упутило усташком редарству у Госпић „ради смјештаја у конц. логор“. На попису транспортованих људи налази се 107 имена, међу којима и двије породице Чеха, с 11 чланова, и један Србин „сви ухићени упућени су у збиралиште (конц. логор) Госпић, на основу налога Равнатељства усташког редарства НДХ од 23. јула 1941. године.“[14] Драгица Бараћ из Бјеловара у својој изјави од 18. априла 1942. говори о хапшењу и злостављању Срба у бјеловарском крају: „Дана 3. августа 1941. године у Бјеловару дошао је по мене жандарски поднаредник Плеша и позвао ме да идем с њиме у опћину. Пошла сам с њим иако сам изразила своје чуђење што ме на овај начин води јер опћина обично упућује писмене позиве странкама. Он ми рече да ће то кратко трајати, али ме није одвео у опћину него у жандармеријску станицу. Ту ме је увео у једну собу, упитао ме које сам вјере, а кад сам му рекла да сам православне, поставио ми је питање да ли би се хтјела покрстити и прећи у католичку вјеру, нашто сам му одговорила да сам већ једном крштена. Плеша ме је тада снажно ударио шаком под прса, као и леђа, тако да сам се одмах срушила на земљу. Кад сам се подигла, одвео ме је у једну другу собу и наредио ми да легнем на земљу потрбушке, па кад сам тако легла, притиснуо је своју руку на моја уста да не могу викати и у том часу пришао је један други оружник и стао ме немилице ударати једном грабовом мотком по леђима и задњем дијелу тијела тако да сам била од удараца сва црна. У један мах кад сам од бола у леђима подметнула десну руку на болно мјесто, ударио ме је мотком по руци и то тако да су ми пребијена и осакаћена два прста услијед напуклости костију, што је видљиво, јер су ми оба повријеђена прста остала згрчена. Исти дан предана сам Котарској области у Бјеловару и ту преслушана и пресуђена на пет дана затвора на основу жандармеријске пријаве, а зашто сам пресуђена и шта је наведено у тој пријави против мене, нити ми је речено, нити ми је садржај пријаве прочитан ни предочен. По издржаном затвору код Котарске области стражарно сам спроведена Градском редарству у Загребу гдје уопште нисам саслушана и након три дана на загребачкој полицији упућена сам једним транспортом у Госпић. У овом транспорту упознала сам још двије Српкиње: Милицу Крајновић из Загреба и Сару Врањеш из Сиска. Са жељезничке станице Госпић отјеране смо у казнионицу Окружног суда у Госпићу и смјештене у једну ћелију.“[15] Из ове изјаве сазнајемо да је транспорт Срба похватаних у Загребу и другим мјестима НДХ упућен из Загреба за Госпић 11. августа. Њене наводе потврђују и друге бројне изјаве, према којима је први транспорт упућен из Госпића према логору Јастребарско, са заточеницима које усташе нису успјели побити прије доласка италијанске војске, услиједио 19. августа. Драгица у својој изјави прецизно износи да је ухапшена у Бјеловару 3. августа, гдје је остала у затвору пет дана, те упућена у Загреб, у коме је била три дана, а онда транспортована у Госпић, гдје је провела, заточена у казнионици, осам дана. Збир ових података упућује на 19. август 1941. године. И у Крижевцима је хапшење Срба, Хрвата и Јевреја почело 11. априла, када је ухапшен и др Ладислав Ханжек. Његова супруга Ида је о томе у својој изјави рекла: „Дана 11. априла 1941. године, то јест одмах други дан по проглашењу НДХ, дошли су у наш стан у Крижевцима градски редари, Павић Алојз и Кавур Стјепан, гдје су мојег мужа др Ханжека свезали у ланце и одвели га у затвор. У Крижевцима у градском затвору задржан је 14 дана без да је саслушаван. Након 14 дана отпремљен је из Крижеваца у Загреб са осталим Крижевчанима који су били исто ухапшени. У Загребу је задржан око 15 дана под најтежим околностима а затим отпремљен у логор ’Даница’ у Копривницу. У логору ’Даница’ био је дневно злостављан и сиљен на унижавајуће радове, како ми је то сам приповиједао и као што је то утврђено исказом свједока који су истовремено као логораши боравили у логору ’Даница’, а нарочито од др Франа Прауншпергера, који је поднио опширну пријаву о злодјелима у том логору. Из ‘Данице’ је отпремљен као једини католик са транспортом православаца за Госпић.