Сазнајем: Почела су хапшења, на потјерници сам

Увечер сам се јавио сину у Купаре, кћери у Словенију и у Грубишно. Срби су у горњем крају Грубишног заробили полицијска кола МУП-а из Бјеловара. Са магнетофонске врпце су чули саопштење: „Тко види доктора Милана Басташића нека га ухапси и приведе у најближу полицијску постају“. Не знају гдје сам па су мислили да сам ухапшен или да сам негдје скривен и не могу отуда даље. Кажем им да сам у другој држави и да је све у реду. Рекоше ми да је јучер и Стево Ђукић напустио посао у „Зденки“ јер су зенговци пред њим до несвијести испребијали Буду Маљковића на радном мјесту.

Изјава Стеве Ђукића

Стево Ђукић, запослен у предузећу “Зденка” Велики Зденци:

Ево како је то било

Дана 15.08.1991. дошао сам на посао у “Зденку”. На капији фирме сачекали су ме, поред портира (Винцек-Пашеница), и двојица Стојанових гардиста. Распитивали су се код портира тко сам и гдје радим. По доласку на радно мјесто, затекао сам радника Маљковић Буду (Милановог) како сједи за столом у мојој кабини и чека да му дође смјена.

Недуго затим, долази шеф погона Милка Раушевић, захтијевајући од Буде да продужи рад и у првој смјени јер један Хрват (Зденко) није дошао на посао.

Маљковић је пристао, а ја сам га након тога послао да спава у складиште јер до 10,00 није било посла за њега.

Остали смо Милка и ја да разговарамо о гарди. Око 7,30, тек што је Милка отишла у кабину, долазе два гардиста и распитују се за Буду. Ја сам им одговорио да је он радио трећу смјену и да је отишао кући. Они одлазе, али се враћају за 15 минута и траже ми распоред рада. Након увида у њега, увјерили су се да је Буде радио трећу смјену па су отишли.

Око 9,00 сати поновно долазе и траже Буду, дерући се на мене и питајући гдје је Милка. Отишли су код ње у канцеларију, али ни њу нису пронашли (била је на доручку у мензи). Умјесто ње, пронашли су Башић Милана (Хрват, В. Зденци), који им је показао гдје Буде спава.

Одвели су га у купатило и тамо тукли (све сам чуо), а потом су га извели из фирме и вратили га за неких сат времена. Оставили су га у гардероби, гдје сам га и ја нашао око 11,00 сати. Био је с једним гардистом који је држао пушку уперену у њега. Један гардиста је за то вријеме сједио у“ ланд-роверу“ испред зграде. (Касније смо ми тај исти „ланд-ровер“ заробили код куће Милана Раушевића). Буде је убрзано купио своје личне ствари из касете (био је крвав по лицу и уплакан). Нешто ми је показивао очима, али ја нисам схватао о чему се ради. (Касније, када смо се срели у Београду, рекао ми је да је у прибору за личну хигијену имао пиштољ).

Гардиста га је стално пожуривао и псовао, а на моје питање шта је урадио рекао ми је: „Дечко је јако знатижељан“. Послије сам сазнао да је Буде, пролазећи поред џипа завирио у њега да види шта има унутра.

Гарда га је потом извела из фирме и одвезла у правцу Зденачког Гаја. Тамо су га тукли и претученог избацили у граду. Пробудио се у току ноћи и док није свануло бојао се икуда ићи. То ми је испричао у 12. мјесецу ’91. у Београду, када је био на претрагама због некаквог угрушка крви који му путује тијелом.

Пошто је он отишао, и ја сам отишао код Милке и рекао јој да више нећу радити и да идем кући. У 11,50 сам изашао из фирме и на други пут постављено питање портира куда ћу тако рано, рекао сам му да више не радим. Гарда је само посматрала ништа не говорећи. На раскршћу у В. Зденцима све је врвило од гарде.

