Sergej Latišev: Merkelova ostvaruje Hitlerov san o muslimanskoj Nemačkoj

Da je islam deo Nemačke, još 2010. godine zvanično je izjavio Kristijan Vulf koji je u to vreme bio predsednik nemačke federacije.

Političaru koji se nalazio na toj (u Nemačkoj) simboličnoj funkciji – bilo je povereno da izgovori ovu sakramentalnu frazu: „Islam pripada Nemačkoj“.

Od tada federalni kancelar Angela Merkel, kojoj i pripada realna vlast u zemlji, nekoliko puta je produbila tu misao, rekavši i ovo: „Islam je nesumnjivo deo Nemačke“.

Ništa nije vredelo što je Stanislav Tilih, premijer države Saksonija, koji je pripadao partiji Merkelove – Hrišćansko-demokratskoj uniji – izrazio neslaganje sa partijskim liderom:

„Ne delim takvo mišljenje. Muslimani su dobrodošli u Nemačku i mogu da ispovedaju svoju religiju, ali to ne znači da je islam deo Saksonije“.

Može da se diskutuje o formulacijama i o tome da li svi Nemci „pozdravljaju“ islam u Nemačkoj, ali činjenica je činjenica: prisustvo islama možda prvo pada u oči onima koji prvi put ulaze u tu zemlju jer ne očekuju ništa slično.

Da, drugo je vreme u Nemačkoj: muslimani će uskoro činiti 10% njenog stanovništva.

Muslimani se često razlikuju od drugih građana po odeći (za razliku od Francuske, u Nemačkoj nije zabranjeno nošenje hidžaba). Oni upadaju u oči na ulicama velikih i malih gradova, često u pratnji brojne familije, i sve je to praćeno otvaranjem izbegličkih kampova širom zemlje – sada već i u ruralnim sredinama.

Muškarci se obično kreću u grupama, često sa noževima, žene – u pratnji muškaraca. I sa mnogo dece: na igralištima, ili kako idu sa rančevima u školu i nazad. Ponekad se čini da drugih učenika jednostavno nema.

U nekim mestima se stiče utisak da muslimani čine većinu i da se ne prilagođavaju oni tradicijama i normama lokalnog stanovništva, već – obrnuto. To se tiče i čistoće na ulicama, i izloga radnji sa natpisima arapskim slovima ili na turskom, a često nisu praćeni natpisom na nemačkom jeziku. Isto važi i za robu u izlozima i prodavnicama i mnogo šta drugo.

Muslimani više nisu samo migranti ili dojučerašnji migranti, već i Nemci-starosedeoci koji su prešli na islam. Još se ne broje milionima, već desetinama hiljada.

To su uglavnom Nemice koje su se udale za muslimane i sve češće oblače hidžabe. Među njima ima i Nemaca-muškaraca, koji hoće da dožive nešto novo i raskidaju sa svojim prošlim svetom, koji je postao besmislen.

Ima i onih koji prelaze u islam ne zbog privlačnosti ratobornog fundamentalizma već da bi se oženili devojkama iz muslimanskih porodica.

One govore svom dragom: kakve ima veze da li si hrišćanin ili nisi, ako me voliš – prihvati islam, inače mi neće dozvoliti da se udam za tebe. U prošlosti su to bili izuzeci: žena je praktično uvek prihvatala religiju muža. Sada se smatra skandalom ako muslimanka prilikom udaje promeni veru.

Za njenu porodicu to je „beščašće“, takvo da ni njene sestre neće moći da se udaju za muslimane. I to je realna pretnja za mladu: ona obično ima braću koji mogu da nastupe u ulozi „osvetnika“, ili će je ubiti sam otac, jer će i on biti „osramoćen“. Takve zločine nazivaju „ubistvima iz časti“.

Nemački sudovi se odnedavno prema njima ponašaju veoma blago. Možda će ubicu poslati nakratko u zatvor koji više liči na sanatorijum, odakle može na reč da se izađe kako bi se posetila rodbina. „Ubica iz časti“ će se tamo odmoriti, nabildovati i uskoro biti za dobro vladanje pušten na slobodu kao „heroj“.

Štetne pojave političke korektnosti, potvrda prava na verske slobode u liberalnom nemačkom društvu?

Trijumf ili neuspeh multikulturalizma?

Možemo se na sve gledamo i ovako i onako. A možda je to stvarno ostvarenje ljudske mašte ili nečega što spolja podseća na to, želje da se popravi nešto što smeta Nemcu?

A šta to zapravo smeta?

To što su oni u svoje vreme odabrali pogrešnu religiju – hrišćanstvo, a pravilan izbor bi bio islam. Samo, ovde nije reč o kancelarki Merkel i njenim liberalnim kolegama, već o drugom kancelaru – Adolfu Hitleru. Različitosti se, kao što je poznato, spajaju.

Ovaj Austrijanac, koji je Nemačkoj i svetu doneo toliko nesreće, između ostalog i kompromitujući mnoge zdrave vrednosti te zemlje, gurnuo je Evropljane, a pre svega Nemce, u užasnu geopolitičku katastrofu. A bio je veliki poklonik islama.

Njemu bi bilo veoma drago kada bi video kako se polako u Nemačkoj Merkelove ostvaruje njegov san.

Sačuvano je dosta svedočanstava i preciznih citata koje su zabeležili bliski saradnici firera, koji ukazuju da je on obožavao islam i u zgodnoj prilici bio je spreman da postane musliman.

„Naša je nesreća u tome što smo izabrali nepravilnu religiju. Muslimanska religija… odgovarala bi nam mnogo više nego hrišćanstvo. Zašto kod nas mora da bude hrišćanstvo sa njegovom pokornošću i tromošću?“ – požalio se jednom prilikom firer svom ličnom arhitekti, ministru za naoružanje i proizvodnju municije Albertu Šperu.

Prema mišljenju firera, upravo islam je religija pravih muškaraca i više pasuje nemačkom temperamentu od „jevrejske podlosti i brbljanja hrišćanskih popova“.

Hitler je žalio zbog pobede Franaka nad Arapima u bici kod Tura, pošto su „islamizovani Nemci“ imali šansu da se nađu na čelu muslimanske imperije stvorene Arapima.

Sestra dugogodišnje Hitlerove saputnice Eve Braun – Ilze – sećala se da je firer često diskutovao na temu islama za vreme ručka sa svojim saradnicima, da je „više puta je upoređivao islam sa hrišćanstvom na štetu hrišćanstva“.

Prema njenim rečima, firer je smatrao islam „jakom i praktičnom religijom, a hrišćanstvo je po njemu bilo meka, izveštačena, slaba religija stradanja“.

Pričajući pred svojim sledbenicima, Hitler je nazivao hrišćanstvo „organizovanom laži“ koja je bila „nametnuta“ Nemcima u periodu od 7. do 9. veka. Čak je naglašavao da njega bi samo „islam mogao da podstakne da okrene ushićeni pogled prema nebu“.

Neverovatno je koliko se metode zaljubljenog u islam Hitlera u borbi protiv hrišćanstva poklapaju sa onima koji koriste liberali iako tvrde da nemaju nikakve veze sa firerom.

Jer, ne kriju: „Treba sačekati dok crkva ne istrune do kraja kao zahvaćeni gangrenom organ. Treba dovesti do toga da sa amvona pričaju samo budale a da ih slušaju samo babe“.

Ako danas svratite u nemačku crkvu, zateći ćete upravo takvu sliku. No, požurite. Sve više crkava se pretvara u džamije, i sve više Nemaca prihvata islam i postaju islamisti.

Bez obzira što su „Rusi doveli Hitlera do samoubistva“ – njegov san o islamu kod Nemaca se, nažalost, ostvaruje.

Zamislite šta bi bilo da su Nemci-esesovci bili još i muslimani? Istina, bilo je i takvih, ali to nisu bili Nemci i samo su formalno pripadali SS, a učestvovali su uglavnom u kaznenim operacijama.

Uzgred, zbog toga je žalio i šef tog zloglasnog „crnog ordena“ Hajnrih Himler: „Muhamed je znao da su ljudi u većini neverovatne kukavice i da su glupi. Zato je svakom ratniku koji se bude hrabro borio i poginuo u bici obećavao po dve (!) lepe žene… To se zasniva na dubokoj mudrosti. Religija treba da priča jezikom čoveka“.

Tema islama i Nemačke pretrpela je neverovatnu transformaciju u poslednjih nekoliko decenija.

Na kraju, evo anegdote koju sam čuo od mog starog prijatelja koji je to doživeo u Kabulu, kada je SSSR ispunjavao u Avganistanu svoj „internacionalni dug“.

Dok je bio na pijaci, gde kategorički nije bilo preporučljivo zalaziti, taj visoki, plavi čovek, koji dobro govorio na lokalnom jeziku, bio je okružen agresivnom gomilicom ljudi koji su krvoločno insistirali da im otkrije koje je nacionalnosti.

„Nemac“ odgovorio je ruski prevodilac. „A iz koje Nemačke?“ – pitao je jedan od dušmana, načitani čovek koji je znao da su u to vreme postojale dve Nemačke, jedna od kojih je Istočna Nemačka – najvernija saveznica SSSR.

Od odgovora na ovo podmuklo pitanje praktično je zavisilo – život ili smrt.

U takvim trenucima ljudi razmišljaju brzo i jasno i sposobni su i za nesvakidašnje.

„Iz muslimanske“, – odgovorio je moj drug, računajući na neobaveštenost Avganistanaca koji su ga okružili.

Kada gomila počela da bučno raspravlja da li postoji takva Nemačka, a ruke koje su ga držale malo popustile, snalažljivi student moskovskog Instituta za zemlje Azije i Afrike otrgao se i maksimalnom brzinom se, trčeći u cik-cak, stopio sa masom koja se stvorila u očekivanju linča.

U ovoj poučnoj priči slušaoci nisu mogli da se uzdrže i smejali su se od srca zbog pasaža o „muslimanskoj Nemačkoj“.

Tada je to bio apsolutni nonsens, a danas?

Prevela: Dušanka Đelekar

Izvor: „Fakti“

Vezane vijesti:

SS Handžar divizija u Francuskoj | Jadovno 1941.

Revizionizam holokausta u Kanadi: Slučaj „IRCG“-a | Jadovno …