“[16] Већ 13. априла, градски начелник др Ђуро Бићанић наређује да Срби и Јевреји морају своје радио-апарате, фотоапарате, двогледе, златнину и друге вредније предмете предати у сабиралиште, за које је посебно одређена кућа Кларић. При предаји су били присутни повјереник за јеврејску имовину Звонимир Шомек и Фрањо Петровић, повјереник за јеврејске и српске радње. Организацијом пљачкања, терора и хапшења је руководио др Дане Милетић, усташки логорник и заповједник усташког стана, који се посебно истицао у превођењу православаца у католичку вјеру и отпремању људи у логоре. Након појединачних и групних хапшења, усташе су 22. априла провели масовно хапшење у котару и граду Крижевцима те у крижевачки затвор допремили 120 Срба. Након злостављања, отпремили су их у Загреб, затим у логор Даница, одакле су их транспортовали у логор Јадовно, у којем су већину побили.[17] Фрањо Рабадић и Иван Вуковић у својим изјавама детаљније говоре о хапшењу Срба и Хрвата у Крижевцима. Они истичу да је 23. априла у згради Бактериолошког завода у Крижевцима одржана сједница тзв. батинашког одреда, који су сачињавали каноник Томо Северовић, као предсједник, Звонимир Шомек, трговац, Фрањо Петровић, Фрањо Гиришек, Јосип Ваљак, жупник, Владимир Лугомер, ветеринар, и Перишић, директор наведеног завода. Ова група је сачинила попис људи које је требало одмах похапсити. Због договора око извршавања овог задатка, они су 26. априла упутили у Загреб др Ђуру Бићанића, котарског начелника, Владу Хајма, котарског предстојника, и др Дану Милетића, усташког логорника. Њих тројица су се истога дана вратили из Загреба с Виктором Томићем и још неколико усташа и полицајаца. Према унапријед смишљеном плану, хапшења су почела истога дана увече и настављена те ноћи и сутрашњег дана. Сви похапшени су приведени у затвор градског редарства, одакле су под батинама извођени у котарску зграду на „преслушавање“, које су проводили усташки часник Виктор Томић и котарски предстојник Владо Хајм. Заточени су и на „саслушању“ били изложени батинама, нарочито чланови СДС и Југосокола, као и југословенски опредијељени људи. Фран Прауншпергер о томе свједочи у својој изјави: „Ухапшен сам у Крижевцима 26. априла 1941. године. У јутро 27. априла сам био у среском начелству ‘преслушаван’, тј. сав испребијан по агентима усташког редарства из Загреба, које је предводио злогласни сатник Виктор Томић, а преслушавање је вршио срески пристав Хајм, кога је Крижевачки усташки одбор самовољно именовао ‘котарским предстојником’, премда је у Крижевцима био срески начелник Десутић“.[18] Према подацима Опћинског одбора СУВНОР-а Крижевци, највише Срба, њих око 200, усташе су похватали у селима: Подбрђани, Вујићи, Војаковац, Чабраји, Војаковачки Осик, Велике Сесвете и неким другим. Сви тада ухапшени, међу којима су били др Ладислав Ханжек, Драгутин Мартињак, Шимун Хорват, др Анте Шумановић и проф. Бранко Хорват, отпремљени су 27. априла у Загреб, гдје су у затвору провели 14 дана, а затим су транспортовани у логор Даница, на крају у логор Јадовно. Ови заточеници, као и неколицина других, углавном Хрвати и Јевреји који су успјели преживјети, оставили су иза себе детаљна свједочанства о хапшењу, злостављању, транспортовању на Велебит и масовном уморству недужних људи. Захваљујући њиховом свједочењу и дијелом сачуваним архивским изворима, сазнајемо податке о страдању Срба и Јевреја у Дарувару и другим мјестима овог дијела Хрватске. Организатор хапшења и транспортовања људи из Дарувара био је усташки логорник др Марко Чолак. Након појединачних затварања, 24. јула предвече и током ноћи приведено је 19 Срба, међу којима је био и Матија Матијевић, Хрват. Већ у један сат по поноћи, они су прикључени једној жељезничкој композицији и отпремљени преко Загреба у логор Јадовно.[19] Као и иначе, у Госпићу су их већ на жељезничкој станици подијелили по националној и вјерској припадности Јевреје и Хрвате су отпремили на Паг, Србе на Велебит. Такође у Чолаковој организацији, усташе су 4. августа у Дарувару и његовој околини ухватили 151 човјека, међу којима су већина били Јевреји из Дарувара и Јевреји који су из Њемачке пребјегли овамо.[20] Истога дана су их упутили у логор Госпић, а одатле их расподијелили у логоре Јадовно и Слана. Према расположивим изворима, само у два наврата је из овог мјеста на Велебит отпремљено 170 Срба, Јевреја и Хрвата, а укупан број је далеко већи. И у вировитичком котару је, већ трећег дана након успоставе НДХ, формиран усташки стан. На његовом челу је био Фрањо Бакић, који је, уз помоћ осталих усташа, одмах отпочео с хапшењем виђенијих Срба, првенствено солунских добровољаца, који су се у ове крајеве доселили послије I свјетског рата. Међу њима су били браћа Момчило и Симо Рајчевић, Јово Миросављевић, Петар Затезало и више других из града и околних српских насеља. Држани су у затворима среског суда, среског начелства и полиције, а након неког времена, заједно са ухваћеним Србима из села Борова, Сухопоља, Чавића, Наудовца и других, сви су отпремљени у логор Даница, одакле су транспортовани у логор Јадовно, гдје су убијени.[21] Хапшења су настављена током маја, јуна и јула. Уочи Видовдана, усташе су преостале солунске добровољце и Србе колонисте протјерали с подручја вировитичког котара у Босну, а затим у Србију. Њихова имања, куће с посједом, подијелили су Хрватима које су населили из Загорја. Михајло Ђаковић је ухапшен са кћерком старом 17 година и одведен у логор Бјеловар. Послије осам дана је пуштен на молбу своје супруге, Хрватице. Он у својој изјави каже: „Када сам се вратио кући у Вировитицу, затекао сам у мојој гостионици већ намјештеног једног Хрвата из Загреба који је водио гостионицу за свој рачун. Ја сам хтио да уђем у радњу, али су ми усташе то забраниле на молбу тога Хрвата.“[22] Српска имања су била препуштена отимачини усташа, при чему нису била поштеђена ни културна добра. Опљачкане су и срушене православне цркве у Вировитици, Боровој Клиски и Терезином Пољу, а грађевински материјал су својим кућама одвукли околни Хрвати.[23] Ђуро Мркшић у својој изјави од 19. јуна 1943. године наводи да је у августу 1941. у логору Бјеловар било заточено око 3.000 Срба из разних мјеста. Већина је допремљена са цијелим породицама ради протјеривања у Србију. О свом боравку у логору Мркшић говори: „Усташе су са Србима врло сурово поступали. То су били усташе из Херцеговине који су Србе страховито злостављали. Ја сам сваки дан добивао од њих батина. Тукли су ме на све могуће начине и с чим су год стигли. Имао сам срећу да сам у Србију пребачен 26. септембра 1941. године са већином других.“[24] Под вођством Фрање Јурковића, усташе су 20. јула, током ноћи, ухапсили више Срба у селу Пчелићу, међу њима и Бранка Солара, Драгишу Трбојевића, Митра и Томицу Плачковића. [25]Све су их одвели у село Пепелане, гдје су их тукли и малтретирали. Они су, заједно са Србима који су похватани почетком августа у селима опћине Пивница, из зграде котара Вировитица транспортовани преко Загреба у Госпић, затим у логор Јадовно, гдје су убијени.[26] [1]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/4а-45, кут. 10. [2]  АХ, ЗКРЗ, Зх 48876. [3]   Изјава Цвете Јовановић о злочинима усташа у српским селима околице Пакраца 1941. и 1942. године, АЈ, фас. 922. [4]   Изјава Илије Шурлаковића и његове супруге Вукосаве о злочину усташа у Пакрацу и Липику 1941. године, АЈ, фас. 922. [5]   Записник Комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача Грубишно Поље, 4. фебруар 1946, ХАК, кут. Јадовно. [6]   Записник Комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача Грубишно Поље, 14. фебруар 1946, ХАК, кут. Јадовно. [7]   Записник Рајонске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача Загреб, 31. октобар 1941, ХАК, кут. Јадовно. [8]   Записник Комисије за ратне злочине окупатора и њихових помагача Грубишно Поље; Изјава Милана Бркића од 4. фебруара 1945, ХАК, кут. Јадовно. [9]   Изјава Светозара Ђерелинца од 21. октобра 1942. године, АЈ, фасц. 922. [10]   АЈ, фасц. 219. [11]   Записник од 22. јуна 1946; Изјава Дмитра Романића, АЈ, дос. бр. 4092; Изјава Милана Полака, АХ, ЗКРЗ, 1872/47, к. 77. [12]   Изјава Ота Брејера, А Ј, фасц. 291, АХ, ЗКРЗ 1531а-15142. [13]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ. 1839/45, кут. 7. [14]   Диздар Здравко, Терор окупатора и усташа и активност НОП-а у Бјеловару 1941-1945, Бјеловарски зборник, 1989, 33. [15]   Записник од 18. априла 1942, АЈ, фасц. 219. [16]   Изјава Иде Ханжек од 2. септембра 1945, АХ, бр. 437/45. [17]   Записник од 20. априла 1945, АХ, ЗКРЗ. [18]   АХ, ЗКРЗ, Зб. 15131а 15142/1. [19]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ, 6516/46, к. 126. [20]   АХ, ЗКРЗ, Зб. бр. 9666. [21]   Записник од 19. јуна 1943; Изјаве Ђуре Мркшића и Михајла Ђаковића, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2052/3-45, кут. 8. [22]   Записник од 19. јуна 1943. године, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2052/3-45, кут. 8. [23]   Исто. [24]   Исто. [25]   Исто. [26]   Исто.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге