Саша Недељковић: ШТАМПА О НАПАДУ НА ЧЕДУ МИЛИЋА 1940.

Пошто је Имотски био клерикални крај соколи су били изложени нападима хрватских сепаратиста. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколима.

Министарство физичког васпитања народа упутило је 22. септембра 1939. бану др. Ивану Шубашићу представку о жалбама Савеза Сокола упућеним поводом сметања рада соколског друштва у Имотском, … . (1)

Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Иморског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић.

На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке.

После завршене скупштине Чеда Милић уз пратњу сокола из Имотског, кренуо је натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе.

Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту.

Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем.

Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског.

Поводом напада Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи ни да их разбије ни бедна гарда Сељачке заштите. (2) 

На вест која је објављена у „Политици” о нападу на Чеду Милића осврнули су се загребачки листови. У свом реаговању на тај осврт редакција „Соколског Гласника” сматрала је за најзначајнији чланак „Хрватске страже” под називом „Доста је провокација!” па је одговорила на насловној страни свог листа.

Одговорила је да се лажно подвлачи, да је Чеда Милић дошао у Имотски као „један од првака ЈНС” иако је читав Имотски знао да је тог дана била скупштина соколског друштва на који је Чеда Милић дошао као старешина жупе.

У чланку се одобравао напад тврдњом да су „сељаци с правом схватили долазак Чеде Милића у Имотски, као провокацију” и да „је то заиста била провокација!” У листу „Соколски Гласник” се истицало : „Тако дакле, – Чеда Милић, чији је рад год.

За Франца Јозефа и за генерала Поћорека значио провокацију; којије због тога рада био осуђен на смрт и неколико година провео у тамницама, а чије име спада међу најсветлија што их наша данашњица има, – ТАЈ ИСТИ ЧЕДА МИЛИЋ ЗНАЧИ ЗА ИЗВЕСНЕ КРУГОВЕ ПРОВОКАЦИЈУ И У ГОДИНИ 1940! …

Закључак је јасан : Пошто је Чеда Милић остао исти као и г. 1914, значи да је и дух, који у њему види провокацију, исти као и г. 1914, – а то је дух Франца Јозефа и Поћорека!”

Чеда Милић није хтео да јави о нападу па је то учинио тек онда када је „Хрватски Гласник” донео први вест окривљујући Милића и соколе да су они изазвали инциденте. Редакција „Соколског Гласника” је коментарисала : „Кад дакле „Хрватска стража” говори о „искоришћавању инцидената, да се шкоди споразуму”, онда треба утврдити , да је брат Милић и сам нападај на свој живот био спреман да прећути, из љубави према миру, док су напротив њихови људи, гњевни што нису добро гађали, покушали да властити зликовачки нападај искористе, да хушкају на нова убиства и да нападну једног од најзаслужнијих родољуба у нашој земљи.

Ми, ни након толиких тешких искустава,још увек не можемо да верујемо да се свиме тиме слажу одговорни фактори у Бановини Хрватској. Али безброј случајева које смо навели, показује непобитно, да се све то ради из кругова „ХРВАТСКЕ ЗАШТИТЕ”, коју франковачки елементи, без обзира на то, што хоће или неће Др. Мачек, употребљавају, као ОРГАНИЗОВАНУ БАНДУ ЗА ТЕРОРИСАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ И ЛИЧНИХ ПРОТИВНИКА. Сама сплитска „КАТОЛИЧКА РИЈЕЧ” је у прошлом броју навела случај, да је један члан те банде револвером претио жупнику, зато што му је тражио неку таксу.

И зато, – кад већ одговорни фактори у Бановини Хрватској немају довољно грађанске храбрости, да ликвидирају преторијанце, који их на сваком кораку компромитују, – МОРА СА СТРАНЕ ЧИТАВЕ НАШЕ ЈАВНОСТИ ДА ПОТЕКНЕ НАЈОДЛУЧНИЈИ ЗАХТЕВ, ДА СЕ ЗУЛУМ РАЗБИЈАЧКИХ ЕЛЕМЕНАТА У „ХРВАТСКОЈ ЗАШТИТИ” ДОКРАЈЧИ.

Бановина Хрватска има своју засебну жандармерију, а Југославија своју народну војску, па никаква Заштита није потребна, … А дотле да се знаде, да и наше стрпљење има свој крај. … Све до недавна смо веровали да се ради о психози, коју треба пустити да се издува, па смо били умерени и суздржљиви. Али је сада већ јасно, да се ради о дрзовитости типова, који хоће да обраћунају са родољубивим Србима и Хрватима, зато што су они били толико великодушни, да нису г. 1918 с њима обрачунали.” (3) У истом броју „Соколског Гласника” у чланку „Ко су изазивачи” истицало се : „Најбољи доказ о дивљачким намерама нападаја на брата Чеду Милића у Имотском, даје сам сплитски „Хрватски Гласник”, који важи као званични орган ХСС за Далмацију.Тај лист отворено одобрава нападај и прети даљим нападајима.

Ма да ни једног конкретног податка на може да наведе, о неком протухрватском раду брата Милића, он га у читавом чланку назива „хрватождером”, „великосрпским агитатором”, човеком који води „дешператерске акције” и „хушкачке говоре”. У чланку се истицало да је опште познато да Чеда Милић није никада припадао било којој политчкој партији, и да је радио у соколству и на просвечивању народа.За „Соколски Гласник” је било важно да је „Хрватски Гласник” отворено писао да се „није могло очекивати, да ће Хрвати Имотскога, а нарочито омладина, лака срца прећи преко оваквог изазова” и да је „долазак Милића у хрватску кавану изазвао револт међу хрватским гостима у кавани, па је одмах настала тучњава и услиједило шамарање, које је свршило ногометом” даље „посјетиоци каване показали Чеди Милићу, да у Имотскоме нема шта да тражи”.У чланку се истицало да је „Хрватски Гласник” зулукаферски ликовао, што су „соколаши излетили из каване, брже него што су ушли”. Такође се у чланку подвлачило да је по „Хрватском Гласнику” кућа соколског старешине, Радовиновића „била опсједнута од револтираних грађана”, и да је „почело бомбардирање каменицама на заклониште соколашких викача”.У „Хрватском Гласнику” се претило Чеди Милићу да буде срећан „што није другачије прошао”, па „нек му то буде опомена за будућност!”.

На крају чланка коментар је био : „И онда ће нам још доћи „Хрватски Дневник” да дели лекције о „одмјереном” и „неодмереном” писању! – Као да има још једног краја у свету, у ком се овако отворено позива на злостављање и убијства, као што то чине листови, који се приказују као органи ХСС?” (4) На седници Извршног одбора Савеза Сокола одржаној 26 фебруара 1940. између осталог истакнуто је : „Свестан великог замашаја овог злочиначког акта безакоња у Имотском, који је само најгрубљи у низу безакоња, која су извршена и врше се на соколским организацијама и појединцима у Бановини Хрватској, под цену гажења свих грађанских права и најосновнијих правних принципа владајућег поретка, “… (5)

О нападу на Чеду Милића писала је и „Народна Одбрана”. Истакла је : „Па ипак покушали су да га каменују, приком једног његовог путовања, у својству старешине Мостарске соколске жупе, и то на два места. У Имотском, усред вароши, и путем у село Главину.

А у самом Имотском један општински пандур пуцао је за њим четири пута из револвера, свакако не да увелича „параду” него да му узме голи живот, оно што ни некадашњим аустријским полицијским режимима није успело. Догађај колико је познат у јавности сведочи да је напад на овога угледног националног радника био организован.

Носиоци догађаја су из редова сељачке и грађанске „заштите”, која и у данима народног споразума и у временима каква су настала после споразума функционише као самосталан полицајни орган, упоредо са државном влашћу али мимо ње, у свим срезовима који су припали бановини Хрватској, као и у неким срезовима који не припадају тој бановини.

Серија напада уперених противу безбедности извесних лица, који су напади извршени у разним крајевима а за непуних пет месеци, сведочи да се цела ова акција води по извесном плану, а у тај план, … ушли су и први наши људи, национални радници, кова једног Чеде Милића, иако он не представља никаквог партијског и политичког непријатеља или противника сељачке заштите, пошто се уопште не бави партијском политиком. ….

Случај г. Чеде Милића, народног првака из Херцеговине, врло је карактеристичан за време у коме живимо. Он недвоумно сведочи да положај Срба у крајевима који су потпали под банску власт није онако ружичаст, како желе да га прикажу они, чија је тежња да што више Срба потпадне под ту власт. Јер, кад једна заштитничка руља може да нападне Чеду Милића, једног народног првака, шта ће се догодити онима који нису толико познати и немају тај глас и тај углед ?” (6)

Лист „Соколски Гласник” наставио је да преноси вести о раду сокола у Имотском. Због рада соколских противника Славка С. Зовко, чланица Соколске чете у Каменмосту, била је присиљена да за неко време остави свој родни крај и да пође на опоравак, код своје сестре, у Бели Манастир, где се због промене зрака, разболела и подлегла болести крајем маја 1940. Славка је била дете једне од најзаслужнијих националних породица у Каменмосту, па је њена смрт изазвала жаљење у националним редовима у целој имотској крајини. (7) Старешина Тонковић из соколске чете Каменмост, из друштва Имотски, упутио је са годишње скупштине чете поздрав Савезу Сокола Краљевине Југославије.

У поздраву се истицало : „Живећи и дјелујући на терену силе, безакоња и неправде, која нас тешко тишти; соколи чете Каменмост, окупљени на својој главној годишњој скупштини упућују своје погледе једино к Вама ! Иако малобројни, остајемо непоколебљиви и вјерни врховном старјешини, соколској узданици, кличући : Живио Краљ Петар II ! Живила Југославија ! Живило соколство и слобода! Здраво !” (8) Свештеник у селу Подбабље-Каменмост, близу Имотског, фра Станко Брадарић, био је непријатељ сокола. Претходни свештеник фра Лука Ливајић није се бавио политиком.

