Saslušanje uhvaćenog ustaše

Među dokumentima Dinarske četničke divizije u Vojnom arhivu u Beogradu, nalazi se i zapisnik sa saslušanja ustaše Ante M. Gojčete, koji ima šest gusto kucanih stranica. U zaglavlju dokumenta piše: “Rađeno u Gorskom štabu Dinarske vojno-četničke divizije, u planini, dana 2. septembra 1942. godine. Obaveštajni odsek. Predmet: Istraga. Saslušanje uhvaćenog ustaše Gojčeta Milin Ante“. (79)

Gojčeta, koji je uhvaćen dok je išao na odsustvo, je rođen 1923. godine u Čitluku. Pre rata je bio rudar, a u ovo doba nalazio se na službi u ustaškom Glavnom stanu u Zagrebu, u Preradovićevoj ulici br. 5.

Na početku ispitivanja okrivljeni je izjavio da je u ustaše stupio po nagovoru poručnika Mate Vidovića, gostioničara iz Drniša, koji je obećao “da nećemo ništa raditi, samo goniti Srbe u logore i klati ih“. Vidović je takođe obećao “dobru platu, dobru hranu i spavanje“. Tada je mobilisao još petoricu Hrvata iz Čitluka, koji se u zapisniku navode poimenice.

Okrivljeni je potom tvrdio da o “ustaškoj akciji, teroru i pokolju Srba“ na Tromeđi “ne zna puno“, jer se “nije nalazio tu“, pošto ga je Vidović navodno odmah poveo u Zagreb. Tada je izričito naglasio: “Nisam nikada i nigde nikoga ubio, niti zlostavljao“. Kao zločince optuženi je naveo Petra Duvančića iz Promine, “koji se naročito istakao u pokolju Srba“, zatim Marka Tralića, Iliju Kulića, Marka Klepa i Branka Brunića, koji su se u ovo doba nalazili na službi u koncentracionom logoru Jasenovac. U pokolju Srba u Promini “naročito se istakao“ Ivan Bjelanxić, koji je sada bio policijski agent u Zagrebu. Kamionima iz Knina u selo Prominu je svake noći odvoženo 80 do 100 Srba, a “svi gore navedeni klali su ih i bacali u jamu“, koja se nalazi “poniže kuće Radasove“. Optuženi je kasnije precizirao da su žrtve najpre bacane u rudnik kod ove kuće, a da su potom, kada je rudnik proradio, leševi preneti “u veliku jamu u Promini iznad kuće Radasove“.

Ubice su se hvalile da su u tu jamu bacile “najmanje oko 500, a možda i više Srba“. Optuženi zatim navodi poimenice još nekoliko ustaša, učesnika u zločinu, kao i katoličkih sveštenika koji su im pomagali.

Posle ovoga, usledilo je prvo priznanje optuženog, koje glasi: “Za vreme službe u Zagrebu viđao sam često kada dolaze puni transporti Srba upućivani u ustaški logor, i priznajem da kada smo prolazili kroz vagone, tukao sam Srbe i zlostavljao, jer su mi tako naređivali Nikola Ikica i Mate Vidović“. Optuženi je tada rekao kako je dva puta gledao bacanje Srba u reku Savu. Ko je odbio da skoči – zaklan je, a ko je skočio – ispraćan je plotunima. Pritom su svi psovali Srbe, a “to je gledalo mnoštvo naroda“, jer se događaj odigravao na železničkom mostu u blizini Zagreba. Na obema obalama, ustaše su čekale da dotuku mučenike koji bi nekim čudom ostali živi.

“O ponovnom pokolju Srba u Zagrebu znam to, da su pre mesec dana zaklali oko 100 Srba u zatvoru u Petrinjskoj ulici“, pričao je dalje optuženi. I u zgradi gimnazije u Zvonimirovoj ulici ustaše su u isto vreme zaklale oko stotinu Srba. Optuženi je ovaj pokolj gledao “na svoje oči“, potanko opisujući detalje.

