Сећање на Спартанце са Кадињаче

Обележено страдање 200 српских младића који су 1941. бранили Ужичку републику. Херојство занатлија окупило антифашисте из Ужица, Сарајева, Словеније…

Историчари су данас макар у једном сложни: више од 200 голобрадих српских младића, Ужичана, Посаваца и Орашана, 29. новембра 1941. године, мењали су на Кадињачи сопствену будућност – за будућност потомака, бранећи од фашиста Ужичку републику, тада једину слободну територију у покореној Европи. Време је расветлило и то да су само неколицина међу њима припадала Комунистичкој партији, а херојство без мрље овдашњих обућара, ткача, пекара и кројача, 76 година после велике битке, надвисило је сваки покушај да спартански чин покошене генерације буде замагљен супротстављеним идеологијама.

На брду Кадињача пошту страдалима одало је таман толико Ужичана, колико их је 1941. страдало. Свега неколико стотина, а многи кажу јасно је и зашто. Јер, пропала је у крви Република рођена 29. новембра у Јајцу. Нема више ни помена о варљивом братству и јединству различитих народа и вера, а и само страдање „на овим просторима“ као да се подразумева…

Откуд онда, међу људима на Кадињачи заједно са Србима и неколико Сарајлија, Ријечана, Словенаца? Да ли су их у Ужице довели словенство, жал за СФРЈ, партизански корени…

– Антифашизам! Долазим сваке године на Кадињачу, јер је антифашизам најважнија цивилизацијска тековина. Свако ко је дао живот супротстављајући се највећем злу нашег света, заслужује поштовање и сећање свих генерација које долазе – каже Сарајлија Мустафа Решидовић (76). – Ми из Удружења антифашиста Илиџе и Хаџића побратимили смо се са Бајинобаштанима, надамо се да ће и наши потомци ићи истим путем.

Зато је, тврди Миљана Југовић из Бајине Баште, из тамошњег антифашистичког удружења, лажна дилема о томе да ли су радници жртвовани – само зарад Титовог безбедног бега преко Златибора. Људскост је, а нарочито она херојска, каже, била и остала већа од сваке манипулације или поделе по вери и нацији.

Сећање на хероје с Кадињаче обележено је државном комеморацијом.

– За већину људи чин страдалих радника делује нелогично и неразумно, јер су морали знати да ће сви погинути. Они нису били обични људи. Били су хероји жељни да нам осигурају будућност – поручио је изасланик Владе Србије, државни секретар Негован Станковић.

Венце на споменик младићима страдалим за непуна два часа, положили су представници Војске Србије, Владе, Града Ужица, СУБНОР и грађани. Свештенство Српске православне цркве служило је парастос убијеним занатлијама.

БИРАЛИ ИЗМЕЂУ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА

Током 67 дана трајања Ужичке републике, највећи град западне Србије био је центар устанка. Одатле је раширена мрежа народноослободилачких одбора широм Србије, а у Ужицу је боравио Врховни штаб. У три смене радила је једина фабрика муниције, штампана је „Борба“, покренут је пропагандни рат…

Уочи страдања на Кадињачи, обављена је у Ужицу и околним селима општа мобилизација мушкараца старих од 18 до 40 година. У сваком месту постојала су два стола, партизански и четнички. Војни обвезници су слободно бирали у који антифашистички покрет ће се укључити. Уследило је трагично заоштравање сукоба, идеолошки рат прерастао је у грађански…

Аутор: Никола Јанковић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Заборављени покољ у Панчеву: Нацисти су издвојили 36 људи, а онда…

Матија Бећковић: Лишени живота и смрти