Соколској чети је позајмио грађевински материјал са католичке цркве када су зидали соколски дом. Дао је и добровољни прилог и свим својим радом настојао је да православни и католици у селу живе у складу и љубави. Док је живео православни су давали добровољно прилог за оправку католичке цркве или набавку звона. Село је могло да служи као узор народне слоге и осталим крајевима. Нови жупник фра Станко Брадарић послужио се полуабнормалним човеком, који је био оптужен због најгорег преступа, да помоћу њега терорише соколе и све који нису хтели да пристану на његову политику. Фра Станко Брадарић водио је хајку против соколске чете и њене управе.

Оштро је напао секретара соколске чете Зовка, желећи да се са њим физички обрачуна, ма да секретар био без једне руке. Претио је њему и свим соколима, „црном руком” и тешким обрачунавањем. Тврдио је да ће се соколски дом срушити до земље.

Соколски дом је био сазидан добровољним радом сељака-сокола. Дом је служио само просветном раду. Понашање свештеника изазивало је опште згражавање. У писму упућеном Соколском гласнику истакнуто је : „Ово износимо као пример од какве користи могу за народ да буду добри свештеници, који следе Христову науку, а од какве штете могу да буду они, којима је главно партијска свађа и политика. Наша чета у Каменмосту неће, наравски, поклекнути пред претњама фра Станка Брадарића, јер верује у победу своје мисли више него икада, и јер знаде, да свакому зулуму и насиљу треба да дође крај !” (9) Из Имотског су писали у Соколском гласнику о отпуштањима сокола. Јован Кадијевић, званичник-дневничар код среског суда у Имотском отпуштен је из службе зато што је био тајник соколске чете у Главини.

Да је то тачно сведочи и чињеница, да је увек био оцењен као одличан. Био је бачен на улицу да учини место човеку који је некада био соколски предњак, а 1940. најгрлатији у Хрватској Заштити. Кадијевић је био Србин и понос чете у Главини. (10) У Соколском гласнику су пренели писање “Хрватског Гласника” о приредби “Хрватског Јунака” у Имотском. Друштвени стјеговођа, Мирослав Пушић, је читав свој говор посветио нападима на соколство. У Соколском гласнику су приметили : „Штета што „Хрватски гласник” не јавља, какав је родољубиви хрватски говор изрекао на тој приредби и познати имоћански протусоколски херој, – Итало Коломбани … “(11)

Иницијативом учитеља пучке школе и члана сокола Јосипа Киринчића (пензионосаног “по потреби службе”) и чланова управе соколске чете, уз сарадњу и материјалну помоћ сокола и осталих мештана направљен је бунар са пумпом.

Новац за набавку пумпе соколи и мештани су сакупили међу собом, а рад на копању био је добровољан. Соколи су тиме испунили завјет у оквиру Соколске Петрове петолетке. (12) После почетка Априлског рата Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди који су се састојали од војних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. војску у Мостару, Габели и Чапљини. (13)

Соколи у Западној Херцеговини били су изложени нападима хрватских сепаратиста и римокатоличких свештеника. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколима. Нападнут је и Чеда Милић, старешина Жупе Мостар, 11.2.1940. И српска и хрватска штампа писале су о том нападу.

Свака са своје тачке гледишта. Соколска штампа настојала је да преко јавности изврши притисак на банске власти. Часопис „Народна Одбрана” нагласио је опасност за Србе од тих организованих напада. Соколи у Имотском остали су верни соколским идеалима и Југославији. Упркос нападима на соколе и отпуштањима, соколи су наставили свој рад у оквиру Соколске Петрове петолетке. После Априлског рата 1941. на територији НДХ. настављен је обрачун са соколима жупе Мостар. Оно што се дешавало у Бановини Хрватској било је увод у страдање Срба и сокола у НДХ.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Извор: Видовдан.орг

Напомене :

1. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 63;

2. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;

3. „Чеда Милић значи провокацију г. 1940 -једнако као г. 1914!”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 1;

4. „Ко су изазивачи”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 3;

5. „Савез Сокола К.Ј. О нападу на брата Чеду Милића”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 3;

6. „Случај Чеде Милића”, „Народна Одбрана”, Београд, 2 март 1940, бр. 9, стр. 130;

7. „Смрт ваљане соколице”, „Соколски Гласник”, Београд, 14 јуни 1940, бр. 24, стр. 6;

8. „Поздрави Савезу Сокола К.Ј.”, „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 7, стр. 7;

9. „Добар и лош свештеник”, „Соколски гласник“, Београд, 12 април 1940, бр. 15, стр. 4

10. „Отпуштање сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 6;

11. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 7;

12. „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 28 март 1941, бр. 13, стр. 8;

13. Владо Ивковић, „Невесиње 1941”, Мостар 1980, стр. 53;