Саво Штрбац: Раја из Вуковара

Упознао сам и Ивана Атанасијевића, званог Ико (1961), од оца Хрвата и мајке Српкиње, који је ратовао на српској страни. На „Овчару” је дошао да извуче брата Мишела, који је ратовао на другој страни.

У последњих петнаестак година, на различитим местима и у различита времена, упознао сам ратнике из Вуковара са обе стране фронта, који су пре рата деведесетих живели у истом крају, већина и у истој улици, и међусобно се познавали и дружили.

Милана Ланчужанина званог Камени (1963), Србина и по оцу и мајци, упознао сам на суђењу у случају „Овчара” пред Специјалним судом у Београду, које је почело 2006. Био сам његов изабрани бранилац. Оптужба га је теретила за учешће у убиству најмање 200 заробљених припадника хрватских оружаних снага 20. новембра 1991. на пољопривредном добру „Овчара” у близини Вуковара. Командовао је јединицом „Лева суподерица” а имао је и титулу четничког војводе. На првом суђењу је осуђен на 20 година затвора, на другом на шест, а на трећем је ослобођен оптужбе.

На истом суђењу и у исто време упознао сам и Ивана Атанасијевића, званог Ико (1961), од оца Хрвата и мајке Српкиње, који је ратовао на српској страни. У матичне књиге је уписан под очевим презименом Хусник, које је у току рата променио у мајчино. На првом и другом суђењу осуђен је на по 20, а на трећем на 15 година затвора. На „Овчару” је дошао да извуче брата Мишела, који је ратовао на другој страни. Ико је од Жупанијског суда у Осијеку, са још четири Вуковарца мешовитог националног састава, међу којима је и његов брат Мишел, у одсуству осуђен на казну затвора од осам година за кривично дело ратног злочина силовање. Србија је донела одлуку да га изручи Хрватској што је омогућила и чињеница да је његов захтев за држављанство Србије одбијен уз образложење да „представља опасност по безбедност државе”. Из Крушедола, родног места његове мајке, поручује да ће рађе „мирисати љубичице одоздо” него отићи у „усташки” затвор, тим више што није ни починио дело за које су га осудили и што му је брат Мишел, који је остао са „својима”, скончао у хрватском затвору.

Радивоја Јаковљевића званог Фрижидер, Србина и по оцу и по мајци, упознао сам у току 2014. године у Дирекцији за дијаспору у Београду. Од њега сам добио два судска предмета Војних судова у Београду из 1992. и 1993. којима је правоснажно у присуству осуђено једанаест припадника ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село, због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва – шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора. Њихов кримен је што су у лето 1991. по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали 21 цивила српске националности, међу којима и Радивојеве родитеље. Сви осуђени су размењени у Неметену 14. августа 1992. Иако је по договору након размене требало да наставе издржавање казне (смртне је требало да буду замењене временским од 20 година), у Хрватској су слободни грађани са ореолом националних хероја.

Вуковар (Фото: CDM)

Радивој је пресудом Жупанијског суда у Вуковару, заједно са још 14 вуковарских Срба, у одсуству осуђен на 20 година затвора због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. Терете их да су ,,током окупације Вуковара, као припадници различитих непријатељских јединица, активно суделовали у покушају етничког чишћења источног дела Хрватске и стварања велике Србије”. Радивој је покушавао да исходује обнову поступка, али је суд одбио његов захтев уз образложење да приложени докази не доводе у сумњу правилност раније одлуке. Није му помогла ни чињеница да са једном од његових наводних жртава, која живи у Канади, одржава редовну телефонску везу.

За Стјепана Сучића званог Црни (1959), Хрвата и по оцу и по мајци, чуо сам 2016. када је изабран за председника хрватске Комисије за нестале особе. У његовој јавно доступној биографији пише да је за време вуковарске битке командовао одбраном „Сајмишта”, где је страдало највише непријатеља, да је два пута био рањен, да је носилац више ратних одликовања, те да је и после рата наставио успешну војну каријеру, између осталог да је био и командант 5. гардијске бригаде, да је завршио највише школе ОС РХ и да је пензионисан у чину бригадира. У више интервјуа истицао је да су му у октобру 1991. оба родитеља погинула у Вуковару и да их је тек 2014. индентификовао међу око хиљаду ексхумираних посмртних остатака са Новог вуковарског гробља.

Сучића сам први пут упознао у октобру ове године у палати „Србија” у Београду. Он је предводио делегацију хрватске Комисије за нестале особе а ја сам у својству експерта био у делегацији Комисије за нестала лица Владе Србије.

А у палати „Србија”, пред импозантним скупом, на којем су били и представници Међународног комитета Црвеног крста, Међународне комисије за нестала лица и Програма УН за развој (УНДП), Сучић је у уводном говору спомињао „великосрпску агресију на Вуковар и Хрватску”, истовремено истичући да се на састанцима на којима се решавају хуманитарна и цивилизацијска питања, какво је питање несталих, не би требало политизирати.

Од поменутих саговорника дознадох да се у њиховом граду налази православни храм Св. Николе изграђен од 1733. до 1737. на локацији истоимене цркве из 1690. и католичка црква Св. Филипа и Јакова изграђена од 1723. до 1733. године.

Приговорио сам Сучићу на флоскули о „великосрпској агресији”, истакавши да се у Хрватској водио грађански рат, у чему се вероватно „ми” и „они” никада нећемо сложити, бар не јавно. Ову причу о „раји из Вуковара” и написао сам како би читаоци могли сами донети суд о каквом рату је била реч.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 11. 2020)