Саво Штрбац: Крвави Ускрс на Плитвицама

Почетком 1991. године руководство тадашње СФРЈ покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба, али сви покушаји остају без резултата.

Почетком 1991. године руководство тадашње СФРЈ покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба, али сви покушаји остају без резултата.

Хрватска се све више наоружава, вишеструко повећава број полицајаца, формира Збор народне гарде (ЗНГ) као властиту војску, иако је још формално у саставу СФРЈ.

Почетком и средином фебруара Хрватска доноси одлуку “да на њеној територији не важе савезни закони” као и одлуку о раздруживању од СФРЈ, а САО Крајина крајем фебруара доноси “Резолуцију о раздруживању од РХ”. Половином марта ЈНА тражи од Председништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што, услед противљења представника Хрватске БиХ и Македоније, не пролази.

У контексту таквог стања, Срби су 25. марта 1991. организовали “митинг истине” на Плитвицама, на којем се захтевало да Национални парк “Плитвичка језера” остане у склопу САО Крајине. Наредни дан скупштина општине Титова Кореница доноси одлуку о смени руководства националног парка, које се није слагало са одлуком о припојењу САО Крајини.

Два дана касније Миле Мартић шаље полицајце из Книна да спрече демонстранте који су били против припајања Плитвица општини Титова Кореница. На улазима у национални парк на јарболима су извешане српске и југославенске заставе.

Следећи дан, 29. марта, “милицајци” из Книна заузимају управне зграде НП “Плитвичка језера”. Тако је Извршно веће Титова Кореница преузело национални парк.

После таквих “алармантних” вести председник Туђман је донео одлуку о “увођењу уставноправног поретка на подручју Националног парка”, а министар унутрашњих послова Јосип Бољковац позива сараднике на хитне консултације у Загреб. Позвано је неколико стотина припадника специјалне постројбе МУП Ракитје, специјалне постројбе МУП Кумровец те антитерористичке јединице Лучко.

С неколико аутобуса, комбија и приватних возила те једним транспортером, колона од око 400 хрватских специјалаца кренула је према Плитвицама у раним јутарњим сатима 31. марта.

У том моменту у плитвичким хотелима било је око 400 туриста, међу којима и група хрватских специјалаца који су се дан раније камуфлирали у туристе, носећи у коферима оружје с намером да “препадом изнутра” у координацији са онима извана савладају крајинске територијалце и “мартићевце”.

И Срби су очекивали напад хрватских специјалаца па су их сачекали у заседи постављеној на прилазима Плитвицама од Слуња и са барикадама од порушених стабала. Јутро је било магловито, а снег до колена. Пушкарање је започело ујутро између 6 и 7 сати.

Бројчано надмоћнији хрватски специјалци, уз помоћ оних камуфлираних у госте, успели су да заузму хотеле и до поднева успостави контролу над националним парком. Даљу ескалацију сукоба спречила је ЈНА, која се између супротстављених страна поставила као “тампон зона”.

На хрватској страни је погинуо “редарственик” Јосип Јовић (22) из Аржана код Макарске док их је двадесетак рањено. На српској страни погинуо је територијалац Рајко Вукадиновић (32) из Коренице, док их је 17 заробљено, који су због погибије “редарственика” крвнички пребијани све до њихове размене 13. августа исте године.

Том приликом је заробљен и члан главног одбора СДС Горан Хаџић (потоњи председник РСК и садашњи хашки осуђеник, привремено због болести на кућном лечењу) који се као гост затекао на Плитвицама. Истога дана хрватска полиција је у оближњем Слуњу у аутомобилу ухапсила и Милу Боснића, такође члана главног одбора СДС, његове пратиоце Жељка Крмара и Лазу Драгичевића те новинара Момира Лазића, које су батинали пуна 23 часа.

Хрватска је погинулог Јовића прогласила за прву жртву “домовинског рата” и сваке године на врло високом нивоу обележава годишњицу његове погибије, иако је тадашњи министар полиције, Јосип Бољковац, више пута јавно говорио и у својој књизи “Истина мора изаћи ван” записао да је обдукција показала да је погођен метком из “тзв. пумпарице, јуришне америчке аутоматске пушке увезене из Сингапура, каквих је имала хрватска полиција”.

Линта о „крвавом Ускрсу“: Циљ је био стварање хрватске државе без или са што мање Срба

После ове акције хрватска полиција је на Плитвицама формирала полицијску станицу, која се одржала до краја августа те године, када је због немогућности функционисања услед контроле од стране ЈНА , и расформирана. Контролу над НП “Плитвичка језера” преузеле су крајинске власти и задржале је све до августа 1995.

Плитвички догађај се по многим изворима узима као почетак рата у Хрватској деведесетих прошлог вијека. Тога дана православни верници су славили Цвети, а католици Ускрс, због чега су медији овај догађај и назвали “крвави Ускрс”.

Истог дана САО Источна Славонија Барања и Западни Срем донела је одлуку о присаједињењу Србији, а наредног дана то је учинила и САО Крајина.

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар Веритас

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Саво Штрбац: Фитиљ Божићног устава

Дакића не пуштају из притвора