Шидски писар у вихорима рата – „Мемоари“ Николе Тубића

„Прошло је подуже времена, како сам престао писати моје мемоаре, надајући се, да је ваљда зло за нас Србе у Хрватској престало и према тому нећу више имати шта писати, али на нашу велику жалост, то зло никада не престаје и ваљда ће престати онда, када и последњег Србина у Хрватској нестане.“

“Мемоари” Николе Тубића, писара и службеника, рођеног у Шиду 1896. године, чине две руком писане свеске у којима се сажела сва мука и страдање Срба у Срему. Случајно пронађени и великодушно уступљени од стране породице Тубић ,драгоцен су документ и подсетник. Нису писани с намером да задиве свет, нити да се мере са славним, светски признатим Шиђанима, већ да оставе слику и атмосферу времена кроз која су се пробијали обични људи : од Краљевине Далмације, Хрватске и Срема у саставу Аустроугарске монархије, до Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, фашистичке Независне државе Хрватске, Краљевине СХС/ Југославије те ФНРЈ…

Бројни су разлози изношења успомена Николе Тубића пред читалачку публику. Прво, то је документ првог реда, сведочанство аутора, сведока два велика светска рата и страдања обичних војника и грађана. Аутор, као Србин у НДХ губи посао, бива затваран, скрива се од сталних рација, док му је један син у партизанима, други на принудном раду а кћи помаже илегалцима.
Друго, невероватно је да су ове две свеске сачуване у турбулентним временима, када је и једна реч била довољна да одлети глава са рамена и током којих су ратни вихори прогутали вредне рукописе Српске Православне Цркве, Народне библиотеке у Београду/1/ или тоне књига и старих рукописа уништених током НДХ и Туђманове нове Хрватске/2/.

Треће, Тубић је у Првом светском рату припадник војске Двојне монархије чијим се грађанином осећа. Од 1916.писар је у, како он вели, “бившем 28.” (тада 42.-ом пешадијском пуку) састављеном махом од Хрвата и Срба. Очито је да, с обзиром на лошу реутацију пука, Тубић изоставља његов прави назив те 1916. када вероватно, почиње да пише.
На махове, чини се да је Тубић следио пут славног Шиђанина, Симеона Пишчевића, који је и сам почео каријеру као писар у рату. У две свешчице исписане ћириличним писмом, зеленим или црним мастилом, по где где разливених слова (од воде,кише, суза?), Тубић описује кључне моменте свога живота: мајчину смрт, школовање, запослење, регрутовање и одлазак у Први светски рат у коме, као аустроугарски војник-писар, православац, ратује у Буковини и Италији.

“Мемоари” су дати у оригиналу, без лексичких и граматичких исправки, како би се јасније осликао лик аутора и локални шидски говор првих деценија XX века.
Иронија судбине младог писара из малог пограничног места је да први пут у животу путује и то на Источни фронт, потом у Италију, па назад у Темишвар.Неки црни хумор -ратни туризам.
У другом делу “Мемоара” Тубић сведочи о геноциду и страховлади Независне државе Хрватске/3/ над Србима током Другог светског рата у Срему.
Ево неколико одломака из Тубићевих „Мемоара“ који треба да се објаве у октобру.

Прогон Срба у Шиду и поносни православни дух
-У јуну месецу почео је прогон Срба у Шиду, на тај начин што су Усташе 19. јуна 1941 у ноћи ишли с пушкама од куће до куће угледнијих Срба, исте будили, из кревета дизали и стражарно предвели усташком стану, где је сваки појединац Србин од стране Усташа детаљно по џеповима претражен и најмањи предмет у џепу нађен, одузет, а он на најбруталнији начин стављан у мрачан подрум у притвор.
Када се је тако и на тај начин сакупило до 28 угледних Шиђана Срба, позвани су од стране Усташа ти Срби из подрума да изађу напоље и сврстају се у дворишту. Ту им је у дворишту Усташког стана саопштено, да ако би који покушао побећи, да ће одмах бити стрељан.
Под заштитом мрака у пола ноћи кренула је та поворка Срба пут жељезничке станице.
Ову поворку Срба пратило је исто толики број усташа и полицајаца с пушкама до жељезничке рампе, где је чекао један марвени вагон у који су сви ти Срби морали ући.Пошто је и последњи Србин мученик у вагон ушао, вагон је затворен и пломбиран.
Треба се сада питати куда ће са тим Србима.
Сваки од тих Срба осећао се потпуно невин а није ни једног било, који није помислио, да га чека какова страшна казна.Може се замислити утученост тих Срба, који су путовали у једну неизвесност затворени у марвеном вагону, а тек породицама тих јадних Срба који су сутра дан сазнали, да су им њихови мужеви, деца и браћа отерани незнано куда, било је стање неподношљиво.Тога јутра видело се много лица уплаканих која се распитују за судбину својих милих и драгих.
Тек после пар дана сазнало се, да се ти Срби Шиђани налазе у дивизијском затвору у Осијеку.Стање у ком су се ти Срби у затвору налазили, било је очајно.Они су лежали на голом бетону као највећи злочинци чекајући, да једнога дана буду позвани на испит.То њихово чекање отекгло се преко 20 дана. За то време док су лежали у затвору, ти Срби незнајући од досаде шта да чине, основали су певачки хор од бираних гласова певача, па како се у затвору с њима налазио и један српски свештеник-прота, почеше они, да служе литургију, све по реду као у цркви. За то своје појање и служење Богу, тражили су одобрење од својих претпостављених,
И добили су.
И тако се ћелијама дивизијског затвора у Осијеку орила песма Богу за спасење свих оних, који невино дођоше у ћелије овога затвора.

Геноцид над Србима
-На други дан нашег Ускрса, дакле месец дана раније него што су ови Срби отерани у Осјечки затвор, пронео се кроз Шид глас, да су некоји Срби ноћу дизани из кревета и терани у срески затвор, где су без икаковог повода добијали батине кундацима од пушака.Усташе су код дељења батине биле тако ревносне, да су кундацима ломили ребра Србима.Од тога дана задан је свим Србима страх и трепет тако, да су се они плашили Усташа као живе ватре.Те усташе били су обучени шокци из околних села у војничка одела, који су својом појавом уливали сваком Србину страх у кости.
Како сам већ напред навео оснутком независне државе Хрватске, губе сви Срби на територији те Државе свака права, па и право на живот.
Довољно је само да си Србин, па да одмах будеш стрељан без претходног испита о каковој кривици.У Босни, Лици и Херцеговини, настао је прави покољ Срба. Тамо су Срби убијани на сваком кораку.Тамо су села Српска остала потпуно пуста, јер су Павелићеве усташе све Србе, жене, децу поубијали, куће им попалили, а они Срби који су били свесни тог усташког поступка, напустили су своје куће још раније, док усташе нису стигле, и побегли у планине и тамо организовали четничке устанке, који су немилосрдно убијали усташе Хрватске.У Босни се непрестано ратује и тамо четници воде главну реч.
Четници тамо заробљавају Хрватску војску, од њих узимају оружје и одело и онда их пуштају кућама.А Усташе ако се заробе, њих једноставно потуку. Напрама њима четници немају никакове милости.Они одмах буду кажњени по својој заслузи.У Босну се немили ићи ни једном Хрватском војнику и сваки гледа да некако умакне, да не дође у четничке руке.

Прогон СПЦ

-У очи српског Петров дана 1941.год у ноћи мучки су похватани у својим становима сви српски свештеници, који су се још у то време налазили на територији Хрватске и сви отерани у логор где су као најпростији радници заједно са својим супругама и децом обављали разне послове.
Они собом нису од својих ствари ништа из својих станова узели, већ су те њихове ствари остале у становима, да их касније усташе развуку и опљачкају. Месец дана касније, сви ти свештеници били су пребачени у Београд, да се више никад не врате својим кућама.У то време све српске цркве биле су од Усташа закључане и запечаћене.
Када су усташе почеле баратати по Српским Црквама, они су из Цркава узимали златне путире и часне Крстове и пренашали их незнано куда.- Некоје Српске цркве и Хрватској и Славонији, а нарочито у Босни, порушене су по Усташама до темеља.По томе се види какова су брача били Срби и Хрвати у Југославији.
Хрват је мрзио Србина, као највећег свог непријатеља и зато му је ускратио свака права у својој држави, па и право на живот. ….
Над преосталм Српским живљем у Хрватској врши се страховити притисак на покрштавање.Српске су цркве затворене, свештеници прогоњени и сада Српски живаљ у Хрватској живи ,седи и чека своје ослобођење а власти их гоне на покрштање сваковрсним претњама,да се они који се неће да покрсте, бити отерани у логор на присилан рад,да ће бити колонирани било у Србију било у Русију,да ће бити прогањани и мучени итс, итд., али одлучни Срби ћуте и чекају моменат, ако буду морали, да се пребаце четницима.

