Саво Штрбац: Рођендан Републике Српске Крајине

На Правном факултету Универзитета у Београду, у организацији Клуба за друштвене односе, 14. децембра ове године одржана је трибина под називом „Правни субјективитет Републике Српске Крајине”, на којој сам, поред Бранка Ракића, редовног професора на том факултету, и историчара Милана Гулића, и ја био један од говорника.

Организатори су пред нас говорнике ставили списак питања која би „волели да обухватимо”: околности које су довеле до формирања РСК, проглашење РСК, гаранције за опстанак, унутрашње уређење (државни органи, оружане снаге, привреда, Устав), свакодневни живот у РСК (демографија, култура и образовање, учешће становништва у одлучивању), статус РСК (међународно признање државе и владе, дипломатски представници), План З-4, крај рата, губљење територија, укидање РСК и последице, Влада РСК у прогонству.

Иако нигде није било изричито наглашено, било је јасно да је ова трибина са оваквим садржајем и заказана како би се обележила 32. годишњица оснивања РСК.

Гледам списак питања и не могу да верујем да су их саставили сами студенти. Онда погледам по сали и видим, осим десетак старијих особа, углавном Крајишника, младе, али веома озбиљне људе који стрпљиво седе на заузетим местима у препуном амфитеатру 1, и чекају почетак трибине која је била заказана у 19 сати. Морам признати да сам путујући аутобусом са Новог Београда према згради Правног факултета био скептичан у односу на број посетилаца, колико због теме, толико и због тога што су у исто време игране кошаркашке утакмице наших клубова у Евролиги (Звезда је у Београду дочекивала немачку Елбу, а Партизан је гостовао у Литванији код Жалгириса, а преноси оба меча су били и на телевизији). На све то трибина се одржавала задњег дана предизборне кампање за изборе народних посланика и за одборнике скупштина градова у Републици Србији (један предизборни скуп одржавао се и на Пашићевом тргу са којег је музика допирала и до Правног факултета).

Иако су ми сва питања која би организатори „волели да обухватимо” блиска, јер о њима јавно говорим и пишем већ три деценије, ипак сам пред оваквим аудиторијем био у дилеми како да им на довољно разумљив начин презентујем догађаје који су се одиграли нешто пре њиховог рођења. Међутим, кад је студенткиња Милица Куриџа, и сама пореклом из северне Далмације, замолила присутне да дигну руку они који су пореклом са подручје Крајине и кад их је, по мојој слободној процени, више од трећине подигло руке, лакнуло ми је, јер сам био убеђен да су одрастали уз приче својих очева и дедова о догађајима из тог времена, па сам одлучио да им покушам одговорити на постављена питања као „сведок времена”.

Говорио сам о томе како сам као судија Окружног суда у Задру ослобађао хрватске екстремисте који су намерно извргавали порузи социјалистичке симболе СФРЈ и СРХ, како би били осуђени и преко пресуда стицали утицај у својој средини као „првоборци” против омраженог великосрпског режима; говорио сам и о томе како сам долазећи на посао од паркиралишта пред Св. Стошијом до зграде суда пролазио поред много штандова на којима су се продавали искључиво хрватски производи, међу којима су, поред усташких симбола, биле изложене и лименке са „чистим хрватским зраком”; говорио сам и о „увозу” шовинизма у моје родно село које је било мешовитог хрватско-српског живља; говорио сам и о „атентату” на Туђмана на предизборном скупу у Бенковцу у марту 1990. када је у градић од око 3.000 становника ушло дупло више „хадезеоваца” из путујућег каравана; говорио сам и о неугодностима која су ми приређивали неки задарски адвокати који су ми се до јуче клањали до пода улазећи у судницу у којој сам председавао великим претресним већима, а затим преко ноћи почели галамити „шта овај четник ради у нашем граду”; говорио сам о антисрпској кампањи кроз симболику, ознаке, језик, афирмацију хрватског националног помирења партизана и усташа, рехабилитацију догађаја и личности из периода НДХ, и како је све то узнемиравало, иритирало и изазивало реакцију Срба, који су тражили гаранције да им се неће поновити геноцид из времена Павелићеве НДХ, и како су Срби 17. августа 1990, кад је хрватска полиција, у намери спречавања одржавања првог српског референдума о културној аутономији, транспортерима кренула према градовима са српском већином, балванима запречили путеве започевши устанак, којег су хрватски медији пежоративно назвали „балван револуција”.