На путу кући, зауставили су ме резервни полицајци код Ћајеновог дућана (Радиловића кућа), прегледали су ауто и документе, те ме пустили.

Код Данине куће су ме поново зауставили Стојанови гардисти и два резервна полицајца (Златко Талан и Томо Бршки), при чему је Томо рекао да сам у реду, да ме позна и да ме пусти, а овај се издерао на њега да шути, да га нитко ништа не пита. Друга двојица су стајала испред аута с пушкама упереним у мене, а један с ПМ-ом је био код Дане у дворишту. Коначно су ме пустили. По доласку кући, у дворишту затичем Душана Кнежевића. Он ми саопћава да је Боро (шурјак) ухапшен у Вировитици око 10 сати. Отишао сам у Вировитицу у станицу, а они су рекли да то није истина. Био је ухапшен и пуштен је након 3 сата проведена у станици на испитивању.

Ја на посао више нисам ишао.

Неке Србе су данас похапсили. Чуло се да их муче. Грубишно је потпуно блокирано. Никога не пуштају према Ператовици, а слично је и у Зденцима.

Испоставило се да су већ сутрадан, шеснаестог августа, ухапсили Спасоју-Спасу Милошевића, активног милиционера на боловању, и Млађена Кикеровића.

Присилили су их да возе у Грубишно пред хотел и тамо их стрпали у подрум. Спасо се није никад вратио, а Кикеровића је пустио његов пријатељ, гостионичар из Вировитице Стојан Густин, заповједник придошле полицијске јединице. Било је ту тешких, звјерских мучења.

Ево шта о томе каже радница Хотела „Билогора” Неђа Раљић.

Свједочење Неђе Раљић

М.Б. Налазимо се у кући Милојка Раљића и његове супруге Неђе. Присутан је и Стево Ђукић.

Неђо, ви сте радили у хотелу Билогора у Грубишном Пољу. Радили сте као спремачица тога дана када су дошле зенге. Поподне, предвечер тога дана нисте тамо били. Друго јутро у пет сати дошли сте на посао.

Реците ми, молим, шта сте тамо видјели кад сте дошли и шта сте видјели за вријеме вашег радног времена до 10 сати?

Н.Р. Кад сам дошла, на улазу је био гардиста и тражио ми личну карту.

До тада то није било правило?

Ја нисам имала личну карту. Затим је гардиста тражио по неком списку, мене тамо није било, али ме је пустио да идем радити до 10 сати.

Шта сте тамо видјели?

Видјела сам гардисте у банкет сали, и доље, и у собама, гдје су спавали.

Шта сте ви тамо радили? Ишли сте у гардеробу?

Да, ишла сам у гардеробу да узмем своју радну куту и вратила сам се назад на своје радно мјесто. Ишла сам у кухињу, чистила сам, није ми нитко бранио, само ме нису пуштали да идем по вани.

Реците ми да ли је било још каквих стражара?

Било их је на сваким вратима – пред банкет салоном, код соба гдје су спавали гардисти и онај на улазу. И сваки дан су били. Ја сам отишла у 10 сати кући. Он, гардиста, остао је пред улазним вратима.

И кад сте ви поново дошли на посао?

Дошла сам поподне. Један дан сам радила до подне, а један поподне.

Тај дан сте радили до 10 сати и дошли сте поподне у 5 сати. Шта се дешавало поподне?

Кад сам дошла, гардиста је опет био на вратима, али других гардиста ту није било. Они су били на терену.

Да ли је било других стражара и да ли су вас пратили?

Да, били су пред банкет салом и испред соба. Ми, особље, нисмо се смјели пуно кретати, пошто су нас пратили.

Да ли је било каквих промјена са персоналом?

Јесте, било је. Све младе конобаре су отјерали.

Они или управа?

Они. Мали Шукић је отишао код Бенка, мали Мачак код Стеве.

То су све Срби?

Мали Жељко премјештен је на аутобуски колодвор. Једна мала Пемица из Грђевца, муж јој радио у шумарији, једино је била Анћика, од оног Пепе.

Да ли су оне кухале?

Не, нису. Они су себи сами кухали. Гардисти су доносили храну, а њих двије су само дијелиле. Гардиста је био тамо присутан. Стајао је код шанка кухиње.

Добро. То је било први дан?

Да.

Како је било сутрадан, кад сте у 5 сати дошли?

Опет је гардиста стајао на улазу. Били су и у хотелу пред собама гдје су спавали, али у банкет сали нису спавали. Касније су дошли и сјели за шанк Миодраг Јелача и онај што је нестао – Спасо Милошевић. Било је још наших људи, али заборавила сам како се зову.

То је било први дан?

Да. Они, ти наши Срби, су и даље тамо сједили за шанком. А зенге су тамо горе спавали. Чула сам гдје су ови наши говорили пок. Спаси Милошевићу да бјежи, али он није хтио. Још тај дан су гардисти били ту и више нису, некуд су отишли.

Да ли сте ви чули да је било неког батинања у подруму?

Ја сам чула да су неког тукли, и да, и испитивали, а он је викао: „Не знам, не знам“. Ја, докторе, нисам смјела да слушам од страха. Чула сам то док сам ишла уз степенице. Чула сам да су га питали за шефа продавнице намјештаја Мићу Раичевића.

Да ли сте ви видјели некога кад сте ишли по вашу опрему у подрум?

Да, видјела сам једног човјека гдје лежи на плочицама, али нисам знала тко је. Не знам да ли је било друго или треће јутро. Гардиста је ишао са мном у подрум. И ја сам видјела гдје човјек лежи. Био је још мрак, али видјела сам га јер је горјело свјетло у ходнику. Имао је нешто, простро испод себе. Ја сам узела своју куту и кренула горе, а гардиста иза мене.

Да ли је он сам био доље?

Да, сам. Он ме послије питао да ли сам га видјела.

Тко он? Како му је име и презиме?

Млађо Кикеровић.

Кад вас је он то питао?

Послије, у Бањалуци. Он ме пита да ли сам га видјела, а ја сам му одговорила да сам видјела једног човјека гдје лежи, али нисам знала да је то он.

Да ли је он сам био доље?

Да, само он је био. То је мала салица, али горе у ходнику било је још нахватаних.

Како да њих нисте видјели?

Када гардисти нису дали заћи тамо. Млађо Кикеровић је био у гардероби гдје је наша опрема и гдје смо пили каву.

А гдје су ови други били смјештени.

Били су смјештени у ходнику, али нама нису дали прићи.

Да ли сте чули да ту туку некога?

Да, чула сам да туку некога, али не знам тко је то био.

Претпостављате да је то тај мали Пемац?

Да, тако су причали – да је то мали Пемац.

И сад, велите, други дан они гардисти не долазе више ту спавати?

Да, спавали су све вријеме у хотелу, али горе у собама. Доље их није било.

Да ли је било још каквих догађања? Да ли сте шта чули и видјели?

Нисам чула. Знам да је било заробљених, али ми смо били под контролом, нисмо смјели слободно да се крећемо.

Ја сам чуо да су два момка побјегла, или да их је нетко пустио.

Да, то је био мали Будић и Сашић. Њих су два побјегли.

Како су побјегли? Значи, и они су били ту затворени?

Причало се да су им дали кључ.

Тко им је дао кључ?

Причало се да им је кључ дала Савка Антешевић, па да су они збрисали.

А гдје је Савка?

И она је збрисала аутом за Њемачку. Тамо се и сада налази, чува неку дјецу.

А за ким је била потјера, за њом или за њима?

За њима је била потјера.

Гдје су их тражили?

По кућама.

Да ли су и код вас тражили?

Да, тражили су их и код нас, и код Јове, и по пољима, и доље по ливадама. Тражили су их једно три дана.

Значи, то је била велика потјера?

Она наша цеста, Љубино двориште, башта, и код вас и Јованке – то се није видјело од гарде. Они су њих тражили од куће до куће.

Да ли су вас питали?

Нису ме питали, него су питали гдје ми је муж и гдје сам ја. Све су то записивали. Тражили су и по таванима, доље код куме Соке. Питали су ме гдје ја радим, гдје ми муж ради… Тражили су их и код Бубана, ту до ријеке.

А гдје су сада та двојица? Да ли су живи? Гдје је Савка?

Да, живи су. И они и Савка.

Да ли сте се видјели послије рата?

Нисам њих ниједног видјела. Боро је видио Савку.

Како је сљедећи дан било? Колико сте још радили?

Једно 8 или 10 дана. Е, знаш до када? Кад је пала прва граната на Грубишно Поље.

Тко је бацио ту гранату?

Откуд знам.

И шта су они, зенге, причали – чија је то граната?

Причали су да је српска, да бацају гранате, да их туку доље. И кад је та граната пала…

Да ли су још ти зенговци доље?

Јесу. Ја сам пошла на посао и дошла сам до меснице кад су гранате почеле падати. Видјела сам гдје мали Мачак, конобар, бјежи преко цесте (он је радио код Бенка), а гарда је толико летила горе према Грубишном Пољу. Иду цестом и пуцају. А она, нека Даница, виче Мачку: „Бјежи Мачак, убит ће те“. Говори му нека се склони. Мали Мачак отрча у ходник. Послије је дошао Бенко. Ја сам се вратила и отишла Бенку да се склоним. Ту сам била док нису престале падати гранате. И ја нисам више ишла у хотел. Звала сам Ђурђу – и она је побјегла кући. Сви су побјегли кући.

Која Ђурђа?

Кашићка. Ја друго јутро зовем у хотел Ђурђу, на шанк, да видим да ли смијем доћи на посао, али се Ђурђа није јављала. Јавио ми се гардиста и рекао: „До даљњег“. И више нисам ишла на посао. Више нитко није радио у хотелу, него мали Пемац. Он је радио на рецепцији. Ја мислим да је он из Растовца или Ивановог Села. Да, из Ивановог Села. Он је остао на рецепцији.

И банку су затворили. И продавницу „Словенија Лес“. Онај дан када су падале гранате.

Да ли је долазио тко од ових наших људи доље?

Не.

А од ових Хрвата, Мађара, католика (осим гарде)?

До тад их је било, али послије не. Када је онај мали био затворен горе у Ператовици, онај Жућо и Вереш, чујем гдје гарда прича: „Нема њих више, побили су их“. То вели Катица и један гардиста.

Кога нема?

Па онога Вереша и Жуће. А ја им кажем да су живи. „Немојте причати. Јанко Вереш носи сину цигарете горе у Ператовицу. Прича Јанко пред Душаном што ради у месници“, кажем. На то ће гардиста: „Можда су и живи, али их тјерају да једу помије“. Послије тога, Катицу Копчиновић су премјестили да ради за шанком, а прије је радила у кухињи.

Која је то?

Од оног брице из горњег краја, али је она била загуљена.

Па зато су је метнули ту!

Ви, Неђо, више нисте ишли на посао. Шта се догађало у Сталовици? Како су се комшије владале, односиле према вама?

Боме, нису добро. Она мала Јаворићка лајала: „Четници овак’и, онак’и“…, па онда они Цигани када иду доље у склониште вичу: „Ено четника, убиј их“.

Гдје је било склониште?

Доље испод милиције. Ја нисам ишла, ја сам била код Наде Јузбашине све док нису довезли Стеву Бараћа под инфузијом.

А како су се понашали Милковић, Трандлери, Трегнери?

Нису били тако лоши. Најгора је била Јаворићка. Ни они Петеши нису били тако лоши – он је радио на радио станици, па је знао рећи када ће бити напад. То је причао оној Нади Јузбашиној (код које смо ми били у склоништу), јер су они комшије.

Тко је још био лош?

Она мала Сватова, од Жељка (из оне зидане куће близу нас). Рекла ми је да су четници ушли у кућу њене матере у Ивановом Селу.

Како се владао онај ваш комшија Славко Столар?

Ми смо њега слабо и видјели. Она његова жена Мара је била лоша, једна кћер им је била у гарди.

Шта се дешавало око моје куће? Да ли сте што видјели или чули?

Док сам ја била, нису ништа радили.

Милојко Р. Оно при крају, када са бацили бомбу напријед до пута и то спалили.

Тко је бацио бомбу?

Милојко Р. Па гарда. Онда су запалили сламу Љубе Тинтора.

М.Б. Ви сте мени својевремено причали да је била српска застава на улазу у хотел, ту се спомиње и католички поп.

Н.Р. Када сам ја дошла на посао, застава је била бачена пред улаз на бетон. И ја сам прелазила. Ту је била 4-5 дана. Гарда ју је тргала. Једно јутро је није било. Питала сам гдје је застава, а они ми кажу да је дошао њихов поп католички и рекао: „Склоните то, како би вама било да је ваша“? Застава је послије бачена у кош, а ми смо је послије бацили у смеће.

Ви сте мени једном приликом спомињали и Ђуру Љуштину из Растовца. Какве су то приче биле око њега?

Дошла сам поподне на посао и видјела сам крв.

Гдје?

У сали код шанка. И застава је била крвава. Ја сам питала од чега је застава крвава, а они су мени рекли овако: „Тукли смо Ђуру Љуштину“. Он се онесвијестио, а они га однесу у WЦ и метну га под пипу. Опет га туку, он се онесвијести и опет га одведу под пипу. И он дође себи.

Тко вам је то рекао?

Они у шанку – Ђурђа Кашић и још неки.

Откуда та крв на застави?

Њега су тјерали, Ђуру, да се обрише са заставом сам. Послије су га пустили да иде кући. Не знам точно гдје су га ухапсили – или преко у кафићу, или код Новотнога. Кажу да су га ухапсили ради заставице у ауту, да су га ради тога тукли. То су тамо причали.

Добро, како је тај Љуштина изашао из тога подрума? Да ли га је нетко ослободио?

Он није био у подруму, он је био у сали код шанка. Тамо су га и тукли. Тукли су га и на тераси и онда су га одвели у WЦ да се опере.

Па, добро, како је онда он изашао?

Када су га пар пута истукли и натјерали да обрише крв са заставом, онда су га пустили. Сјео је у своја кола и отишао кући.

Гдје је он становао?

Имао је своју кућу код кладионице. Био је једно вријеме тамо па је отишао за Београд. Био је он ту у Београду 2-3 мјесеца, а онда је дошла жена по њега и рекла да га неће дирати. Када се вратио, дошли су по њега и заробили га, ухапсили и одвели у Бјеловар у затвор. Тамо је био у затвору, а послије су га размијенили у Осијеку. Онда када је била замјена „ све за све“.

Гдје је отишао?

За Београд, а послије за Бањалуку.

Шта каже – када су га још тукли?

Тукли су га у Осијеку ону ноћ прије размјене.

Ујутро су поставили засједу и код поласка на посао, по изласку из куће, ухапсили су Станић Дмитра, месара коме се губи сваки траг. Трећи ухапшени, за кога се ништа не зна, је Мачак Драган, кухар. Њега су ухапсили на пункту код Новог дома, код Совћека. Истјерали су га из његове „пеглице“ и од тада му се губи сваки траг. Пеглица је нађена у Жировњаку, изрешетана мецима. Са радног мјеста побјегли су Бранко Бараћ и Душан Мркшић. Побјегли су Бараћевим колима. Даље су наставили моторкотачем избјегавши пунктове. Из подрума у хотелу побјегли су зет и таст, Будић и Сашић. Настала је велика потјера, права рација. Бору Димића и Живка Ћетковића пресрели су на пункту код улаза у Грубишно, на путу од Велике Барне. Селио је породицу Слијепац. Отет му је камион. Он је мјесец дана пребијан у подруму полицијске станице. Поизбијани зуби, цокулама издробљени прсти руку…

Изјава Боре Димића

Сукоби на подручју Билогоре почели су 5. августа 1991, а гарда је у наш крај дошла након пет дана. Пункт су направили код кућа Душана Кнежевића и Дане Бобића. Били су ту неких пет-шест дана, никога нису дирали, само су проматрали ситуацију. Током тог временског периода више пута сам крај њих пролазио камионом, али ме ниједном нису контролирали. Тог 16. августа Живко Ћетојевић и ја смо ујутро, негдје око осам сати, отишли у Бјеловар да преселимо ствари сина Томе Сљепца, јер је он напустио кућу и преселио у Сремчицу. Вратили смо се негдје око два, пола три послије подне. Њихова патрола нас је дочекала код погона „Гоше“ (ту им је исто био пункт). То је било код сточне пијаце, на путу којим се иде за Велику Барну. Зауставили су нас и наредили ми да откопчам приколицу. Живка су одмах ухапсили и одвезли.

На пункту сам препознао Марка Голубића и Стеву Колека из Барне (Крешевине), обојица су били редовни полицајци. Они су само стајали, а гардисти и црнокошуљаши су наређивали. Ту је био и Руди Трегнер Јумбо, али није имао униформу. Јумбо ми се и јавио. Друге нисам познавао. Сви остали су били црнокошуљаши, тзв. Стојанове усташе (Стојана из Вировитице). Имали су црне мајице без рукава, црне повезе око главе (са шаховницом на повезу) и црне рукавице без прстију. Уперили су оружје у мене и наредили ми да откопчам приколицу. Било је то точно код куће Владе Камбера. Откопчао сам приколицу и кад сам се вратио у кабину, видио сам да двојица наоружаних црнокошуљаша већ сједе унутра. Наредили су ми: „У Станицу, али не брже од 30 километара на сат“. Возим директно пред Станицу милиције Грубишно Поље. Дотјерао сам камион пред Станицу. Онај један црнокошуљаш је изашао из кабине, отворио ми врата и вели: „Излази“, а овај други сједи у кабини с упереним оружјем у мене. Оставио сам кључеве у камиону и изашао. Одвели су ме право у Станицу, па у подрум. Да додам, кад су ме увели у Станицу, видио сам ту Анту Петровића и Иву Вошанског, они су били редовни полицајци. Било је њих још доста, али ових се сјећам. Дакле, из камиона су ме директно спровели у подрум, у ћелију. У ћелији сам био сам. Након тога, за неких пола сата, опет су ме они црнокошуљаши извели и одвели горе код њиховог шефа. Тог шефа нисам познавао одраније. Питао ме: „Тко је српски вођа, тко је четнички вођа…“. Испитивао ме и о другим људима. Рекох: „Не знам“. „Пропјеват ћеш ти“, каже он. Док ме је он испитивао, нитко ме није физички малтретирао, али кад сам кренуо доље у ћелију, онда је било малтретирања у подруму. Пратила су ме двојица црнокошуљаша. Један ми је пушку ставио под грло и каже: „Четник, пјеват ћеш ти“.

Затворили су ме. Ћелија један са два корака. Вријеме пролази. Нема WЦ-а, воде нема, нема ничега, само бетон. Кад требаш вршити нужду куцаш на врата да те пусте. Јело донесу око десет, пола једанаест. Ако можеш јести, једи, ако не можеш, послије нема ништа. Провео сам тако неких дан-два (не знам точно јер сам потпуно изгубио орјентацију у времену). Знам само да су нас након тог временског периода, кад год би неки њихов гардиста страдао, изводили и тукли у подруму. Нисам успио да препознам никог од тих што су долазили. Сви су били црнокошуљаши и имали су маске од чарапа преко лица. Изводили су нас ван у ходник и тукли, иживљавали су се на различите начине. Једном приликом један је ухватио нож, игра се око мог ока и вели: „Које око, четник, да ти извадим“? Тукли су ме рукама, чизмама, даскама… чиме год стигну. Један туче и малтретира, а двојица стоје с оружјем и надгледају тако да није било шансе ни да му вратим, ни да се било како одбраним. Кад доврше иживљавање, оставе ме таквог испребијаног у ћелији. Прошло би некад два, три сата, или можда цијели дан, па опет… Једанпут кад су дошли по ноћи (мислим да је била ноћ јер су имали упаљене неке батерије на грудима, неке мале батерије), онда су нас крвнички тукли – кад ме један лупио чизмом, сви предњи зуби су ми испали. Ја сам тада био сам у ћелији, али изводили су и друге из њихових ћелија и у ходнику их тукли. Видио сам тако да су малтретирали Живка Сукура, Живка Ћетковића и малог Сударевића, не знам му име, пуно је млађи од мене. Нас четворица смо били доље у подруму. Испрва смо били сами – сваки у засебној, а послије по двојица у једној ћелији. И кад смо били у самицама, догађало се да нас заједно изведу ван у ходник. У подрум је више пута долазио и Делић, којег сам познавао прије рата, али и Стево Гладовић, начелник СУП-а у Грубишном Пољу (њега нисам знао одраније). Отворили би нам врата од ћелија и говорили: „А, ту сте ви, четници“.

Јумбо, којег сам видио на пункту када сам ухапшен, ми није долазио у затвор. Видио сам га једном на кату када су нас водили на бријање. Није ми се јавио. Шета по оном ходнику са два пиштоља о пасу… Тада сам видио и Марка Голубића, он је био редовни полицајац.

Било је и неких домаћих чувара који су долазили у подрум да нас изведу. Они би нас пустили и да идемо запалити цигару. То су били Маријан Јурић, Маријан Позајић и Крајачић (не знам како се зове, имао је старијег брата Николу), они су раније били возачи у Чазматрансу. Касније су ваљда дошли радити у полицији (били су у резервном саставу полиције ХДЗ-а), као чувари и возачи. Они су се односили доста коректно. Био је и онај мали Баја Салај, што је погинуо, из Сталовице.

Сам у ћелији сам био неких 15-16 дана, а онда су Живка довели код мене. Он је био у солидном стању, али нисам знао точно како му је због тога што, док смо били заједно у ћелији, нисмо могли разговарати јер су они стајали поред врата и слушали шта се прича. „Разговарали“ смо гестикулацијама – прстима и очима.

Ја сам једном приликом затражио медицинску помоћ. Било је то након неких 20 дана проведених у ћелији. Црнокошуљаши су ме одвели код др Јанековића и он ме је прегледао. Направио ми је ЕКГ, прегледао ме колико је могао и дао ми једну ињекцију у вену. Рекао ми је: „Бит ће добро“. Онда сам још два дана ишао на ињекције. Сваки пут су ме ови пратили. Др Јанековић није ништа коментирао, само је рекао: „Бит ће то добро“. Од њега нисам тражио ништа осим медицинске помоћи. Био је и др Лукић. Кад смо први пут требали бити размијењени, био је то 25. дан заробљеништва (размјена није успјела), Лукић је био и прегледао ме. Али, ситуација је била таква да нисам смио ни рећи да ме ишта боли, ни питати да ли ми је шта поломљено. Ништа нисам смио.

Један дан, Живко је већ био са мном у ћелији, док је чистачица (Мађарица, родом из Вировитице, од Градине, удана је била за Рекића, који ради у СУП-у, она сад ради на пасошима) сређивала подрум и ћелије, сазнали смо да ћемо можда бити размијењени. Она је чистила доље и рекла: „Чини ми се да ћете сутра или прекосутра бити размијењени“. Ми стали и гледамо.

Са мном је размијењена др Душка Даљуг. Она је затворена истог дана кад и ја (нешто касније – око шест или седам навечер). Др Даљуг је заробљена када је ишла на посао (или кад се враћала из смјене, не знам точно).

Она није била затворена у подруму с нама, него је држана у канцеларији гдје је Лазо Косановић радио, горе на спрату. Док сам био доље у ћелији, нисам био у контакту с њом.

Кад је дошао дан размјене (16. септембар), извели су мене и др Даљуг. Стајали смо пред СУП-ом неких 20 минута, а онда су нас стрпали у комби. Она мени показује прстом, питајући да ли нас воде на стријељање. Ја кажем: „Не знам“. Напријед у комбију су сједила два црнокошуљаша. Довезли су нас горе до барикаде, код куће Душана Кнежевића. Нисмо знали да ли нас воде на стријељање или на размјену. Ту смо чекали можда више од пола сата. Сједили смо у комбију. А онда они вичу: „Ајде да их покољемо“, „Да их убијемо“… Једни вичу ово, други оно. Она, сирота, се уплашила, дрхти. „Шта је“, рекох, „шта је, ту је. Готово. Нема куд“. Онда су отворили врата и извели нас ван. Вани смо стајали неких десет минута. Затим је њихов вођа наредио да пјешке кренемо према кући Дане Бобића. Нас двоје смо морали ићи средином пута. С друге стране пута је ишао Владо Радошевић Жућо. Кад је он дошао у равнину куће Дане Бобића, онда су црнокошуљаши нама наредили да станемо. Стали смо. Владо је дошао. Поздравили смо се. Одраније смо се познавали. Нисмо се руковали, већ смо се поздравили само ријечима – „здраво“, „здраво“. Усташки вођа виче: „Четници, крените даље“. И ми смо дошли негдје до Вељка, иза Брезине куће, а ту нас је дочекала војска – војни „пинтзгауер“, официр и пар војника. Сјели су нас у то и одвезли… Нисам их познавао, само сам знао да је тај официр из Вировитице. Касарна у Вировитици је још радила и тај официр је долазио на размјену. Довезли су нас на раскрсницу путева за Малу Ператовицу и Рашеницу. Ту су стали и кажу: „Изађите напоље“. Дочекао нас је Раде Кљајић и пар ових наших – Томиша и још неки. Други наши људи су били распоређени на другим позицијама, нпр. Брезиној башти и другдје, да би спријечили нападе. То сам послије сазнао. Војници су нас истоварили и отишли су за Вировитицу. Ми смо полако, пјешке, продужили у Ператовицу.

Кад смо дошли горе, нитко нам није пружио помоћ већ су нас распоредили по кућама за спавање. Ја сам био код неких Берака, а не знам гдје је била докторица. У кући Берака сам био десетак ноћи, код њих сам спавао и хранио се. Био сам ту док нисам почео мало ходати, док нисам могао почети мало собом владати. Дотад су ме звали само на постројавање.

Из приватног возила истјерана је и ухапшена др Душка Даљуг, а из санитетског возила службени возач Дома здравља Илија Стојић, па онда опћински службеник Живко Сукур и извјесни Сударевић из Велике Барне, повратник из ЈНА. Они су били затворени у полицијској станици и касније су размијењени. Ухапшен је и без трага нестао Стево Тврдоријека, звани Вартекс (по фирми у којој је радио). Честит, мирушан човјек и врло богат домаћин узорног газдинства. Модерна кућа, модерна пуна штала, модерни пуни свињци, ријетко виђен и беспријекорно уређен воћњак. Велики произвођач млијека. Стрвинари су учинили своје како су и планирали – господарство је за неке паре промијенило власника, а за Стеву се ни данас не зна ништа! Ово је један од типичних примјера уништења Србина из користољубља.

< Успијевам проћи све пунктове зенги                 Садржај            Почиње систематско минирање српских кућа >