Savo Štrbac: Splitski glumac i plejboj Nikša Župa, trgovac smrću

Datum objave: ponedeljak, 19 oktobra, 2020
Veličina slova: A- A+

Sva je prilika da se rešenje tog problema (i još ponešto) nalazi u „tajnom” dosijeu HV-a o rezultatima uviđaja s mesta pada aviona.

Savo Štrbac; FOTO: Jadovno 1941.

Nikša Župa je rođeni Splićanin i dugogodišnji pozorišni rukovodilac, koji je u drugoj polovini osamdesetih radio kao direktor HNK u Splitu. Javnosti je poznat kao producent svečanog otvaranja i zatvaranja zagrebačke Univerzijade, održane 1987. godine, a zatim je postao dekan Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu i direktor Opere i Baleta u Ljubljani

Pre neki dan, 3. oktobra, splitska „Slobodna Dalmacija” objavila je poduži intervju sa slovenačkim novinarom Matejom Šurcom, koji je pre nekoliko godina zajedno s kolegom Blažom Zgagom napisao knjigu-trilogiju „U ime države” o krijumčarenju oružja i deviza za vreme ratova devedesetih prošlog veka, u kojoj je najviše pažnje posvećeno hrvatskom trgovcu oružjem Nikši Župi, sa čijom sudbinom sam se susretao baveći se problemom nestalih osoba.

Na hrvatskom spisku nestalih koji je u maju 2002. predat srpskoj strani nalazila se i osoba sa sledećim podacima: Nikša Župa, sin Frane, rođen 9. januara 1953. u Splitu, nestao 31. jula 1994. u Puli.

Pošto sam prisustvovao predaji tog spiska u svojstvu eksperta u tadašnjoj Komisiji Vlade SRJ za humanitarna pitanja i nestala lica, pitao sam predstavnike hrvatske strane kako očekuju da im damo podatke o nekome ko je nestao u Puli, koja je sve vreme rata bila pod hrvatskom kontrolom i daleko od linije fronta.

Kada su mi pojasnili da je Župa glumac i da je tog dana poleteo s aerodroma u Puli u avionu za koji se priča da je oboren iznad teritorije RSK, rekao sam im da je 1. avgusta 1994. iznad Plitvičkih jezera zaista oboren avion – ukrajinski „antonov 26”, u kojem je, po našim tadašnjim saznanjima, bila posada od šest Ukrajinaca, te da smo sakupljene posmrtne ostatke (teške oko osam kilograma) u metalnom kovčežiću i delove letelice krajem iste godine predali predstavnicima ukrajinskog konzulata u Beogradu.

Šta je radio ukrajinski avion sa ukrajinskim pilotima daleko od Ukrajine?

To smo doznali još te 1994. godine iz pismene i usmene komunikacije s ljudima iz ukrajinskog konzulata u Beogradu, na čijem čelu je bio generalni konzul Vadim Primačenko. Kasnije je bio ambasador Ukrajine u Beogradu, a posle toga u Ljubljani. Od konzulata smo dobili i imena članova posade: Šporčko, Tatarinov, Hudorst, Breslavski, Njikitin i Marhinj, koji je i iznajmio letelicu. Prevozili su oružje za Armiju BiH sa hrvatskih aerodroma Pula i Krk do aerodroma Ćoralići kod Bihaća. Za svaki prelet preko teritorije RSK dobijali su po 5.000 dolara. Avion je, oko dva sata iza ponoći, oborila raketna baterija iz sastava Raketne brigade PVO SVK. Pao je na šumovit i teško pristupačan deo Male Kapele, zvani Ćorkova uvala, blizu Plitvičkih jezera.

Šta će glumac u teretnoj letelici koja noću iz jedne države u drugu prevozi oružje i municiju, leteći u zabranjenoj i po život opasnoj zoni?

