Сећање на Топлички устанак

Куршумлија – Народ који заборавља своју традицију заборавља своју историју, народ који заборавља своју историју губи своју државу и свој национални и културни идентитет. Зато је потребно да се присетимо светле и славне традиције наших предака који су своје животе уградили у нашу слободу. Цена коју су платили борећи се за слободу биле су патње и страдања.

Топлички устанак је значајан догађај у историји Србије. Био је то једини устанак у Европи на територији под контролом Централних сила. Територија на којој је избио Топлички устанак највећим делом се налазила под контролом Бугара.

Повод за устанак народа против окупатора били су масовни злочини, пљачке и одвођење у интернацију великог броја цивила. Кулминација окупаторске бахатости достигла је врхунац током 1916. када су Бугари оформили регрутне центре и отпочели регрутацију мушког становништва, старости од 18 до 50 година, како би их упутили у бугарску војску.

Осим регрутације Срба за попуну борбене готовости бугарске војске окупатори су отпочели и са процесом присилне „бугаризације“ становништва тако што су забрањивали рад српских школа, употребу ћириличног писма, обичаја, као и забрану употребе српских презимена. Забрана се огледала у томе што је из српских презимена брисано „ић“ и додавано „ов“ како би презимена изгледала као бугарска.

Терор над цивилима као и насилна „бугаризација“ изазвали су револт становништва према окупаторским властима. Народ чија је војска боравила у Грчкој, где је отворен Солунски фронт и била далеко од своје отаџбине морао је да се супростави окупаторима.

План за отпочињање устанка у окупираној Србији имала је и Врховна команда српске војске која је авионом у Топлицу послала резервног поручника српске војске и бившег четничког војводу Косту Миловановића-Пећанца и поверила му задатак да у тајности створи организацију отпора која ће ступити у борбу у непријатељском залеђу тек када савезничка и српска војска отпочну операцију пробоја Солунског фронта и стигну до Скопља.

Поред Пећанца један од четничких војвода био је и Коста Војиновић-Косовац, потпоручник српске војске, који је током ратних операција 1915. био рањен и који се није са остатком српске војске повукао преко Албаније, већ је боравио код свог оца у Косовској Митровици. Коста Војиновић је одлично говорио немачки језик што му је омогућило несметано кретање по окупираној територији, па је први започео рад на стварању организованог покрета отпора и у лето 1916. је у Лепосавићу створио чету Ибарско-копаоничког одреда. Поред Косте Миловановића-Пећанца и Косте Војиновића-Косовца значајну улогу у устанку имали су и браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић као и Урош Костић-Рудински.

Пошто се бугарски терор према становништву повећавао то је навело четовође да се окупе у селу Обилић код Лесковца 21. фебруара 1917. године. Ту је одлучено да устанак почне почетком матра 1917. Једино се Пећанац залагао за то да се поштује одлука Врховне команде и да се са акцијом крене када савезничка и српска војска отпочну операцију пробоја Солунског фронта, али је Пећанац био надгласан. За организацију устанка у Топлици био је одређен Коста Миловановић-Пећанац, за предео око Ибра и Копаоника одређен је Коста Војиновић-Косовац, за Јабланицу и Врање Милинко Влаховић, за Тимок Тошко Влаховић, а за Пирот Јован Радовић

Иако су војводе одлучиле да устанак почне почетком матрта, устанак је практично почео, пошто су се локални четнички одреди већ сукобљавали са Бугарима.

У селу Мачковац код Куршумлије је 26. фебруара 1917. године отпочела борба наших предака за слободу. Истог дана Куршумлија је већ била ослобођена и остала је под контролом устаника 20 дана, до 16. марта 1917. када су је заузели Аустроугари. Топлички устанак је имао велики значај, јер се отпор окупатору све више ширио па је поред Топлице захватио Тимочку и Неготинску крајину. Топлички устанак је имао одјека у међу силама Антанте, савезника Србије, јер је европска штампа са одушевљењем писала о овом догађају као једином организованом покрету отпора на територији под окупацијом Централних сила.

Устаници су под оружје мобилисали око 13.000 војника, док су снаге Бугара и Аустроугара бројале око 35 до 40000 војника. Устаници су у почетку имали великих успеха, створена је слободна територија од Копаоника преко Јастрепца, Јабланице, Ђуниса, Јужне Мораве све до Лебана и Лесковца . Ослобођени су: Куршумлија, Блаце, Прокупље, Рибаре, Рибарска Бања, Лебане, али пошто је изостала очекивана помоћ са Солунског фронта устанак је коначно угушен 25. марта 1917. године. У борбама се највише истакао Коста Војиновић-Косовац који је однео велику победу над окупаторским снагама у Јанковој клисури у близини Бруса, али је страдао децембра 1917. у селу Гргуре током одмазде и прогона од сртане окупаторских снага. Процењује се да су укупни губици устаника износили око 2.500 људи.

Након сламања устанка окупаторске снаге Бугара и Аустроугара отпочеле су одмазду над цивилним становништвом. Злочини Бугара и Аустроугара били су окрутнији од османлијских. Према подацима Аустријанаца убијено је око 20.000 цивила, највише жена и деце. Аустријанци и Бугари су практично затирали поједина села тако што су убијали и вешали становништво.

Спаљен је велики број села и више десетина хиљада кућа (рачунајући целу територију захваћену устанком), чак су бугарски злочини ишли дотле да су жене и деца затварани у подруме својих кућа и живи спаљивани. Важну улогу у Топличком устанку имале су жене, јер су због недостатка мушког становништва услед ратних дејстава и интернације, узеле оружије и храбро се бориле против окупатора. Једна од хероина Топличког устанка била је и Роса Пантић из села Лазаревац код Блаца, која се заједно са својим мужем Вучком Пантићем храбро борила у овом устанку. Успела се да преживи ово зло време и одмазду окупаторских снага. Успела је да преживи Бугаре и Аустроугаре, али не и комунисте који су је убили 1945. у Блацу.

О овим злочинима као и самом Топличком устанку постоји мало података, а као главни извори служе ратни дневници четничких војвода Пећанца, Војиновића, браће Милинка и Тошка Влаховића, попа Димитрија Димитријевића-Четника, Јована Радовића, Уроша Костића-Рудинског, који су уредно водили ратне дневнике по наређењу Косте Миловановића-Пећанца. Садржаји тих дневника никада нису пронађени у оригиналу већ су то преводи са немачког и бугарског језика јер су дневници доспели у руке окупатора након слома устанка 25. марта 1917.године.

(Аутор Дејан Ракић, проф. историје)

Извор: СРБИН ИНФО

Везане вијести:

Топлички устанак: Нема живота без слободе

Обележена 100-годишњица Топличког устанка | Јадовно 1941.