Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Сајмиште, место манипулација

Датум објаве: среда, 4 јануара, 2012
Величина слова: A- A+

bajford.jpg

Од 1960-их година београдско Старо саjмиште jе место спорења и манипулациjа. Различите заjеднице – СУБНОР, бивши заточеници, националисти – интерпретирале на га своj начин, у складу са своjим идеолошким погледом и покушаваjући да њиме манипулишту у политичке сврхе

Од децембра 1941. до марта 1942. на београдско Старо саjмиште доведено jе и у гасним камионима побиjено око 7.000 Јевреjа из Београда и Баната, но ни данас на том месту ништа не указуjе на њихово страдање. О томе смо разговарали с Јованом Баjфордом, аутором недавно промовисане књиге “Старо саjмиште. Место сећања, заборава и спорења” и професором британскога Отвореног универзитета.

– По написима у медиjима, испада да се последњих 65 година на Старом саjмишту ниjе дешавало ништа, но дешавало се много тога и зато сам у наслов ставио “спорење”: оно jе од 1960-их година место спорења и манипулациjа. Различите заjеднице – СУБНОР, бивши заточеници, националистичка елита – интерпретирале на га своj начин, у складу са своjим идеолошким погледом и покушаваjући да њиме манипулишту у политичке сврхе. Један од нивоа континуитета Саjмишта jе да су жртве увек у другом плану. У време социjализма, власти су настоjале да га трансформишу у споменик борбе Југословена против фашизма. Касниjе, када су националисти преузели монопол над комерциjализациjом Саjмишта, посматрали су га као испоставу Јасеновца. Данас се о њему говори као о симболу развоjа Београда. И опет се жртве заборављаjу. Други jе континуитет истицање неке компоненте коjа ниjе везана искључиво уз страдање, што jе и разлог да тамо никада ниjе направљен спомен-парк или мемориjални центар. Саjмиште се увек сматрало превише вредним да би било само место сећања – каже Баjфорд.

Маргинализациjа холокауста

Ни данас на Саjмишту, осим павиљона и стамбених обjеката, ничег нема?

Саjмиште jе већ 50 година препознато као неко место сећања, па се не може тек тако све срушити. Осим тога, у случаjу неких радова требало би наћи алтернативни смештаj за оне коjи онде живе, а то jе скупо. Но, и у земљама бившег СССР-а има таквих места, нпр. Бабjи Јар у близини украjинскога Киjева, где jе у jаругу бачено око 30.000 Јевреjа, а после рата тамо jе саграђено насеље. Манипулациjе и маргинализациjе холокауста било jе и тамо, тек се данас развиjа култура сећања и покушава да сагради споменик жртвама. Проблем jе исти у Србиjи: у комунизму холокауст ниjе препознат као страдање коjе се разликуjе од других злочина, jевреjских се жртава сећало искључиво као жртава фашизма. Касниjе ниjе дошло до ревизиjе тог аспекта, о Јевреjима се и даље говорило као о сапатницима Срба, евентуално у оквиру триjаде с Ромима. Ниjе постоjала свест да се холокауст сматра злочином коjи треба да има своj споменик и знак сећања. Када се говори о томе, и данас jе први инстинкт да jе природно да Израел то плати.

У Македониjи су мемориjални центар саградили новцем предвиђеним за реституциjу Јевреjима, чиме jе финансиjска одговорност опет нађена изван оквира државе?

Да, и то jе морално проблематично, иако jе реституциjа у свакоj држави ствар договора. Но, у Србиjи то заиста ниjе адекватно решење: речено jе да Србиjа нема пара да врати имовину Јевреjима, па нуди да се формира фонд за градњу мемориjала на Саjмишту – но, ако jе већ враћена имовина конфискована после 1945, не може да се каже да нема пара само за Јевреjе! С друге стране, држава има право да одлучуjе и располаже том имовином и одлучи колики ће фонд формирати за Саjмиште, чиме се опет финансиjска одговорност ставља на jевреjску заjедницу и испада да би се споменик градио новцем коjи им jе одузет 1941. Нико у Влади ниjе приметио таj морално проблематични елемент, што указуjе на то да не постоjи свест о поштовању према жртвама и знање шта значи поjам реституциjе.

Пребацивање одговорности

Често се истиче да jе Саjмиште било на териториjи НДХ, али се прешућуjе да jе логор био под немачком управом и да су га опслуживале колаборационистичке власти Србиjе?

То jе аргумент из касних 1980-их. У оригиналу, функциjа му ниjе била да напакуjе жртве Саjмишта НДХ-у, него да докаже да колаборационистичке власти у Београду не сносе никакву одговорност за холокауст jер нису биле надлежне за логор на териториjи НДХ-а. Касниjе, кроз пропагандни рад Милана Булаjића, то jе добило и ту димензиjу, па се логор почело проматрати и као усташки, саставни део комплекса Јасеновац, што ниjе имало везе с историjским чињеницама. Мало jе познато да jе Саjмиште било предмет дебата између српских и хрватских националиста 1980-их година. Нису само српски националисти манипулисали Саjмиштем, и неки су хрватски аутори писали литературу коjу jе хрватско Министарство информисања издавало и на енглеском, у склопу своjе међународне пропаганде и с циљем да се неутралишу злочини у НДХ-у тако што ће се српски колаборационисти представити као подjеднако лоши, ако не и гори према Јевреjима. Када се говорило о броjу страдалих у Јасеновцу, користиле су се Туђманове броjке, око 30.000 жртава, а када се говорило о Старом саjмишту, коришћени су надувани подаци послератне државне комисиjе за истраживање злочина, око 40.000 жртава. Тим селективним избором извора, тврдили су да опсесиjа Јасеновцем и НДХ-ом као неким jединственим злом не стоjи, да jе ту и нека скривена, мрачна историjа Србиjе. Невероватно jе, када се паралелно читаjу хрватски и српски аутори, да и jедни и други корене геноцидности налазе у православноj, односно Католичкоj цркви. И невероватно jе колико су jедни од других преписивали аргументе, само инвертовано.

Колика jе одговорност Београђана за заборав, и у оно време и данас?

Питање посматрача у холокаусту врло jе комплексно, категориjе џелата, жртве и посматрача нису фиксне, питање су перспективе. Данас ниjе наjрелевантниjе питати шта су Београђани у пролеће 1942. могли да ураде да спрече убиjање jевреjских заточеника на Саjмишту, важниjе jе шта jе у том тренутку могла да учини колаборационистичка влада. У историографиjи се занемаруjе да холокауст у Србиjи и свим другим деловима Европе треба посматрати у контексту колаборационизма. Један од разлога зашто су у jесен 1941. убиjани прво Јевреjи, био jе продукт предрасуда и третмана Јевреjа, а други таj што ниjе било никаквих протеста из владе. Треба говорити о одговорности колаборационистичке владе, коjа jе за злочине над Јевреjима знала, али jе протествовала тек када jе начула да се логор користи за Србе.

И даље влада перцепциjа Јевреjа као оних других. Сматра се да jе холокауст део jевреjске историjе: што би их се сећали Срби, када се не сећаjу ни сопствених жртава? Ако се гледа заjедничко страдање, нема поенте. Пре неколико година министар просвете искористио jе прилику да на Саjмишту подсети да постоjи веза у страдању Срба и Јевреjа и да у Србиjи нема антисемитизма. Реалност ниjе таква. Предрасуде постоjе, иако можда нису доминантне у свакодневном животу.

Разговарао: Деjан Кожул

Извор: https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/snv-baner.JPG

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top