Причао сам и томе како је 22. децембра 1990. Хрватски сабор донео нови Устав по којем су Срби изгубили конститутивност и постали национална мањина и како су Срби дан раније прогласили Српску аутономну област Крајина, како Хрватска средином фебруара 1991. доноси одлуку о раздруживању од СФРЈ, а представници САО Крајине одмах затим усвајају Резолуцију о раздруживању САО Крајине од Хрватске, те како после формирања САО Крајине, долази и до формирања САО Западне Славоније и САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема, које су се објединиле у РСК, када је 19. децембра 2023. Скупштина српског народа у Хрватској усвојила Устав и прогласила Републику Српску Крајину.

Говорио сам да РСК званично нико није признао као државу, али је и те како била међународни субјект од 1991. до 1995, о чему говоре десетине резолуција СБ УН, које су посвећене српском питању у Хрватској и десетине међународних састанака на којима су учествовали политички и војни представници РСК; говорио сам и о мировним снагама УН који су по „Венсовом плану” већ почетком 1992. почели да се размештају по подручју РСК, чија улога је била да „становништво подручја под њиховом заштитом буде заштићено и безбедно од оружаних напада” док се преговорима не изнађе свеобухватно политичко решење настале кризе, и како је њиховим доласком заправо и почела пропаст РСК, што се реализовало преко хрватских агресија на РСК познатих под кодним називима: „Нос Калик”, „Миљевачки плато”, „Масленица”, „Медачки џеп”, „Бљесак” и „Олуја”, које су довеле до великих људских жртава и до егзодуса највећег дела Срба са тог подручја, које је закључно са Ердутским споразумом из новембра 1995. резултирао потпуном пропашћу РСК и враћањем њених територија у уставно-правни поредак Хрватске.

У свом излагању посебну пажњу сам поклонио „Плану З-4”, иза којег су стајале САД, РФ, УН и ЕУ, по којем су крајишки Срби требало да добију широку аутономију („државу у држави”) у подручјима у којима су пре рата били већинско становништво (Банија, Кордун, Лика и северна Далмација) те да, између осталог, имају властите симболе, посебно законодавно тело, председника и министарски кабинет, посебну валуту и властите полицијске снаге …, којег су Срби крајем јануара 1995. одбили да приме у руке, али је делегација РСК на састанку у Женеви одржаном од 2–3. августа 1995. парафирала „Споразум ради заустављања војне акције усмерене једних против других” којег су српској и хрватској делегацији предложили међународни посредници, који је имао седам тачака, а у тачки три је било предвиђено да ће се „преговори у вези завршног политичког споразума у вези са статусом Крајине водити на бази ’Плана З-4’”, док га хрватска страна није прихватила, већ је наредног дана, са унапред добијеном сагласношћу САД и НАТО-а, кренула у завршну операцију етничког чишћења познату под кодним називом „Олуја”.

На крају сам нагласио да онај потпис којег је српска делегација ставила на споразум у Женеви са правног аспекта, по мишљењу Крајишника окупљених око „Веритаса”, има непроцењиву и неорочену вредност чије би активирање у будућности могло да реши статус Срба у Хрватској по европским стандардима и позвао младе колеге, будуће правнике, да наставе правну борбу за имплементацију тачке 3 Женевског споразума.

Дуготрајни аплауз на крају двосатне трибине под називом „Правни субјективитет Републике Српске Крајине” наговештава да ово окупљање није било узалудно.

Извор: ПОЛИТИКА – VERITAS (21.12.2023.)