Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Некада имућна задарска породица Варићак у рату је остала без цјелокупне имовине: покраден им је и миниран велики пословно-стамбени објект, за што им осигурнина никада није исплаћена, а стан и грађевинско земљиште изгубили су као жртве превара и макинација. Дотукли су их судови…
Школски примјер нефункционирања правосуђа и несанкционирања малверзација у циљу одузимања имовине особама српске националности, прича је Марице Варићак из Задра. Почетком деведесетих година, породица Варићак у власништву је имала стамбено-пословни објект од 600 четворних метара, осигуран у „Цроатиа осигурању“ уговором од 2. маја 1991, стан од 40 четворних метара и грађевинско земљиште, све на атрактивним локацијама у Задру.
Већ 1991. њихов стамбено-пословни објект бива мета провалне крађе, да би 1992. године био миниран. До краја ратних сукоба, породица Варићак губи и преосталу имовину, те су им онемогућени утврђивање власништва и надокнада штете. Марица Варићак власничке је парнице изгубила на свим судским разинама, а неповољне одговоре добива и из Европског суда за људска права у Страсбоургу.
– У старим данима живим с коферима на точковима. Понекад дођем у Задар и не знам чија ћу врата отворити да преноћим – говори Марица Варићак док листа бројне судске одлуке, тужбе и жалбе, које пажљиво архивира.
Ништа од осигурнине
– Били смо приватници, много смо зарађивали и то је боло очи. Одмах на почетку наша је трговина проглашена четничком. Најстрашније су биле ноћне пријетње, застрашујући телефонски позиви. Одлучили смо да одемо. Великом свотом новца осигурали смо кућу – прича Марица Варићак.
Отето им и грађевинско земљиште
Након повратка у Задар, Марицу Варићак дочекало је још једно неугодно изненађење. На грађевинском земљишту које је купила 1985. никнула је нечија кућа. – Замислите, власник који је мени продао земљиште, током ратних година терен је продао још једној особи, која је тамо саградила кућу. Случај је још увијек на првоступањском суду. Првобитни власник земљишта живи у Италији, не јавља се на судске позиве и они су га већ на неки начин прогласили мртвим, иако за то немају доказе. Суд сада тражи од Републике Италије да докаже да ли је тај дотични преминуо – каже Марица Варићак.
У јесен 1991. проваљено је у њихов стамбено-пословни простор: полиција је у присуству представника „Цроатиа осигурања“ направила записник о провалној крађи, а пријава за кривично дјело предана је тадашњем државном тужиоцу.
– Требали су наћи починитеља којег нису ни тражили, а вријеме је пролазило. Када сам видјела да предмет иде према застари, опуномоћила сам адвоката који је подигао грађанску тужбу – објашњава Марица Варићак.
Пресуда у том предмету стигла је тек 2004. године. У њој је писало да је „Цроатиа осигурање“ на име осигурнине дужно тужитељици исплатити износ од 14.348 куна с припадајућим законским затезним каматама, које теку од 3. септембра 1991. па до исплате.
– У коначној рачуници, „Цроатиа осигурање“ би ми требало исплатити три милиона еура – каже наша суговорница.
Међутим, та је пресуда побијена на Жупанијском суду у Задру под уобичајеним образложењем да су Задар и његова околица у вријеме важења уговора о осигурању и настанка осигураног ризика били изложени непосредном ратном дјеловању, те да „Цроатиа осигурање“ није обавезно надокнадити штету јер ратна штета није ни покривена осигурањем.
– Но штета је настала крађом, што је покривено осигурањем, а не ратним дјеловањем – наглашава Марица Варићак.
Предмет против „Цроатиа осигурања“ чека одлуку Европског суда за људска права. Међутим, на основу искуства с већ изгубљеном тужбом, преданом истом суду, против Републике Хрватске због минирања стамбено-пословног објекта 1992. године, Марица Варићак не гаји велику наду. Европски суд је тада утврдио да није било никакве повреде права и слобода зајамчених Конвенцијом о људским правима и њеним протоколима.
– Послали смо им килограме материјала, а они су одговорили само с једним папиром и то без печата – огорчена је Марица Варићак.
Држава јој је на основу Закона о обнови понудила изградњу куће од само 75 квадрата, али оштећена не пристаје на такав начин обнове.
– Тражим да се изврши санација оштећене куће. Пројектанти тврде да се она не може извести, да су зидови већ од времена уништени. Ја кажем да се може, само треба велик новац. Овако, лакше је багером све затрпати, направити малу кућицу и за мјесец дана посао је готов, мене се ријешили – каже Марица Варићак.
Умрежени криминал
Породици Варићак неправда је нанесена и у случају стана у њиховом власништву.
– Ту је у питању криминал више умрежених фактора у власти и судству. Након нашег одласка из Задра, у стан је провалио колега мог сина Слободан Кнежевић, од чијег смо ујака Ивана Ивандића из Аустралије 1990. купили стан. Међутим, пет година касније, Иван Ивандић у генералном конзулату Републике Хрватске у Пертху овјерава пуномоћ којом Слободан Кнежевић стан продаје трећој особи – Марину Анзуловићу. Након мог повратка у Задар с доказним документима да је стан у власништву наше породице, особе које су насилно провалиле у стан, уз помоћ судских органа, фалсифицирају документе, бесправно се укњижују и продају стан трећем лицу – објашњава Марица Варићак.
Државно одвјетништво је поводом тога 2000. године покренуло истрагу, а Опћински суд у Задру шест година касније осуђује Слободана Кнежевића и Ивана Ивандића на казну затвора од шест мјесеци и новчану казну од 70.000 куна. Међутим, одлуком Жупанијског суда у Задру њих су двојица на крају ослобођени због добро познатог разлога – застаре.
– Свјесно се цијело вријеме чекала застара, на што сам у неколико наврата упозоравала и државног одвјетника Младена Бајића. Из Државног одвјетништва писмено су ми одговорили да су проучили предмет и да нема назнака намјерног уласка предмета у застару – говори Марица Варићак и додаје да се предмет тренутно налази на Уставном суду.
Пише: Паулина Арбутина
Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ
