Ратко Дмитровић: „Седло белог коња“

Предање каже да jе Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са jединицама Црвене армиjе

Предање каже (писане трагове ове врсте комунисти нису остављали) да jе Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са jединицама Црвене армиjе. Стаљин се, каже ова прича, сложио, рекавши Титу да се jави Владимиру Ивановичу Жданову, гардиjском генерал-лаjтнанту тенковских jединица Црвене армиjе, хероjу Стаљинграда, коjи jе пре уласка у Србиjу, ослободио Бугарску и Мађарску од Немаца, а тих дана своjу армиjу већ распоредио на рубним деловима главног града сломљене Краљевине Југославиjе.

Тако jе Пеко Дапчевић на белом коњу уjахао у Београд. На Теразиjама се задржао тек да га виде и сликаjу, а потом у галопу одjурио на Дедиње, где jе заузео jедну од три наjбоље виле на том чувеном београдском брду и уселио се у њу.

Децениjама се jедна улица у центру Београда, како и доликуjе, звала по генералу Жданову. Онда су Жданова из центра града одгурали у Пиносаву, ако знате где jе то.

Пре неки дан, одлуком Скупштине града Београда, Пеко Дапчевић jе добио своj булевар у центру главног града Србиjе. Чиме jе Дапчевић задужио Србиjу, Београд, грађане Србиjе? Ослободио их од Немаца? Не, без Руса партизани о томе нису ни сањали. Или, какво jе то добро Србима дао Коча Поповић? И његово име jе на истоj седници Скупштине Београда окачено на зидове зграда jедне од улица у центру града. Та се звала Загребачка. Немоjте се оптерећивати питањем како jе све то могуће, кад и сами знате да jе у Србиjи све могуће.

Београд данас, и на оваj начин, слави и одаjе признање онима коjи су 1944/45. године у том граду побили више од 30.000 Срба, углавном из тзв. средњег слоjа; донели закон о забрани повратка неколико стотина хиљада протераних Срба и Црногораца на Косово; коjи су Србиjи прикачили две аутономне покраjине (Косово и Воjводина) а Хрватскоj, на пример, ниjедну, мада jе било историjског и сваког другог оправдања за три (Далмациjа, Истра, Краjина); коjи су 1974. године донели Устав скроjен за растакање Југославиjе на шест држава. Ради ли се ово из незнања или су jош на снази закључци Четвртог конгреса КПЈ, одржаног у Дрездену, 1928. године? Тада jе донет план рушења Југославиjе, и све што се касниjе догађало, до данашњег дана, одвиjа се по том плану.

У Београду не постоjи улица Моме Капора (нико Београд ни приближно ниjе описао и нацртао као он), ниjедан пролаз у главном граду не носи име патриjарха Раjачића, ни великог песника, Београђанина, Симе Пандуровића (многи га стављаjу испред Дучића, прочитаjте његову песму „Јулско вече“), а Стеван Мокрањац jе добио некакав сокак у Врчину.

Има ли од два милиона Београђана иjедног коjи не зна песму „Београде“ („Он има чудесну моћ да светлом испуни ноћ…“), иза коjе као аутор и извођач стоjи Душко Јакшић. Како смо се одужили том човеку? Више су, ако ћемо мак на конац, Београду дали Тин Уjевић и Антун Густав Матош, него Пеко Дапчевић и Коча Поповић. Али, они, ко им jе крив, нису били чланови ЦК СКЈ, нити су седлали беле коње.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости