Саопштење поводом ликвидације госпићких Срба у јесен 1991.

Хрватска војска и полиција су у Госпићу и околним мјестима, у јесен 1991. године,  углавном под маскама, одводили српске цивиле из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним начинима и на више мјеста.

Ликвидирани су углавном виђенији Срби (судије, тужиоци, директори, новинари, полицајци, пензионери…) који су били лојални новоуспостављеном хрватском “демократском” режиму. Према ВЕРИТАС-овим подацима, у том периоду и на такав начин, убијено је најмање 124 лица српске националности, међу којима и 38 жена, од чега скоро половина 17. и 18. октобра. Међу ликвидиранима су и десет брачних парова и четири пара по једног родитеља и дјетета. До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци  50 ликвидираних, док се за осталима још трага.

Са ликвидацијама српских цивила био је упознат цијели политички, војни и полицијски врх хрватске државе. А након што су припадници ЈНА, крајем децембра исте године, пронашли 24 поугљенисана леша српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих свјетских медија и хуманитарних организација, и представници Међународне заједнице, под чијим “притиском” је тадашњи предсједник РХ ФРАЊО ТУÐМАН наредио истрагу о тим ликвидацијама. Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен ад ацта, а тијела убијених су из примарних премјештани у секундарне гробнице.

Тужилаштво Хашког трибунала, убрзо по оснивању, водило је интензивну истрагу о овом догађају и случај је, прије него је оптужница подигнута, уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 лица.

Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци, из марта 2003. године, осуђени су: ТИХОМИР ОРЕШКОВИЋ, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, на 15 година, МИРКО НОРАЦ, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, на 12 година  и СТЈЕПАН ГРАНДИЋ, тадашњи комадант ИИ бојне (пука), на 10 година затвора. Истом пресудом суд је, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и ИВИЦУ РОЖИЋА за ликвидацију тројице Срба из Карлобага, који су 25. октобра 1991. године одвежени и убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против ЧАНИЋ МИЛАНА, због одустанка тужиоца, одбио оптужбу.

С правом се поставља питање колико би један хрватски војник требало да убије српских цивила и којим начином да би добио максималну казну затвора.

Поставља се и питање зашто нису процесуирани и остали за које је “ван сваке сумње” у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности, а таквих је више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у другим државама региона.

Породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава и онеспокојава сазнање да су сва тројица осуђених већ одавно на слободи док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу осталих (74)  посмртних остатака њихових најмилијих.

У граду Госпићу је, према попису становноштва из 1991, живјело  9.025 житеља, међу којима је било 36% Срба и 3% Југословена. По попису из 2011, у том граду је живјело 12.745 житеља, међу којима је нешто мање од 5% Срба,  док Југословена и нема.

У Београду и Бања Луци, 16.10.2017.

Извор: VERITAS

Везане вијести:

Саво Штрбац: Госпићка зона сумрака

Прошло 25 година од убиства госпићких Срба

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Некажњене убице госпићких Срба на високим положајима

Суморна јесен