Među ustaškim oficirima koji su zahtevali klanje Srba optuženi pominje i Jucu Rukavinu, komandanta Crne legije u Karlovcu. “Video sam kada su Juco Rukavina i Nikola Ikica u Promini sa pištoljem u ruci naterali Bjelanxića Ivana da kolje kamionom dovežene Srbe, i kada je prvoga zaklao, njemu se smučilo i pao je, ali je ipak po dolasku svesti morao da nastavi klanje“, rekao je optuženi, otkrivajući nehotice da se tokom pokolja ipak nalazio na Tromeđi, a ne u Zagrebu. Isledniku ovo nije promaklo, pa je na ponovljeno pitanje o događajima iz 1941. optuženi odgovorio:

Priznajem da nisam baš na početku prevrata otišao odmah sa Vidovićem u Zagreb, nego sam se zadržao neko vreme u Promini i okolini i tu radio kao ustaša. Prisustvovao sam više puta klanju doteranih Srba, iz Knina i okoline. Priznajem da sam lagao tvrdeći da nisam ni jednoga Srbina zaklao, jer sam se bojao kazne za moja zlodela koja sam počinio prema srpskom narodu, koji mi nikada nije ništa nažao učinio.

Rekavši da sada ipak namerava da kaže istinu, optuženi je nastavio:
Prvoga Srbina zaklao sam u Promini nad jamom, ne znam mu ime, ali znam da je bio iz Vrlike, a na to me naterao Duvančić Petar, koji se sada nalazi u Zagrebu.

Naše vođe stalno su nam govorile da ni jedan onaj nije pravi ustaša, koji ne zakolje bar stotinu Srba.

Posle toga, takođe u Promini nad jamom, zaklao sam još trojicu rodom iz Polača. Imena ih nisam pitao, niti su oni sami govorili.

Neki od Srba, starci i deca, plakali su i molili da nisu krivi ništa i zaklinjali nas da ih ne ubijemo, ali nije bilo milosti.
Optuženi je potom opisao ubistvo postolara Martića iz Knina, od strane stožernika Marka Roša, kao i klanje 37 Srba zatočenih u negdašnjem štabu divizije u Kninu. Ovo se desilo “kada su četnici digli ustanak“.

Na početku drugog dana ispitivanja, optuženi je naveo još niz imena učesnika u pokolju u Promini. Nije priznao da je ubio Iliju Amanovića, za što su ga teretili svedoci i optužba, rekavši da je ovo ubistvo počinio Branko Brunić, što je lično video. Takođe je video kako je nad jamom u Promini ustaša Marko Tralić lizao krv sa noža. Optuženi zatim nije priznao da je u opštinskoj zgradi u Promini silovao dve šezdesetogodišnje Srpkinje, čija imena se navode, već je rekao da je to učinio Mile Ličanin iz Otočca.

“Istina je da sam tukao i zlostavljao Rajića Jovana iz Trbevunja, zatim Bibića Jovu, Bibića Stevana iz istog mesta“, izjavio je potom optuženi. Ova trojica bila su uhapšena pod sumnjom da odnose hranu srpskim izbeglicama u zbegovima. Optuženi je rekao ko ih je prijavio, a otkrio je imena još nekolicine izdajica.

U nastavku ispitivanja, optuženi je pored ostalog saopštio:

Lagao sam kada sam tvrdio da sam zaklao samo četvoro Srba nad jamom u Promini. Sem te četvorice zaklao sam ravno još desetoricu, dakle svega 14, ali su me na to silili moje starešine. Isto tako lagao sam da i u Zagrebu nisam ubio nikoga, jer sam, i sada priznajem da bih olakšao savest, ubio iz puške 20 Srba koji su pokušali da se dočepaju obale Save, nakon što su bili bačeni sa mosta u reku.

Priznajem još i to da sam u Petrinjskoj ulici u zatvoru ustaškog redarstva zaklao tri Srbina, a jednoga ubio iz puške.
U pokoljima u Zagrebu učestvovale su i ustaše iz poglavnikove Telesne bojne. Optuženi navodi imena 17 ustaša iz Pavelićeve prateće jedinice, koji su mučili i ubijali Srbe.

