Samo da je protiv Srba

Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu. Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva.

Kod Srba je drugačije. Srbima spoljni neprijatelji nisu neophodni. Te sorte je u Beogradu na pretek; imaju svoja udruženja, centre okupljanja, svoje medije, poslanike u Skupštini Srbije. Uvaženi su i rado viđeni u najznačajnijim beogradskim kabinetima.

Njihovo vezivno tkivo je mržnja prema Srbima. Nikada nisu izgovorili lepu reč za narod iz kojeg potiču, za državu u kojoj žive; nikada se nisu oglasili kad su Srbi žrtve; sve što je antisrpsko za njih je napredno, civilizovano, evropsko.

Svako spominjanje srpskih žrtava za njih je ratno huškanje a povratak u istoriju (tek da bi se uspostavio hronološki niz i objasnile stvari) za ovu bulumentu predstavlja krunski dokaz „bolesne srpske mitomanije“.

Predstavljaju se kao antifašisti ali se bore samo protiv „srpskog fašizma“. U Srbiji je za njih fašista svako ko ne misli kao oni. Koriste i najmanju priliku da Srbe optuže kolektivno, pojedinačni srpski zločinci njima su dokaz da su Srbi krivi u globalu.

Onaj ko se sa njima ne slaže biva izložen najgorim uvredama. Kad govore o ljudima drugačijeg mišljenja, zapene kao epileptičari, kolače očima, škripe zubima, tresu se, žile im poskaču po vratu.

Poslednje oglašavanje ovog stalno budnog i stalno besnog čopora još uvek pratimo a povod je smenjivanje njihovog čoveka (Sretena Ugričića) sa mesta direktora Narodne biblioteke Srbije. Da, radi se o slučaju Nikolaidis.

Tvrde da su stali u odbranu tog šoviniste iz Ulcinja (Nikolaidisa) samo radi principa jer oni se – tako kažu-zalažu za slobodu mišljenja, da svako iznese svoj stav. Lažu. Bestidno lažu.

U Srbiji ne postoje isključiviji i netolerantniji ljudi od ovih o kojima govorim a koji evo već nedelju dana urliču sa unutrašnje strane taraba Andreja Nikolaidisa. Kako se zovu, bar neki od njih?

Borka Pavićević već 15 godina drži Centar za kulturnu dekontaminaciju, divan prostor u centru Beograda, ali tu nikada niti je kročio niti je dobio reč neko ko ne misli kao Borka i ovi koji brane pravo Andreja Nikolaidisa da priziva smrt Borisa Tadića, Milorada Dodika, patrijarha Irineja, Ivice Dačića, Emira Kusturice…

Nenad Prokić, najbliži saradnik Čede Jovanovića, visoki funkcioner njegovog LDP-a, ne napušta Čedu iako cela Srbija zna da Čeda ne trpi ni najmanje neslaganje sa njegovim mišljenjem. Zbog toga su ga napustili: Branislav Lečić, Vesna Pešić, Biljana Srbljanović, Mile Korićanac, Nikola Samardžić… Prokić za sebe veli da je liberal, borac za pravo da svaki čovek slobodno misli i slobodno iznosi svoje stavove. Takav je Prokić kod kuće i u kafani. U LDP-u je poslušnik.

Izvesni: Tomislav Marković, Saša Ćirić, Milica Jovanović, Saša Ilić… kidišu na srpstvo sa pozicije „Betona“. To je nekakav podlistak, portal, udruženje…(đavo će ga znati) koja slobodu mišljenja uvažavaju do mere da sa onima koji drugačije misle ne ulaze ni u autobus. Inače, talentovani su na Marka Vidojkovića, a duhoviti na Peru Lukovića.
Eto, to su i takvi su samozvani srpski liberali, borci za pravo na slobodu mišljenja. Antisrpskog mišljenja.

Izvor: vesti-online

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović