Саборност нам је данас преко потребна

Задатак сваког интелектуалца је да сведочи о историји, не са позиција самопорицања и тобожњег критицизма, већ са огромним поштовањем према оригиналној двовековној традицији

Доктор Драгољуб В. Даниловић је професор историје у Гимназији у Краљеву и педагошки саветник. Докторску дисертацију Жичка епархија у средњем веку одбранио је 2015. на Филозофском факултету у Београду. До сада се, осим професионалне каријере као професор историје и вероучитељ, бавио и објављивањем стручних и научних радова, претежно из српске средњовековне историје.

Повод за наш разговор за „Политику” је специјални додатак „Држава и црква у доба Немањића”, који сутра поклањамо нашим читаоцима.

Шта је државотворни пројекат Стефана Немање?

Велики рашки жупан Стефан Немања поставио је темеље међународном признању државе и цркве у оквиру свих земаља у којима су живели Срби. Личним примером којим је показао пожртвовање, познато под именом Светосимеоновски завет, Стефан Немања је деловао и као владар, али и као понизни вазал цара Манојла Комнина. Даром задужбинарства градио је храмове да би се у њима служила литургија и да би се српски народ привео хришћанској вери, а државничком мудрошћу оставио је иза себе достојне наследнике који су 1217, 1219. и 1221. године изградили респектабилну државу и цркву. Стефан Немања је поставио образац владарског служења држави и народу.

Како је Свети Сава стекао и очувао самосталност Српске цркве?

Као и сваки монах приликом замонашења, тако је и Свети Сава положио завет послушања и поштовао га током свог овоземаљског живота. Благодарећи изузетним организаторским способностима, монах, архимандрит и архиепископ Сава промишљао је и доносио далекосежне одлуке. Ако су одлазак у Свету Гору и монашки постриг у руском манастиру Светог Пантелејмона, 1191. године, представљали почетак духовног узрастања и преображаја личности Саве Немањића, онда је оснивањем Хиландара као самосталног српског манастира, 1198. године, постављен темељ духовног сазревања Српске цркве и њеног постепеног увођења у заједницу православних, помесних цркава. Те 1198. године у манастиру Хиландар припремани су будући епископи и архијереји, а након братског помирења Вукана и Стефана 1206. године постављени темељи манастира Жиче, будућег архиепископског седишта. После рукоположења архиепископа Саве и оснивања архиепископије у Србији се приступило литургијском свечаном хиротонисању епископа у манастиру Жичи, где су „богоразумни, богобојажљиви и часни мужеви” увођени на епископски трон. Уз новоуспостављену Жичку епархију, Српска црква је имала укупно једанаест епархија. Полазећи од тога да су први архијереји у самосталним црквама били уједно и епархијски епископи, јер су имали своју одређену епархију којом су управљали као и остали епископи, Жичка епархија је од 1220. године била посебно организована област аутокефалне Српске цркве, а архиепископ Сава је био истовремено и епархијски епископ на територији своје архидијецезе. Озбиљно осмишљена организација Српске цркве и државе утицала је пресудно на наследнике Светог Саве и краља Стефана Првовенчаног да очувају кроз векове непроцењиво вредну баштину.

Шта је у ствари Синодик православља?

Синодик православља је чувена беседа архиепископа Саве коју је изговорио 1221. на Црквено-државном сабору у Жичи. Синодик се може дефинисати као план и програм Српске цркве и непоколебљивог придржавања светоотачког предања и црквених одлука седам Васељенских сабора, укратко опредељења за хришћанску веру коју су Свети оци цркве пренели од првог до 13. века. Синодиком православља архиепископ Сава није изабрао ни Исток ни Запад, већ приврженост хришћанској вери, неограниченој скученим историјско-географским простором оновременог света.

Каква је улога црквено-државних сабора у време Немањића?

Црквено-државни сабори у време Немањића имали су значај најважнијих институција на којима се сабирало, расправљало, заједничарило, промишљало и одлучивало. Ниједна важна одлука није могла да се донесе мимо сабора. Примери повлачења архиепископа Саве и постављање Арсенија Првог, постављање краља Владислава уместо краља Радослава, избор Јевстатија Првог за архиепископа, уступање престола краљу Милутину, избор Никодима за архиепископа и рукополагање Јоаникија за патријарха – најбољи су доказ за истицање улоге сабора.

Колики је утицај и значај српске средњовековне саборности за српски народ данас?

Дух саборног одлучивања вековима се преносио у колективном памћењу српског народа. Захваљујући саборном одлучивању Срби су показали зрелост у најтежим искушењима нововековног периода. Од обнављања Пећке патријаршије 1557, преко Велике сеобе 1690. године, све до Темишварског и Благовештенског сабора у 18. и 19. веку српски народ је чувао успомену на саборе и настојао да их примени на модерно доба. Већина савремених Срба сматра да су саборност и целомудрије у саборној хришћанској љубави анахронизми о којима се учи у школи на часовима историје и веронауке. Задатак сваког истинског интелектуалца је да сведочи и говори о историји, не са позиција самопорицања и тобожњег критицизма, већ са огромним поштовањем према оригиналној двовековној традицији. Главна историјска поука је да нам је данас саборност преко потребна јер је заснована на позитивном историјском искуству.

Аутор: Градимир Аничић

Извор: ПОЛИТИКА