U nastavku, zarobljeni ustaša je opisivao kako su u Zagrebu, na železničkoj stanici, hapšeni Srbi koji su putovali prema Beogradu sa dozvolom “Nezavisne Države Hrvatske“. On lično odveo je iz voza četiri porodice, od kojih su dve imale po četvoro, jedna dvoje, a jedna devetoro dece. Svi su sprovedeni u zatvor u Petrinjskoj ulici, “gde su u podrumu i roditelji i deca bili zaklati“.

Na kraju drugog dana ispitivanja, optuženi je izjavio:

Svega priznajem da sam ubio 47 Srba svojom rukom i to:
U Promini nad jamom zaklao sam četiri, a šest ubio iz puške, dok sam četiri ranio i polužive bacio u jamu.
U Vrbniku sudelovao sam u ubistvu četvorice Srba.
U Zagrebu u zatvoru Petrinjske ulice zaklao četiri a ubio pet ostalih.
Na Savskom mostu ubio sam iz puške 20 Srba, ali ne priznajem da sam ih nožem klao.
Priznajem da sam svagde u zatvoru tukao i zlostavljao Srbe, mučio ih na sve moguće načine i zlostavljao, a branim se da su mi starešine tako naređivale…
Ovu izjavu dajem samovoljno na postavljena pitanja islednika i tokom celoga saslušanja niko me nije tukao, zlostavljao ili silom prisilio da dadem ovo priznanje.

U dodatku saslušanja, 5. septembra 1942. godine, optuženi je ispitivan o saradnji ustaša i domobrana sa komunistima, kao i o neprijateljskom stavu prema Italijanima.

Po prvom pitanju izjavio je:
Za vreme borbi u Kordunu video sam prvi put saradnju hrvatskih vlasti sa komunistima. Tako na primer kod Vojnića, vodili smo ceo dan borbu sa komunistima, i drugoga dana, kada smo bili opkoljeni, došla nam je u pomoć jedna satnija domobrana a mi smo umakli. Malo zatim cela satnija bila je opkoljena i razoružana. Mi smo svi znali da se namerno predala da bi dostavili oružje partizanima.

Znam još jedan slučaj gde su naši sarađivali sa partizanima, tako na primer Josip Rodić iz 3. ustaške satnije odneo je partizanima jedan teški mitraljez i 700 metaka i zadržao se kod njih osam dana. Kada se povratio nije bio kažnjen, a zatim stalno je krao od nas municiju i nekuda odnosio. Mi smo se žalili našem poručniku Koniciju Ivanu, no on se samo smijao i odgovarao da nema dokaza, a dao nam je do znanja da i ta municija ide za dom, i da nemamo što da se žalimo. (80)

Pored ovoga, optuženi je naveo imena osam “partizanskih pristalica“ iz Promine, uz komentar: “Svi su oni ustaše“. Ova osmorica odnosila su partizanima duvan i hranu, a donosila i potom delila komunističke letke. Optuženi je zatim nabrojao desetak osoba iz sela Ljubotići i Bogatići, koje su ujedno bile “ustaše i partizanski agenti“.

U vezi drugog pitanja, optuženi je izjavio da su ustaše dobijale nagradna odsustva za rad protiv Italijana, “koji drže naše hrvatske krajeve anektirane“, dodajući:

Istina je da nam naše starešine stalno govore da su Italijani naši neprijatelji, da su našu državu izigrali, i da će doći čas, kada će napustiti sve naše krajeve, i da je taj čas vrlo blizo.

Saslušanje su, pored optuženog, potpisala dva svedoka i “isledni oficir, sudija“. Čitko je prezime prvog svedoka – Ranđelović, dok se imena drugog svedoka i sudije ne mogu pročitati. Nema podataka o presudi, ali kao pouzdano se može uzeti da je ustaša osuđen na smrt i likvidiran.

IZVORI:
(79) AVII, ČA, K-151, reg. br. 36\5.
(80) AVII, ČA, K-151, reg. br. 47\5.

(Iz knjige Miloslava Samardžića “Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija“)

POGLEDI