Сарајево – Књига Јадовно 1.

У Босни и Херцеговини је хапшење Срба, Јевреја и југословенски опредијељених Хрвата и Муслимана почело у априлу и мају, као и у другим дијеловима НДХ. Затвори су се брзо пунили невиним људима, којима нико није објашњавао зашто их хапсе, затварају, туку и одводе у логоре. Поглавниково повјереништво у Сарајеву, повјерено професору Хакији Хаџићу и жупнику цркве Св. Јосипа Божидару Брали, средином априла је организовало хапшење Срба и Јевреја у Сарајеву и његовој околини. Први похапшени Срби, међу којима су били Милан Божић, протојереј и вјероучитељ из Сарајева, човјек који је неколико пута био биран за народног посланика, затим доктор Војислав Бесаровић, предсједник трговинске коморе у Сарајеву, професор Милан Јањешевић, управник сарајевског позоришта, трговац Милан Радошевић и други, заједно с групом Јевреја, доведени су у полицијски затвор 3. маја. Ова група заточених, прва из Сарајева, спроведена је у затвор загребачке полиције у Петрињској улици 17. маја. Након злостављања, сви су транспортовани у логор Даницу, а одатле, 30. јуна, на Велебит, гдје су у ноћи између 1. и 2. јула свирепо убијени. Сљедећи транспорти из Сарајева, далеко масовнији, услиједили су крајем јуна, током јула и почетком августа. У затвореним сточним вагонима, људи су превожени директно до Госпића и даље, у логор Јадовно, гдје су бацани у неку од безданих јама. Редарствено равнатељство у Сарајеву је 12. јула изасланику Владе Хрватске доставило списак Срба, у којем су наведени Михајло Чуковић, Велимир Чуковић, Мирослав Марушић, Божо Пандуровић, Миладин Божић, Слободан Јанковић, Миле Живковић и Спасоје Танасиловић, који су 22. јула у 23,30 сати отпремљени, преко Босанског Брода, Загреба и Карловца, у логор Јадовно.[1] Сљедећа два дана, 23. и 24. јула, у Госпић је упућено 300 Срба, који су ухваћени средином јуна, од којих је 230 било затворено у Шегртском дому у Скендерији, а преостали у Српској православној богословији.[2] Према изјавама Наде Трнинић, ухапшене 23. јула, и Даринке Микичић, четврти транспорт, са 126 Срба, међу којима је била и Нада, стара 20 година, с још шест млађих жена, кренуо је 26. јула. Тога дана су одведени на жељезничку станицу Сарајево, утрпани у сточне вагоне и одвезени у Госпић, гдје су стигли сутрадан и били притворени у казнионицу Окружног суда. Већ 29. јула, 120 мушкараца из сарајевске групе, с неколико стотина других, повезани жицом двојица по двојица, отпремљени су у логор Јадовно и тамо уморени. Нада Трнинић се сјећа да су међу њима били Слободан Беговић, матурант, и Јефто Мучибабић, столар. Она је имала срећу да је у госпићкој казнионици дочекала долазак Италијана, па је 20. августа, са онима које усташе нису доспјели побити, транспортована у Јастребарско, те Крушчицу код Травника, затим у Лоборград, одакле су је Нијемци отпремили у Земун. Остала је у животу, прешавши дуг пут патње послије боравка у непосредној близини велебитских безданих провалија и злогласног логора смрти Јадовно.[3] Масовног хапшења Срба у Сарајеву у времену од 23. до 25. јула добро се сјећају Мира Вујовић и Анка Човић. Мира Вујовић је у својој изјави о тим догађајима испричала: „До тада је у Сарајеву било много хапшења и убијања нарочито прије Видовдана, као уосталом пред све православне празнике. И грађани, а нарочито сељаци, одреда мушки и женски, старо и младо, хапшено је у великом броју. Пред сам Видовдан ухапшено је око 600 људи. Усташе су одузимале све радње Србима и предавали муслиманима и католицима… Кад смо ухапшене, одведене смо у такозвану Хасанкулу гдје су нас стрпали у исте просторије са проституткама. Том приликом је ухапшено нас пет женских и 30 мушкараца, углавном грађана и неколико сељака.“[4] Ових 35 мушкараца и жена су 27. јула транспортовани из Сарајева у Госпић, а затим у логор Јадовно, заједно с више радника Срба из жељезничке ложионице у Сарајеву и неколико сарајевских Јевреја. Мира Вујовић у наставку своје изјаве описује како су се усташе понашали према њима за вријеме превоза до Госпића: „Мушкарци су путвовали везани а нитко од нас није добио ни хране ни воде до Госпића. Полицијски стражари из Сарајева и агенти су се путем опијали и поступали врло сурово с нама, а нарочито послије Загреба на путу до Госпића. Нас женске су напаствовали. Ми смо им се једва отимале и склањале се до наших мушкараца који нам додуше нису могли помоћи јер су били везани, али ипак нам је било поред њих лакше и пријатније, јер се наши пратиоци нису усуђивали да нас нападају у њиховом присуству.“[5] Заточеници из Сарајева су неко вријеме провели у дворишту казнионице Окружног суда у Госпићу, одакле је већина њих одвезена у логор Јадовно, а Мира Вујовић је, као и Нада Трнинић, имала срећу да прође истим путем смрти и да остане живи свједок злочина. Радојка Васиљевић потврђује наводе Наде Трнинић, Мире Вујовић и других о масовним хапшењима током јула и почетком августа. Тих дана су хапшени руководиоци и радници „Шипада“ у Сарајеву и његовим филијалама у Дрвару, Оштрељу, Добрљину, Приједору и Чајничу. Редарствено равнатељство у Сарајеву 2. августа обавјештава Велику жупу Врхбосна у Сарајеву о упућивању сљедеће групе похапшених у логор Јадовно. У попису су наведена имена 10 Срба и четири Јевреја, углавном сељака, трговаца и занатлија. Ова група, у којој су били и браћа Жакула Ђорђе, солунски добровољац, и Никола, трговац стигла је у Госпић 4. августа. Симо Ћурковић, чиновник у Жељезари Зеница, ухапшен је на свом радном мјесту и полицијски спроведен у Сарајево. Он се нашао у овој групи, коју су до Госпића спроводила два редарственика, два оружника и два полицијска агента. Путовали су трећом класом путничког воза, у вагону специјално резервисаном за њих. Ћурковић у својој изјави каже да су у госпићкој казнионици затекли Србе из Бијељине, Тузле и Вишеграда, од којих су неки допраћени из логора Даница: „Затекао сам ту трговца Никифора Васиљевића, браћу Марковиће, др Перу Тодоровића, лекара, сви из Тузле, а из Пурачића браћу Јову и Данила Благојевића, Уроша Станковића, Недељка Деспотовића, и још неколико Срба из Пурачића, из Бијељине Васка Љубојевића, поседника, Ђоку Богдановића, браћу и рођака Чолаковића, Милоша Бојанића, трговца, Емилијана Станковића, трговца, сестрића му Илију Васића из Јањине, као и још многе друге чијих се имена не сјећам. Из Бијељине било је ту око 60 Бијељинаца, те око 400 до 500 сељака из бијељинског краја. Већ првога дана како сам дошао у госпићку казниону, био сам свједок усташког терора у овом логору. Усташе су из дворишта казнионе, у којем је било око 800 људи, одводили сваког часа поједине заточенике у затворске собе и ћелије и тамо их мучили и убијали или како рече један усташа — ‘вјежбали се у гађању’. Једног од ових одведених, којега нису убили у затвору, вратили су натраг у двориште, али пред нашим очима на излазу у двориште убио га је једним метком у потиљак главе иза леђа усташа Вркљан Миле Милица…“[6] Сви су они, осим Симе Ћурковића, превезени у Јадовно и усмрћени. Радојка Васиљевић из Сарајева, чиновница у „Шипаду“, супруга Саве, који је транспортован с њом и другима у логор Госпић, у својој изјави од 16. априла 1942. године износи да су Срби из овог предузећа похапшени 1. августа и затворени у зграду Српске православне богословије у Сарајеву. Тога дана су у 8 сати ујутру 60 усташких полицијских агената опколили „Шипадову“ пословну зграду и на послу ухапсили инжењера Велимира Коса, в. д. генералног директора „Шипада“, Милана Жица, директора, Милоша Антонића, секретара, Константина Костића, шефа књиговодства, те службенике Емануела Љубичића, Јефту Јовановића, Душана Лакића, Арсена Јакшића, Зорку Ивановић, Анку Басту, Радојку Васиљевић, њеног супруга Саву и Недјељка Шантића, братића пјесника Алексе Шантића. У зграду Српске православне богословије усташе су допремиле и бројне житеље околних српских насеља. Ту су их задржали осам дана, за које вријеме су их, под заповједништвом логорника Миле Антуновића, злостављали на разне начине. Само понекад, на интервенцију двојице Нијемаца, од којих је један био официр, мучење би престајало. Радојка Васиљевић је о тим патњама записала: „Својим очима сам гледала како усташе на улазу у зграду чим затворе врата, ударају својим гвозденим палицама где стигну несретне сељаке, а највише и најчешће ударали су гвозденом палицом у вилицу сваког појединог од доведених, тако да је сваки ударац значио и избијање неколико зуба. Ове људе размештали су потом по разним собама и просторијама Богословије, где су вршена даљња мучења. На свезане људе који су лежали, скакали су усташе ногама на трбухе, те се је по свој Богословији разлегао јаук и запомагање оних мрцварених људи. Кроз осам дана које сам провела овде, подлегли су у мукама тројица Срба док су ноћу одвођени бројни Срби из зграде Богословије полицијским аутом ‘Марицом’ ван града и ту убијани, а исто тако ауто је довозио све нове и нове групе Срба. Коло хапшења, мучења и убијања стално се обртало у једном непрестаном низу…“[7] Са жељезничке станице Сарајево је 8. августа, у затвореним сточним вагонима, преко Славонског Брода, Загреба и Карловца, отпремљено 280 Срба и три Српкиње. Они су у Госпић стигли 10. августа у 10 сати прије подне. Са жељезничке станице су одведени пјешице у казнионицу Окружног суда Госпић, везани, уз кундачење и многе псовке. Радојка Васиљевић је описала и свој боравак у казнионици и све што је у њој видјела и доживјела: „Двориште казнионице било је препуно похватаних Срба, људи, жена, деце, свештеника, а понајвише сељака из Босне и Херцеговине. На прозорима затворских ћелија видели смо измучена бледа лица или подбула лица ухапшеника немирних очију. Над нама је извршена поновна преметачина од стране усташа и стражара Окружног суда, те сав новац који се нашао при нама, одузет нам је као и све оно из кофера, што је представљало неку вриједност. Напомињем да нити на путу од Славонског Брода до Госпића нитко од нас из транспорта није смио узети кап воде или нешто хране на мјестима гдје би воз застао а били смо превише поносни да би молили за то наше спроводнике. Нас три чиновнице Шипада (Радојка Васиљевић, Захарија Богосављевић и Јелена Васиљевић, прим. аутора) биле смо одмах одведене и смјештене у једну ћелију казнионице међу остале женске и у овој ћелији провеле смо 15 дана. Кроз ово читаво вријеме довођени су кроз сваких пола сата транспорти Срба из разних крајева, а исто тако одвођене групе Срба из казнионице у разним правцима: на оток Паг, Велебит Јадовно, Башке Оштарије итд. Језиве сцене дешавале су се у овом затвору по мрачним собама и ћелијама и то највише ноћу. Усташе су људе мучили, са клијештима кидали месо, као на примјер једном старцу који је у грозним мукама умро, а многе су Србе убијали и ту у казнионици на лицу мјеста. Тако нпр. у дворишту казнионице убијен је један жељезничар из Херцеговине само зато што је пришао бунару да се напије воде. Пошто није било мјеста у затворским ћелијама, двориште казнионице било је препуно интернираца који су ту данима издржавали под ведрим небом и најтежу врућину као и невријеме.“[8] Она је навела и да је њен супруг Саво, са осталим Србима из „Шипада“, 12. августа пребачен из казнионице у логор Јадовно, гдје је уморен у некој од велебитских бездануша. Урош Милетић је у својој изјави од 14. јула 1945. описао како је ухапшен у Сарајеву и мучен у Српској православној богословији и током транспортовања, затим злочине у госпићкој казнионици и одвођење у логор Јадовно: „1. августа 1941. године увече срела су ме на улици тројица усташких агената, који су сви били моји познаници. Њихових имена се не сјећам, јер смо се познавали површно. Изразили су жељу да са мном пар минута разговарају и позвали ме да уђем у неку гостиону гдје ћемо несметано разговарати. Чим смо унишли у гостиону, један од њих се је одвојио и убрзо се вратио са петорицом стражара. Они су ми рекли да сам ухапшен не питајући ме ни за име и тек онда тражили од мене легитимацију. Легитимацију је однио један у сепаре исте гостионе, гдје се је налазио логорник Локнић Бећир, иначе усташки поручник. Тај је прегледао легитимацију, упоредио с неким списком и онда потврдио моје хапшење. Ја сам одмах одведен у усташки стан који се налазио у интернату ’Просвјете’ на обали. Тамо су ме претресли и одузели ми све осим одјела, а онда сам одведен у неку собу на други спрат. Од прилике сат касније ушло је пет младића, од којих сам неке само из виђења познавао из Сарајева па ме почели тући смијући се. Кратко иза тога унишло је до 12 усташа, међу њима Андрија Буљан. Он ме је поздравио са ријечима: ’Ево Уроша Мрњавчевића.’ Одмах иза тога почели су ме тући кундацима, ногама, песницама, боксерима, тако да сам био сав у крви. Те исте ноћи враћали су се неколико пута тако да сам био у свему ту ноћ премлаћен 8 пута. Док су ме тукли, тражили су да им кажем боравиште четворице другова које ја нисам хтио одати. Пошто ми је успјело да се с прозора јавим брату који је случајно пролазио, послан ми је сутрадан ручак од куће. Због тога су се усташе разбјесниле па су ме ’Црном марицом’ премјестиле у Богословију. У ’Марици’ сам приликом превоза затекао четворицу Шипадових чиновника из Завидовића, међу њима неког Зеца, двојицу непознатих Јевреја из Сарајева, те некога младића који је био страховито изубијан и који се је наводно звао Голубан Савић. Кад смо дошли у Богословију и излазили из ’марице’, усташе су нас дочекале с повицима: ’Сад ће бити посла.’ Међу њима је био Бећир Локнић, који нас је разврставао: Јевреје међу Јевреје, Голубана међу Србе, а за Шипадовце је рекао да их хапси Гестапо, па да ће с њима причекати док Нијемци одлуче с њима те надодао: ’Уроша смјестите у ону собу да га мало намјестимо, а онда ће међу црвендаће.’ Одвели су ме у једну велику собу на првом спрату и наредили ми да се скинем. То је била соба за мучење. Кад сам се скинуо, почели су ме тући као и у ’Просвјети’, тражећи од мене да им кажем гдје се налазе моји другови Кршуљ, Узелац, Ћук и Трумбић. Одговорио сам да не знам гдје су. Злостављање је водио Миле Антуновић из Сарајева који је био иначе мој добар познаник. Кад сам био сав обливен крвљу, одвели су ме у самицу, а мало иза тога дошло је опет седам усташа, који су ме почели тући и један ми је чак стао својом цокулом на грло. Међутим је Антуновић забранио даљње злостављање тврдећи да само он има право тући. Сутрадан су у моју собу довели још четворицу. Мојој је кући јавио неко ко ме је случајно видио излазити из ’марице’, да сам у Богословији, стога су ми моји могли слати храну. Из свога прозора који је гледао на двориште, видио сам у другој соби преко пута мене Луку Фрковића, правника из Сарајева, који је касније убијен у Градишци. Почели смо разговарати, а он ми је нудио лијекове ако требам и јавио ми да ме више неће тући, јер је у том погледу подмитио Антуновића. У Богословији сам остао осам дана. Задњи дан је дошао неки полицијски чиновник који је правио списак и рекао ми да сам требао бити стријељан али сам имао срећу па да идем само у Госпић. Поподне је дошао још један транспорт из полиције, око 40 људи. Увече су нас истјерали на двориште, гдје се нас скупило неких 200. Донијели су сноп жице и ланце. Онда је дошао наки натпоручник и почео нас повезивати. По два и два везани жицом и у групама по 30 особа превожени ’марицом’, пребацивали су нас на станицу. Међу нама су били сви Шипадовци који су у оно вријеме хапшени и од којих познам ове: инг. Кос, Љубибратић, Васиљевић Саво и жену му Раду, Вишњић, Жиц, Лакић, Укропина и други — укупно око 20. Било је још 20 шумара. Сви су били везани жицом, само су мене заједно са Грујом Самарџићем, скијашем са Пала, метнули у ланце, тако смо и ми отпремљени на станицу… На станици смо стрпани у сточне вагоне под јаком стражом и још током ноћи смо пошли пут Брода. У вагонима нас је било око 40 до 50 и до Босанског Брода се нико није више бринуо за нас. У Босанском Броду смо изашли из вагона и морали пјешице на станицу у Славонски Брод. Ишли смо у поворци, на њезином челу су биле три жене. Сви смо били везани. У Броду нас је напао неки бачвар са својим помоћницима и хтио нас побити брадвама што су усташе забраниле. Нашу поворку сликао је неки младић, који је због тога једва спасио живот јер су га усташе почеле гонити. На станици Славонски Брод стрпани смо опет у вагоне као у Сарајеву и наставили пут према Загребу. На загребачкој станици свијет се је распитивао од усташа кога воде и усташе су одговориле да смо банда, нашто су нас грађани почели вријеђати, пљувати и гађати нас камењем. Из Загреба смо наставили пут за Госпић. На читавом путу нисмо добили никакве хране ни воде. Када су нас са Госпићке станице водили у казнионицу, сељаци су нас нападали батинама и неке од нас ударали по глави. То је било 10. августа 1941. године. У госпићкој казниони примио нас је по броју управитељ Милан Старачек. Чим смо претресени, одвојили су одмах неке од нас и то све осим Шипадоваца за транспорт у Велебит, који је требао тога часа поћи. Ту ме је спасио сарајевски полицијски агент Никола Брадарић који је био мој школски друг. Он је рекао управитељу да гарантира за мене и да ћу ја ускоро бити пуштен јер су за мене велике интервенције. На моју молбу спашен је онда Бранко Војновић који је касније страдао у Јасеновцу. Мени је Брадарић фактично спасио живот, јер се од оних који су отишли за Велебит, није до данас нико жив вратио. У Госпићу сам остао до 20. августа 1941. Био сам у казниони у некој ћелији, а прије тога сам два дана и двије ноћи био у дворишту казнионице. Прилике су у Госпићу биле врло лоше, нарочито за оне који су били као ја без новаца. Храна се је састојала од 6 дкг хљеба, а једном дневно добивали смо мало ријетке грахове чорбе, у коју су, ако је почело нестајати, једноставно почели улијевати топле воде. Пошто много заточеника није имало порције, видио сам како су неки скидали опанке или чулане па у њих сипали чорбу и јели. Сваке ноћи вршена су по ћелијама мучења и ми смо чули јаук и туњаву. Ћелија у коју сам касније смјештен, била је крвава. Да ли су вршили убијање, ја не знам, знам само да је постојала ћелија бр. 15, звана мрачна, у коју сам видио да су једнога дана бацили неколицину људи који су били мртви или бар без свијести. Сваки дан су одвођени транспорти везаних људи за Велебит. Говорено им је да иду на рад и да ће им тамо бити добро. Док сам био у дворишту, видио сам међутим 30 католика који су враћени са Велебита. Међу њима је био Људевит Ауер, који је касније отишао кући, и министар Ханжек који је касније умро у Градишци. Ти људи су са великим страхом и само шапућући причали некима од нас о ужасима на Велебиту. Затвореници су тамо у оковима митраљезима тјерани да сами скачу у провалије, а касније, кад је окова нестало, они су клани и бацани у провалије. Говорило се је да је отјерано на Велебит око 100.000 људи.