Savo Štrbac: Evropski voz „a la kart”

Čitajući i slušajući prve medijske reakcije o „kastavskom slučaju”, prisećao sam se mnogih slučajeva netolerancije prema Srbima.

Jedan zadatak pod nazivom „Evropski voz”, koji je osmacima u gradiću Kastav, nadomak Rijeke, nedavno zadala veroučiteljica, inače časna sestra, „protutnjao” je medijima u regionu i izazvao niz reakcija.

Elem, osmaci su morali zamisliti da putuju vozom iz Zagreba u Indiju te da sami, na sedmodnevnom putovanju, sa ponuđenog spiska potencijalnih saputnika izaberu tri osobe s kojima bi hteli putovati i tri osobe s kojima nikako ne bi želeli putovati te da obrazlože svoje stavove. A na tom „meniju” našli su se: homoseksualac, srpski vojnik iz Bosne, hrvatski tajkun, lekar specijalista za pobačaje, prostitutka iz Berlina, mladi umetnik koji boluje od side, Afrikanka koja prodaje proizvode od kože, Rom koji je tek izašao iz zatvora, Indijka s jednogodišnjim detetom, kompjuterski haker, Jehovin svedok, turska glumica vrlo uspešna u Holivudu, engleski fudbaler, reper koji živi alternativnim načinom života i stariji kaluđer s Biblijom u rukama.

Na sadržaj pomenutog listića odmah je reagovala hrvatska Agencija za odgoj i obrazovanje koja kontroliše stručno-pedagoški rad škola te je najavila sprovođenje stručno-pedagoškog nadzora, uz objašnjenje da u navedenom radnom listiću, koji je veroučiteljica zadala osmacima u Kastvu, postoje neprimereni elementi koji mogu upućivati i na elemente diskriminacije. Na neprimeren sadržaj zadatka odmah je reagovala i sama škola, čija direktorka je takođe najavila stručno-pedagoški nadzor zato što sadržaje zadatka, iako veroučiteljica navodi da je nastavni listić upotrebila kako bi učenike naučila da ne treba da imaju predrasude prema ljudima, ocenjuje neprimerenim.

Najviše reakcija bilo je na pojavljivanje „srpskog vojnika iz Bosne” među potencijalnim saputnicima osmaka iz Kastva. I ja sam u prvi mah pomislio da ga je odabrala kastavska veroučiteljica iz nekih ličnih predrasuda prema baš tim vojnicima, mada mi je bilo malo čudno zašto bi, pored srpskih vojnika iz Krajine, o kojima bi kastavski učenici trebalo mnogo više da znaju, izabrala one iz druge države. Tu nelogičnost sam protumačio „mudrošću i dovitljivošću” veroučiteljice kako bi kod dece izazvala istu reakciju (po stereotipu srpski vojnik, bez obzira iz koje je države, ne može biti dobar), a istovremeno bi imala opravdanje da nije propagirala netoleranciju prema domaćim Srbima, kojih i na području Grada Kastava ima nešto više od četiri procenta.

Čitajući i slušajući prve medijske reakcije o „kastavskom slučaju”, prisećao sam se mnogih slučajeva netolerancije prema Srbima, među kojima izdvajam samo nekoliko iz poslednjih desetak godina: u vrlo gledanoj emisiji Hrvatske televizije „Nedeljom u 2” emitovanoj 2009, tadašnji splitski gradonačelnik (i kandidat za istu funkciju na predstojećim majskim lokalnim izborima), Željko Kerum, kazao je kako u njegovoj porodici nema mesta za Srbina ili Crnogorca, te da ne bi želeo Srbina za zeta; napad splitskih huligana na vaterpoliste Zvezde u Splitu u februaru 2019; višestruko i višegodišnje čekićanje ćiriličnih tabli na državnim ustanovama po Vukovaru; zadarskog grafita iz pretprošle godine „Zakolji Srbina i izvadi mu organe jer su u kvartu mačke gladne”, prošlogodišnjeg transparenta navijača Dinama razvijenog u Zagrebu sa natpisom „Je**t ćemo srpske žene i decu”; najčešćeg i najdugovječnijeg grafita „Ubi Srbina”, koji se pojavljuje širom Hrvatske…

U odnosu na veroučiteljicu iz Kastva nisam bio u pravu, jer ona nije sama među putnike izabrala srpskog vojnika iz Bosne. Preuzela ga je sa stranice PRACTICE (Preventing Radicalism through Critical Thinking Competences), projekta koji se bavi prevencijom radikalizma kroz kompetencije kritičkog razmišljanja, na kojem se nalazi ogledni primer vežbe koju su dobili kastavski osmaci, i kojeg podržava Evropska komisija. Naime, u tom se primeru kao nepoželjan putnik takođe nudi „srpski vojnik iz Bosne” (na prvom mestu od 17 putnika), te poljska prostitutka iz Berlina i mađarski Rom nedavno izašao iz zatvora, a veroučiteljica je dodala homoseksualnu osobu, starijeg kaluđera s Biblijom, lekara specijalizovanog za pobačaje te hrvatskog tajkuna, jer smatra, kako je objasnila, da je reč o osobama koje su osuđene u društvu. U opisu vežbe stoji da je njen cilj osporiti učeničke stereotipe i predrasude o drugim ljudima i manjinama te o slikama i asocijacijama koje tekst otvara. Ipak je kastavska veroučiteljica „intervenisala” u identitete preuzetih putnika iz „evropskog voza a la kart” na način da je izostavila pridev „poljska” ispred prostitutke iz Berlina i „mađarski” ispred „Roma nedavno izašlog iz zatvora”. Naravno, da je to mogla učiniti i sa pridevom „srpski” ispred „vojnika iz Bosne”. A pošto nije, tumačim da joj nije ni bio cilj osporiti učeničke stereotipe i predrasude prema srpskim vojnicima.

Veroučiteljicu iz Hrvatske, s obzirom u kakvom ambijentu živi, donekle mogu i razumeti, ali ne mogu razumeti ni opravdati evropske „stručnjake” – sastavljače „menija”, koji su „srpskog vojnika iz Bosne” stavili na listić (popis) sa prostitutkom iz Berlina i ostalim osobama „osuđenim u društvu”, jer to ima mnogo veću težinu nego da ga je na taj spisak samoinicijativno dodala veroučiteljica iz malog Kastva u Hrvatskoj.

Pišući ovaj tekst, prisetio sam se i Zadranina Jure Zupčića, Hrvata iz mlađe generacije, koji se pročuo prepravljanjem grafita u svom gradu „Ubi Srbina” u „Ljubi Srbina” i porukom „Među svima ima ljudi i onih koji to nisu”.

Autor je direktor Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas”

Oprema: Stanje stvari

(Politika, 28. 3. 2021)

Vezane vijesti:

Hrvatska: Pitali decu da li bi pre sedeli pored Srbina, Roma ili osobe zaražene HIV-om