Годишњица евакуације Срба из 26 села пожешке котлине

Тачно у подне, 29. октобра 1991. године, припадници пожешке цивилне заштите и полиције почели су спроводити Наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

У писаној Наредби, која је дан раније извјешена на јавним мјестима, констатује се да “у посљедње вријеме четничке терористичке снаге и јединице ЈА све више угрожавају својм борбеним дјеловањем цивилно становништво у западном дијелу општине Славонска Пожега” и да се евакуација спроводи “у циљу заштите њихових живота и омогућавања успијешније одбране одбрамбених положаја наших (хрватских) снага на том подручју”.

Евакуацијом, коју је требало спровести у року од 48 сати, обухваћена су села: Облаковац, Вучјак Чечавски, Јеминовац, Шњегавић, Чечавац, Копривна, Расна, Пасиковци, Кујник, Орљавац, Црљенци, Слобоштина, Миливојевци, Подсреће, Вранић, Њежић, Пожешки Марковац, Клиса, Оздаковци, Пољанска, Кантровци, Горњи Врховци, Лучинци, Ољаси, поименице побројана у Наредби, којима су накнадно придружени Смољановци и Рушевац, у којима је, по попису становништва из 1991. године, живјело 2.120 лица. Од поменутих села само су Пољанска, Орљавац и Лучинци били мјешовитог националног састава, а у осталим су живјели искључиво Срби.

Евакуацијом нису обухваћена хрватска села Ивандол, Дежевци, Перенци, Торањ и Бишкупци, која се додирују са српским и која су у Наредби означена као рејони прикупљања.

Већина становника побројаних села, поштујући Наредбу, напушта своје домове, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, догодило се сасвим супротно. Наиме, убрзо по евакуацији започиње организована пљачка свега што је имало вредност и што се могло понијети, а одмах потом и систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате.

Дио старијих људи, који није хтио или могао, услијед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.

Да би се хрватској и међународној јавности “објаснило” зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке.

Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за Босну, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби. Мањи број уточиште налазе у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице ТО, организујући сеоске страже и одбрану својих села, док им је локално становништво пружало логистику за смјешатај и храну.

У зору 10. децембра 1991. године, јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започињу напад на “непокорна” села, која падају без отпора, а становништво бјежи заједно са наоружаним припадницима ТО према Босни.

Поменуте јединице ХВ-а, по упутствима Заповједништва одбрамбених снага Источне Славоније и Барање, које је из Осијека послато Кризном штабу Славонске Пожеге 24. октобра 1991. године (“у случају кршења наредбе, јединице Хрватске војске и полиције могу да отворе ватру без предходног упозорења”), пуцају на све што се креће, а потом и “непокорна” села добијају апокалиптичан изглед.

Из поменутих 26 села, укључујући и сусједна села Синлије, Сажије, Горњи Гучани, Мркопоље, Богдашић и Буснови у чишћењу „непокорних” села, према Веритасовим, још увијек непотпуним подацима, убијено је 67 лица српске националности, од којих су 41 старији од 60 година, међу којима је 31 жена. Само у једном дану, 10.12.1991. године, у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено их је 36, просјечне старости око 60 година, међу којима и 20 жена.

Из једне масовне гробнице, на рубу села Шњегавић, у децембру 2000. године ексхумирано је 13 посмртних остатака, одакле су пребачени на Завод за судску медицину у Загребу, од којих је осам идентификовано у задње три и по године као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског. Ријетки повратници у поменута села још увијек по згариштима и запарложеним воћњацима и њивама наилазе на разбацане људске остатке, али своја открића, из страха и небриге, више и не пријављују надлежним органима.

Преживјели житељи поменутих села и рођаци жртава, од 2000. до 2002. године, подносили су кривичне пријаве за злочине “геноцида и етничког чишћења” Државном одвјетништву РХ и Међународном кривичном суду у Хагу за бившу Југославију и другим институцијама и организацијама које се баве ратним злочинима и заштитом људских права, прилажући доказе о жртвама, те опљачканој и уништеној имовини, али и о починиоцима.

О злочинима у селима Пожешке котлине извјештавали су и медији у региону, па тако и у Хрватској, посебно сплитски “Ферал трибуне”, а 2003. године снимљен је и документарни филм “Мементо 26” у продукцији РТВ “Б-92” из Београда.

ВЕРИТАС је, у новембру и децембру 2008. године, сву прикупљену документацију о злочинима у селима Пожешке котлине доставио Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије, које је, након спроведеног предкривичног поступка, прикупљене доказе доставило хрватском надлежном тужилаштву.

И Српски демократски форум са сједиштем у Загребу подинио је, у мају 2010. године, кривичну пријаву против петорице челника цивилне и војне власти, уједно и чланова Кризног штаба, у Славонској Пожеги током 1991. године: Анте Багарића, предсједника Кризног штаба и потписника Наредбе о евакуацији, генерала у пензији Миљенка Црњца, комаданта 123. Бригаде ХВ-а, Драге Матошевића, комаданта цивилне заштите, Томе Јелића, начелника Уреда за одбрану и Николе Јанковића. У пријави се наводи да су, након што је народ исељен, припадници ХВ-а ушли у та села и опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 господарских објеката; без дома су остале 1.492 особе, а без живота 44 цивила, који су се оглушили о наредбу Кризног штаба.

Хрватско правосуђе је, још 2000. године, отворило истрагу о убиствима цивила у “непокорним” селима против НН лица, која све ове године тапка у мјесту. Наиме, Жупанијско државно одвјетништво у Пожеги још увијек, наводно, чека одговоре хрватског Министарства одбране о јединицама које су у то вријеме дјеловале на том подручју као и обдукционе налазе и идентитет свих жртава ексхумираних из масовне гробнице у Шњегавићу. Дугогодишње чекање одговора на овако једноставна питања, доводи се у везу са изјавом Анте Багарића, који је одмах по ексхумацији шњегавићких лешева, не чекајући обдукационе налазе и идентитет жртава, изјавио да није ријеч о цивилним жртвама, већ о припадницима Бањалучког корпуса.

Епилог: за спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима.

Извор: VERITAS

Везане вијести:

Данас 24 године од етничког чишћења Срба из Пожешке котлине

Ексхумирани посмртни остаци 56 страдалих у акцији „Олуја“