“[9] Из овог транспорта је у животу остао и Мирко Пајкић, који је ухапшен 29. јуна у 22 сата на свом радном мјесту, у жељезничкој ложионици, заједно са својим колегом, браваром Љубом Мирићем. Они су, с већом скупином Срба, провели у затвору 10 дана без икаквог саслушања. Посљедњег дана боравка у затвору рекли су им да ће сутрадан бити пуштени на слободу. Међутим, умјесто на слободу, они су сљедећег дана везани ланцима и жицом и одведени на жељезничку станицу Сарајево, гдје су утрпани у вагоне, по 80 у сваки. До Госпића су путовали три дана и двије ноћи, без воде и хране. Са жељезничке станице су отпраћени у двориште казнионице Окружног суда Госпић. Описујући стање у казнионици, Пајкић наводи: „Видио сам у Госпићу многе људе које су тукли, видио сам транспорте од неколико стотина људи које су свакога дана одводили, како су говорили на Паг, на Велебит у логор Јадовно.“[10] Према изјави Дуње Докић, која је као радница ухапшена 2. августа на жељезничкој станици Сарајево и у затвору провела 12 дана, закључујем да је посљедњи транспорт из Сарајева, у којем је било стотину људи, отпремљен за Госпић, преко Славонског Брода и Загреба, 14. августа. Ова група је стигла у Госпић 16. августа. По доласку на жељезничку станицу, усташе су везане мушкарце одвели у казнионицу Окружног суда, а жене с дјецом у логор Овчару. У изјави од 20. априла 1942. године Дуња Ђокић је, поред осталог, навела: „Људи су били везани двојица по двојица. На станици, кад смо већ били смјештени у вагоне, замолила сам једног усташу да ми мало попусти везе на рукама, што је он и учинио. Онда је узео ташну и питао шта има у њој. Ја сам знала да у ташни има оних 40 динара, и још неке ситнице. Међутим, он је отворио ташну и подигао под нос отворену питајући ме, шта је то у њој. Ја сам погледала и видјела један мали округао предмет, као јабуку. Била је то бомба, коју ја пре тога часа у животу нисам никада видела. Зачудила сам се откуда то у ташни и почела се клети да о томе ништа не знам, јер су ми је у полицији, мало пре тога дали, онако како сам је и предала. Усташа ми је на то запретио да ћу ја то упамтити, па је извадио бомбу и метнуо у свој џеп. Доцније су ми причали други заточеници из транспорта да је тај усташа пред њима говорио да ми је он сам подметнуо бомбу да види шта ћу ја на то. Транспорт је путовао до Госпића два дана без хране и без капи воде. Кад смо стигли на станицу у Госпић, Италијани су нам одвезали руке, нашта су нас усташе одвеле, и то мушкарце у казниону а мене у затвор (логор ‘Овчарска станица’).“[11] Према расположивој документацији, из Сарајева је од краја маја до 14. августа, у девет транспорта, у логор Јадовно отпремљено 1.778 људи, жена и дјеце, од којих је већина бачена у бездане јаме на Велебиту или убијена у логору Слана на отоку Пагу. Тек мали број заточеника, не може се поуздано утврдити колико њих, међу којима је више жена и дјеце, по доласку италијанске војске је из Госпића упућен у Јастребарско и распоређен у друге логоре, у којима је већина усмрћена. [1]   Архив Оружаних снага (даље Архив ОС), а. НДХ, кут. 169, рег. бр. 9/1-2. [2]   АБиХ, Записник Земаљске комисије за ратне злочине БиХ од 30. јуна 1945, кут. 196. [3]   Изјаве Наде Трнинић од 22. јануара 1942. и Даринке Микичић од 17. априла 1942, АЈ, фасц. 819. [4]   Изјава Мире Вујовић од 17. априла 1942, АС. [5]   Исто [6]   АЈ, фасц. 210; Архив ОС, а НДХ, кту. 173, рег. бр. 31/1. [7]   Архив ОС, а. НДХ, кут. 169, рег. бр. 9, 1-2. [8]   Исто. [9]   АЈ, фасц. 912. Изјава Уроша Милетића од 14. јула 1945. [10]   АВИИ, а. НДХ, кут. 317, рег. бр. 6/1. [11]   Изјава Дуње Ђокић од 20. априла 1942. године, АЈ, фасц. 919.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге