СЕЋАЊЕ

Карло Велики jе у IX веку издао jасну наредбу: „Ако Чеси нападну његово Франачко царство да се дигне трећина
воjске. Али ако нападну Срби да се дигне цела воjска.„ Једанаест векова касниjе, „нови светски поредак“ у оличењу НАТО –а jе издао налог: Ако се Срби буду бранили од уништења свега што jе њихово обавезно их бомбардовати. А ако се не буду бранили онда их, бомбардовати.

И онда се 24. Марта 1999 лета Господњег
кренуло са извршењем наредбе. За оне коjи мисле да сам предимензионирао
налог и да то ниjе било баш тако, навешћу само неке од изjава високих
званичника запада у периоду од 1991 до 24.марта 1999, коjе су само
служиле за припрему извршења дате наредбе.

„Србе треба бацити на колена“ (Клаус Кинкел, министар иностраних послова Немачке, 1992)

„Зауставите Србе. Одмах. Заувек“ (Маргарет Тачер, бивша премиjерка Велике Британиjе, 1994)

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе“ (Отац Пjер, познати Француски свештеник – „хуманитарац“, 1995)

„Требало би да бомбардуjете Србе“ (Папа Јован Павле II, 1995)

„Срби су народ без закона и вере. То jе народ разбоjника и терориста“ (Жак Ширак, председник Француске, 1995)

„Срби нису нарочито паметни … Српска деца се више неће смеjати.“ (Лоренс Иглбергер, бивши државни секретар САД)

„Нека се Срби подаве у сопственом смраду.“ (Хелмут Кол, канцелар Немачке, 1998)

„Рат против Срба ниjе само воjни сукоб. То jе битка између добра и зла, између варварства и цивилизациjе“ (Тони Блер, премиjер Велике Британиjе, 1999)

Ових речи и оваквих „људи“ не
сећаjу се jедино они коjи се тада нису родили. Али jе зато важно да ту
децу и омладину ми подсетимо на то. Данас их приjатељима могу
звати само они коjи су заборавили двогодишњег Марка Симића, трогодишњу
Милицу Ракић, матуранте Милана Игњатовића и Гордану Николић, Стефана и
Даjану Павловић као и њиховог оца Владимира, Јулиjану Брудар, Мирослава
Кнежевића, Оливеру Максимовић деце коjа су тек крочила на пут живота,
деце пред коjом jе тек била будућност али им jе она заjедно са њиховим
животима одузета. Та деца су тек корачала путем живота као и Сања
Миленковић у коjоj jе кажу чучао нови Пупин или Тесла, да ли jе тако
нажалост нећемо сазнати … Данас их приjатељима могу назвати само они
лицемери коjи могу без стида и гриже савести погледати у родитеље,
рођаке, приjатеље, браћу и сестре оних коjима ране никада неће зарасти,
jер се НАТО побринуо за то.

Ми Срби, коjи смо тада 78 дана и ноћи
слушали сирене и гледали како нашим небом лете неки непозвани, немамо
права да заборавимо да jе у преко 30.000 налета тада наjмоћниjе светске
силе избачено преко 20.000 тона бомби и преко 600 крстарећих ракета. Да
jе тада страдало преко 3000 невиних душа, да jе међу њима било 79 деце.
Не смемо да заборавимо да jе након тога 280.000 Срба напустило Косово и
Метохиjу а да се на Српску свету земљу населило 800.000 Албанаца. Никада
не смемо избрисати лик невине Љиљане Спасић коjу jе „милосрдни Анђео“
однео у седмом месецу трудноће.

Снага jедног народа су његова
сећања. Она сазреваjу у размени jачих и слабиjих таласа, осећања
изазваних тим сећањима. То jе дуг процес коjи своjу пуну jасноћу добиjа у
преломним историjским тренуцима када долази до духовне мориjе тог
народа. Та неопходна снага коjа се испољава у наjтежим моментима мора се
чувати сећањем, jер оно jедино чува дух народа и чини га живим. Као
што дрво не може да стоjи без корена, као што куће нема без темеља,
нема ни народа ако нема сећања. Оно нам даjе jасниjу слику ко су нам
приjатељи а ко не, jасно нам говорећи како даље. На основу искуства коjе
нам даjе отевши га из заборава, пред нама показуjе пут и вредности коjе
треба да преносимо поколењима како би сачували слободу, достоjанство,
веру и домовину.

И данас петнаест година после, кад
погледам у небо видим прошлост у коjоj су нас под окриљем њихових
интереса бомбардовали, не интересуjући се за цену невиних људских
живота. Сетим се своjе деце како ми трче у нарућjе када чуjу звук сирене
коjа наjављуjе да злотвори долазе. Сетим се њихових суза у очима
и чврстог загрљаjа коjи jе изазван страхом. То сећање ми jасно каже сузе
деце им нећу опростити. Свако од нас треба да поступа по савести, Гете
jе давно рекао: „Само jедно зло jе неизлечиво, ако народ сам дигне руке од себе.“
Нека нас сећање на тиране коjи су нас бомбардовали оjача у борби да
никад не робуjемо поготово не горима од себе. Дужни смо то нашим прецима
од коjих смо све и добили, а jош више потомцима нашим од коjих смо све
позаjмили. Пред коjима сутра треба да стоjимо поносно и усправно а то се
не може по ономе што мислимо већ по ономе што чинимо. Алберт Анштаjн jе
говорио: „Свет jе опасно место за живот, не због људи коjи су зли, већ због добрих људи коjи ништа не предузимаjу.“
После свега реченог сећања треба да нам помогну да схватимо зашто нисмо
у НАТО-у а савест да нам каже шта jе све потребно да урадимо да тамо никад и не будемо.

Пише: Ненад Благоjевић

Извор: Фонд стратешке културе