Simo Krajišnik: Srbi zarobljeni u komunizmu, titoizmu i jugoslovenstvu

Kao Srbin iz Dalmacije, izneću jedno sasvim lično zapažanje koje u kombinaciji sa određenim istorijskim činjenicama iz ne tako davne prošlosti, pomaže da se lociraju neke krupne zablude srpskog naroda, koje nas i danas vuku prema ambisu i pružaju izuzetno pogodno tle za sejanje novih zabluda i fatalnih političkih grešaka, koje ne samo da ugrožavaju srpsko kulturno-istorijsko nasleđe, već idu ka potpunoj negaciji i reviziji nespornih istorijskih istina na ovim prostorima, a samim tim, utiču i na egzistencijalnu opasnost čitavog srpskog naroda.

Ovaj kratak zapis je zasnovan na strogo ličnom iskustvu i zaključcima do kojih se došlo neposrednim razgovorima sa predstavnicima više generacija Srba iz Dalmacije i sublimiranjem nekih njihovih stavova i analiza društveno-političke zbilje kojoj su svedočili.

Najveći broj mojih zemljaka, uz časne izuzetke, posle Drugog svetskog rata, nije bio svestan političkog momenta u kome se našao. Ni generacije koje su već tada bili zreli ljudi, kao ni njihova deca kasnije, jednostavno nisu umele da shvate u kakvom ideološkom vrtlogu su se našle.

U Dalmaciji, u velikom delu srpskog stanovništva, razvio se manje ili više fanatični komunizam koji je vrlo često išao do totalne negacije hrišćanstva, pravoslavlja i potpunog ignorisanja ,,živih“ svedoka srpske vere, kulture i tradicije na tim prostorima, oličene u manastirima koji datiraju još iz 14. veka (Manastir Krupa 1317, Manastir Krka 1402, Manastir Dragović 1395.)

Taj komunizam, sa svojom opijajućom idejom bratstva i jedinstva, zaveo je mnoge Srbe koji su istinski verovali u njegove osnovne postulate. Zbacivanjem monarhije 1943. i uspostavljnjem republike, otvoren je brisan prostor za nesmetano širenje ove ideje, pogubne za srpsko nacionalno biće, ne samo u Dalmaciji nego i na celokupnom srpskom kulturno-istorijskom prostoru.

Lažna, trula i utopijska dogma bratsva i jedinstva, nikla je na groblju nevinih jasenovačkih žrtava, na groblju masovnog stradanja Srba u takozvanoj NDH, na genocidu i nesreći čitave etničke zajednice. Kao takva, ona je jednostavno morala otvoriti put za novo stradanje, koje je svoju kulminaciju dostiglo 1991. godine, kada su naslednici poglavnikove politike, nastavili put svojih očeva i krenuli da dovrše započeto.

Dakle, Srbi su negacijom sopstvenog stradanja, odricanjem od Boga, vere i pravoslavne tradicije, sami sebe doveli u situaciju da opet proživljavaju ono što su njihovi preci proživljavali samo 45 godina ranije. Nisu Srbima bila dovoljna ni upozorenja koja su se periodično, planirano i sistematski, dešavala na prostorima današnje Hrvatske, kao ni konstantno odbijanje Hrvata da iskreno prihvate ideju zajedništva. Ni ,,Hrvatsko proleće“ 1971. godine ih nije otreznilo. I dalje su verovali u laž, iako su sve činjenice govorile u prilog tezi da je zajednički život nemoguć.

Sa ove vremenske distance gledano, a o tome, između ostalog,  svedoče i popisi stanovništva u Jugoslaviji i današnjoj Hrvatskoj, jasno je da je Jugoslavija  Hrvatima služila samo kao paravan, kao privremeno rešenje za realizaciju svojih uskih interesa koji su uvek značili potpunu negaciju srpskog elementa i istorijskog prava Srba na teritorije koje nikada nisu bile hrvatske. Bila je Jugoslavija mašina za pranje njihovog prljavog veša koji se međutim,  može oprati samo suočavanjem sa sobom i istinskim pokajanjem. No, daleko su Hrvati od takvog čina. Upravo suprotno. Oni u javnom diskursu, neprekidno rade na relativizaciji ustaških zločina i za sva dešavanja na ovim prostorima optužuju ,,jugo-srbo-četnički“ faktor i ,,velikosrpsku agresiju“.

Ergo, ,,Jugosloven“ je bio samo fiktivni konstrukt koji je preko noći postao  Hrvat.  Primeri za ove izgubljene duše su bezbrojni, kako u javnom životu, tako i među našim brojnim zemljacima i rođacima koji su se odrekli svog srpskog porekla i postali veliki, fanatični Hrvati koji preziru ,,vjeru prađedovsku“ i sve što ih asocira na njihovu stvarnu nacionalnu pripadnost.