Tragajući za odgovorom, još tada sam došao do sledećih podataka: Župa je rođeni Splićanin i dugogodišnji pozorišni rukovodilac, koji je u drugoj polovini osamdesetih radio kao direktor HNK u Splitu. Javnosti je poznat kao producent svečanog otvaranja i zatvaranja zagrebačke Univerzijade, održane 1987. godine, a zatim je postao dekan Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu i direktor Opere i Baleta u Ljubljani. Paralelno, već od 1990, po nalogu hrvatske vlade, uključio se u poslove nabavke oružja, koji su u ondašnjim uslovima međunarodnog embarga bili sve samo ne javni i transparentni. Poznat je i kao drugi suprug Irene Pasarić, najbolje hrvatske balerine.

Iz pomenutog intervjua s Matejom Šurcom doznajem i da je Nikša Župa bio vrlo uticajan trgovac oružjem, jer je bio jedan od bliskih saradnika gotovo najvećeg trgovca oružjem tada u Evropi, Grka, Konstantina Dafermosa, čije je glavno sedište bilo u Beču; da je učestvovao u bar dva velika transporta naoružanja u Sloveniju, koji su potom prosleđeni u Hrvatsku i BiH (jedan je činilo 13 kamiona municije i mina iz albanske luke Drač, koji su u Kopar trajektom „Hornbim” stigli 16. septembra 1992, a drugi – 32 kontejnera s pešadijskim naoružanjem – dospeo je brodom „Island” iz ukrajinske luke Nikolajev). Posle njegove pogibije slovenački kriminalističari prilikom pretresa kuće u kojoj je stanovao našli su brojne ponude za naoružanje i detaljnu dokumentaciju o ruskim avionima „mig 21”, pa čak i podatke o balističkim raketama „skad”.

U maju 2004. godine „Veritasu” su se obratili i predstavnici komisije Federacije BiH za nestala lica, od kojih sam saznao da se u istom avionu sa Župom nalazio i njihov pilot Samir Beganović (27), koji je, u nedostatku radara, pomagao ukrajinskim pilotima u noćnoj navigaciji. Uskoro su mi se obratili i Samirovi rođaci s molbom da im pomognemo da dođu do njegovih posmrtnih ostataka (o čemu sam u ovoj istoj rubrici 24. novembra 2017. objavio tekst „Ukrajinski ’psi rata’”). Iz navedenog intervjua doznajem da se još nije ušlo u trag posmrtnim ostacima iz onog „’Veritasovog’ kovčežića”, za koje se veruje da bi mogli pripadati i Župi i Beganoviću, ali i ukrajinskim pilotima.

„Vrlo je neobično da je Župa prihvatio da se ukrca u ’antonov’ jer, prema zlatnom pravilu, trgovci oružjem nikada ne putuju zajedno s robom koju žele da prodaju, pošto se nikad ne zna hoće li te prilikom sletanja čekati kupac ili policija. Očito je bio vrlo samouveren, siguran da mu niko ništa ne može, pa čak ni artiljerija RSK, te je napravio kobnu grešku”, jedna je od Šurcovih konstatacija iznesenih u pomenutom intervjuu.

Ja bih dodao da trgovac ilegalnom, uz to i vrlo skupom i rizičnom robom najčešće putuje radi preuzimanja novca po pravilu „iz ruke u ruku”. Avion je oboren na povratku, nakon istovara tereta. Ako je Župa preuzeo pare, one su zajedno s avionom pale u teško pristupačne predele Male Kapele. Koliko mi je poznato, Srbi nikakve pare nisu pronašli. A Hrvati? Šurc tvrdi da je posebna komisija Hrvatske vojske u proleće 1996. obavila detaljnu „kriminalističko-tehničku istragu” na mestu pada aviona, ali rezultati za vreme pisanja njegovih knjiga (2011–2012) još nisu bili dostupni javnosti. Koliko je meni poznato, nisu ni danas, a verovatno neće biti ni u dogledno vreme.

Mislim da je velika zabluda tragati za „’Veritasovim’ kovčežićem” zbog identifikacije i preuzimanja posmrtnih ostataka najmanje osam osoba, koliko ih je prilikom obaranja bilo u avionu. Sva je prilika da se rešenje tog problema (i još ponešto) nalazi u „tajnom” dosijeu HV-a o rezultatima uviđaja s mesta pada aviona.

Dokutentaciono-informacioni centar „Veritas”

Dopuna naslova i oprema: Stanje stvari

(Politika, 15. 10. 2020)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top