Стратиште Ловка крај Илока

-У другој половини месеца Јула 1941. страшне су се ствари у Шиду догодиле.У Усташком стану били су затворени као таоци најугледнији Срби Шиђани.Они су тамо доведени да би се над њима извршила нечувена насиља.Некоји Срби, који су се тога момента знали снаћи, платили су Усташама баснословне суме новца, па су их Усташе пустиле кућама, а некоји јадни, који су мислили у своју невиност чекали су у затвору своју судбину.
И збиља једне тамне ноћи, дођоше се у усташки стан неки страни пијани усташе са камионом и нађоше списак затворених Срба, из којега повадише ове Србе Шиђане Др Николу Трумића,Илију Јовичића, Стојана Јовичића, Владу Крстића, Славка Симића, Миливоја Тешића, Мирка,Бранка и малог Ђоку Ђурина. Ови сви овде побројани срби нађоше смрт у таласима хладног Дунава на месту званом “Ловка” код Илока. Њихова је смрт била грозна, јер су пре него што ће бити одвезени камионом на „Ловку“ још у усташком стану били кундацима премлаћени на мртво и онда полумртви бачени у камион, који их је одвезао на „Ловку“ где су бачени у таласе Дунава, да их он мртве понесе незнано где.
Усташе које су обавиле тај посао, вратиле су се у Шид задовољно са песмом, без икакове гриже савести а то њихово дело остало је до данас не кажњено јер у Независној држави хрватској дозвољено је чинити свака недела над Србима, пљачкати их, палити и убијати и нато нитко не сноси никакове кривице.
….Над преосталм Српским живљем у Хрватској врши се страховити притисак на покрштавање.Српске су цркве затворене, свештеници прогоњени и сада Српски живаљ у Хрватској живи ,седи и чека своје ослобођење а власти их гоне на покрштање сваковрсним претњама,да се они који се неће да покрсте, бити отерани у логор на присилан рад,да ће бити колонирани било у Србију било у Русију,да ће бити прогањани и мучени итс, итд., али одлучни Срби ћуте и чекају моменат, ако буду морали, да се пребаце четницима-

Страдање Срба на Велику Госпојину 1942.

-Било је то почетком месеца августа 1942.када је кроз место Шид обнародовано, да је по наређењу главног усташког стана у Загребу именован за жупу Вука вишим редарственим повереником неки Виктор Томић.
Овај је одмах штампаним огласима, који су по Шиду излепљени, а и осталим местима Срема, ставио грађанству до знања, да је он дошао за редарственог повереника у жупу Вука, да очисти Срем и Фрушку гору од партизана.
Одмах је подузео строге мере предострожности и наредио ограничено кретање од 5 сати ујутро до 8 сати у вече и да без његовог одобрења неможе нитко никуда путовати.
По томе се видело да је за Срем настало стање озбиљно.Свакога дана говорило се, да ће почети чишћење и то купљењем грађана Срба по местима.Тако се шушкало да ће и у Шиду почети чишћење и тако се очекивао дан и сат.И збиља у ноћи уочи Велике Госпојне 28. Августа 1942 отпочело је чишћење Шида ( и то не од партизана , веч од врлих и честитих и поштених Срба). Ето и опет једног доказа да се у Држави Хрватској жели Србе потпуно уништити.

…Дан Велике Госпојине (петак) био је за Србе тако црн и тмуран ( иако ведар и сунчан), да је изгледао као велики петак у време Исусовог мучења на Голготи.У Шиду на улицама тога дана пре подне ниси могао видети живе душе.Све се завукло у мишје рупе и само чека суђени час, када ће по њега доћи усташе.Усташе су за нас Србе били дивљи људи они су мучитељи Срба, они су наше крвопије, они су наши утаманитељи, они су за Србе били страх и трепет, јер су кундаци од усташких пушака немилосрдно падали по ребрима Срба до изнемоглости.

Када се је тога дана отпочело са „Чишћењем“ понајприје је цео Шид по Усташама и војсци био поседнут (блокиран) тако, да нитко ни у Шид није могао доћи, нити из Шида изаћи, и онда су оне страшне, дивље загребачке Усташе почеле одводити Србе у срез на испитивање и мучење.
Сви Срби који су имали ту несрећу да буду одведени у Срез, претрпели су Исусове муке, јер су под ударцима кундака пијаних усташа, падали од великих болова по земљи и у тешким мукама грчили се.За сада се тачно незна колико је Срба одведено, па ћу само набројати овде оне за које позитивно знам а то су:
Стари др Драгутин Грчић, Нова Дебељачки са сином Гојком, Шока Марић, Милан Пешић, Милан Арсић са сином, Милан Беличевић, Боривој Перзић, Милан Павловић, Ива Нешковић и брат му Милан, Никола Керешевић, Љуба Жунић, Љуба Ђаковић,Кузман Хинић, Боба Томић са сином Војом, Илија Спаић, Милош Вуковић, Баћа Коларић, Лука Станков,студент Андрић, Др Гага Станивуковић, апотекар Јова Мирковић, Света Илић са два сина Николом и Браниславом, Душан Коларић са сином, Пера Јекић, Панта Марковић, Бранко Благојевић, Мика Коички, Паја Милеуснић, Душан Бркић, Васа Милинковић, Сима Петек са синовима Рашом и Милорадом, Сима Раветић, Тоша Рајковић, Парежански Тома и Илија, Дуја Мердановић, Ђура Ширадовић, Манојло Враић, Борислав Мирић, Станко Грчић стари, Милан Грчић,ковач, Спасоја и Кузман Славујевић, Сава Ракић и брат му Гавра, келнер Стева Паић,Влајко Мауковић и син, Бранко Цикуша,ковач и Сава Шумановић (касније дописано) и још многи други, које незнам овде набројати тако, да се број сакупљених Срба рачуна на око (200) две стотине.

Под ударцима кундака погинули су: наша добра пријатељица Вида Илић, која је бранећи своју децу да их усташе не одведу, платила животом, јер су је Усташе просто измрцварили. Она је сирота, своју децу као квочка пилиће бранила од нападача, али јој то није успело, орлушине су је растргле и њезину децу заједно са мужем одвели.Исто тако платио је животом и Пера Дерета, а говори се да су том приликом поубијани још њих свега око 9 на броју и одмах одвезени на православно гробље и једноставно бацани једно на друго у гробницу Пере Дерета, коју су предходно отворили.За сада се тачно неможе знати тко су сви ови мученици…
———————————-

Како историју пишу победници, селективно и према својим интересима, подложна је сталном преиспитивању, истраживањима и утврђивању чињеница. Сваки каменчић у том непрегледном мозаику употпуњује слику дајући бољи увид у реалне догађаје.Као ни живот, ни историја не може да се закује само у једној димензији.
Истински победници су, пак, они који успеју да живу и здраву главу изнесу из ратних вихорова и смогну снаге да живе и раде.
Неки и да оставе сведочанства, отачеству за наук, попут Николе Тубића.
———————————————————————————————————————
/1/ /  www.nedeljnik.rs/velike-price/portalnews/nepoznato-o-bombardovanju-narodne-biblioteke-srbije-noc-kada-je-gorelo-srpsko-secanje
/2/http://www.jutarnji.hr/kultura/knjizevnost/lesaja-devedesetih-smo-unistili-28-mil.-%E2%80%98nepocudnih%E2%80%99-knjiga/1540434//

http://www.slobodnaevropa.org/a/knjigocid-u-hrvatskoj-hronika-sramnog-vremena/25129713.html
/3/ НДХ, Независна Држава Хрватска (1941-1945) фашистичка држава у пуном капацитету, призната од сила Осовине, чији су злочини И геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима, остали најмрачнија страница људске историје https://www.ushmm.org/wlc/en/article.php?ModuleId=10005456’nacata
________________________________________________________________-
Приредила
Данка Којадиновић

Београд, августа 2017.