Prihvatanje ovog modela  samonegacije, bio je jedini mogući način da se opstane u državi Hrvatskoj.

Kada je 1990. godine, vrag odneo šalu, i kada je postalo jasno da će doći i do fizičkog istrebljenja Srba, mnogi su se počeli prizivati pameti, ali je bilo kasno. Trebalo je vaditi vruć krompir iz vatre, a to je posao koji je vazda, unapred osuđen na propast.

Ono što je zastrašujuće jeste činjenica da se neki ni tada nisu osvestili, i da su do poslednjeg dana živeli u uverenju da će potpisom lojalnosti politici Franje Tuđmana moći nastaviti miran život u hrvatskim gradovima. Komunistička zabluda je bila toliko jaka da su oni zaista verovali u suživot i zajedništvo sa Hrvatima. Ni hrvatske ,,Kristalne noći“ nisu do kraja ubedile naivne Srbe da je to kraj fantomske tvorevine, nazvane Jugoslavija.

U ovu zabludu, što je frapantno, verovao je i najveći broj vojnih starešina srpske nacionalnosti, koje je rat zatekao potpuno nespremne u svakom smislu. Uz časne izuzetke kojih je vazda bilo u srpskom narodu, nisu to bili ljudi koji su dorasli momentu u kome su se našli. Uljuljkao ih je višedecenijski komfor i zabluda jedne dogme koja im je vezala i ruke i razum. Ideološka potka u kojoj su sazrevali, onesposobila je njihove mehanizme promišljanja i objektivnog sagledavanja društveno-političke realnosti.

Ono što je za mene kao Srbina poražavajuće, jeste činjenica da i danas, postoje visoki oficiri JNA, Srbi, koji sebe dožiljavaju kao Jugoslovene i smatraju da su rat izazvale bande huligana i nacionalista. Čak i među onima koji su se osvestili od komunističkog opijuma i ideje bratstva i jedinstva, i koji su ceo rat proveli na frontu, postoji neka melanholična crta kada se danas priča o Brozu. Ta seta jasno ukazuje na odsustvo stvarne spoznaje pogubnosti komunizma po srpske nacionalne i  kulturne interese.

Doduše, agonija nije počela ni 1943. ni 1945. godine, nego nekoliko decenija pre, 1918. formiranjem, zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima, Kraljevine Jugoslavije. Naravno, ne može se negirati uticaj velikih sila na sva dešavanja na ovim prostorima, ali ipak, zablude su postojale, a postoje i danas, i bez uticaja tih sila. No, to je godina koja je po svemu sudeći, trasirala ovaj srpski tužni put. Smatram da je to godina srpske apokalipse.

Na kraju, mišljenja sam da smo na put u ambis krenuli onog momenta kada smo se odrekli Hrista, vere, duha, tradicije naših predaka i kada nam je nametnut novi poredak u kome postoji samo materija. Ta ideja materije se vulgaristički obračunavala sa svim što je smatrala superiornijim od nje same, a najviše sa idejom pravoslavlja. Pravoslavlje je valjalo ukloniti iz kolektivne svesti srpskog naroda, kako bi se veštački u tu svest ubacile trule, utopijske, mondijalističke ideje koje su nas odvojile od naših korena. Čovek bez korena, lak je za manipulaciju, pa ga i najmanji vetar može saviti.

Ti vetrovi, nemilosrdno šibaju srpsku svest, punih sto godina. Oni, istina, menjaju svoj oblik i pravac delovanja, pa je tako u jednom momentu, vetar komunizma, zamenjen svojim bratom mutantom, vetrom liberalnog kapitalizma. I jedan i drugi sistem, čoveka svode na ekonomsku životinju, s tim da komunizam akcenat stavlja na početak proizvodnog procesa, a kapitalizam na sam kraj tog procesa, na tržište, na obezduhovljenu koncepciju profita po svaku cenu.

Takođe, treba reći da liberalni kapitalizam ne negira i ne ruši crkve i manastire kao same građevine. Njegova meta je duh čoveka. Zato je on još i opasniji od komunizma. Crkve se mogu ponovo izgraditi, ali kada jednom izgubimo duh, veliko je pitanje da li je samoobnova uopšte moguća.

Ostaje nam da odbacimo nametnute dogme, da se vratimo Hristu, da se vratimo sebi, srpskoj stvari, da se samospoznajemo, samoobnavljamo, negujemo plemeniti duh i čekamo šansu za povratak na put sa kojeg smo davno skrenuli, ali koji je uvek, bio i ostao NAŠ.

Autor: Simo Krajišnik

Izvor: Srpski kulturni klub

Vezane vijesti:

Zašto je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Hrvatsku i …

Tito: Raspad će početi na Kosovu i u Hrvatskoj | Jadovno 1941.

Tito ubijao komuniste u Španiji | Jadovno 1941.