Ружна прошлост лепог краја званог Жумберак

У 16. веку бечки двор jе пусте делове данашње западне Хрватске населио народом из Сења и околине, са простора Гламоча, Срба и Унца даjући му велике повластице уз обавезу да бране царевину од Турака. Над тим народом, из коjег потиче велики писац Милорад Павић, извршен jе злочин о коjем се мало зна

Сада већ давних година у Загребу jе излазио омладински лист „Полет“, коjи jе у своjоj наjсjаjниjоj фази имао продаjни тираж о коjем данас могу да сањаjу и наjвећи дневни листови на простору бивше Југославиjе. У концепциjском, садржаjном, ауторском, графичком смислу „Полет“ jе био далеко испред свог времена, претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукциjи хрватских писаних медиjа. Недељник „Глобус“, покренут у Загребу 1991. године био jе на неки начин оживљавање идеjе „Полета“. Уосталом, људи коjи су осмислили и покренули „Глобус“ радили су заjедно у „Полету“. Међу њима и Нинослав Нино Павић. Некада jе био главни уредник „Полета“, а данас jе власник „Глобуса“, jедан од наjбогатиjих Хрвата, власник близу 70 одсто штампаних медиjа Хрватске.

ИСПУЊАВАЊЕ ЗАХТЕВА

Међу бољим новинарима из дворишта Нине Павића била jе Јасна Бабић; скрушено чељаде, неудата, до бола посвећена професиjи коjа jе данас у Хрватскоj, као и у Србиjи, сведена на мучно и отужно испуњавање захтева осмишљених иза тапацираних врата водећих таjкуна. Част и слава изузецима, коjих нема довољно ни за прсте jедне руке. Јасна jе била jедан од наjбољих новинара „Глобуса“ све док Павић таj лист ниjе подвео под интересе одређених политичких и финансиjских група у Хрватскоj што Бабићева, онаква каква jе, ниjе могла да трпи. Данас преживљава пишући за jедан хрватски портал.

Е, на том порталу, бавећи се ситуациjом у коjоj се нашао њен бивши колега и послодавац Нино Павић, Јасна Бабић открива да jе дотични у рекордно кратком року доспео у тешку пословну ситуациjу, (приватно jе и даље екстремно богат) да су му сви медиjи – укључуjући „Глобус“ и „Јутарњи лист“ – или у пословном минусу или на ивици слома и ту износи уверење да jе Павић већ поражен од стране издавачке куће „Стyриjа“, у чиjем jе власништву загребачки „Вечерњи лист“.

И сада пазите; Јасна каже: „Иза „Стyриjе“ стоjи организациjа коjа се пуким случаjем зове Католичка црква, док jе иза Павића jедна мала гркокатоличка вариjанта, с његовог родног Жумберка“. Краj цитата.

Шта jе сад то? Пуко наклапање; откривање утицаjа из сенке, мала освета оjађене новинарке…? Откуд Католичка црква у тоj прича кад она (црква у Хрвата ) има своjе гласило, зове се „Глас концила“? И на краjу; какве везе са овим имаjу гркокатолици и шта jе то Жумберак?

Искрено, не знам да ли jе Јасна Бабић горњом формулациjом хтела нешто да обjасни или да се -убацивањем у причу гркокатолика – освети Павићу. Ако jе ово друго у питању, Бабићева jе хрватскоj jавности хтела да каже: Нино Павић jе Србин, не наседаjте на његово хрватство, ено вам Жумберка.

Ко су гркокатолици и шта jе Жумберак? Гркокатолици су нека врста религиjске недоношчади. Из православља су кренули према Ватикану и остали на пола пута. Назад нису хтели, нити би их њихова бивша православна заjедница прихватила. Гркокатолици признаjу папу али су задржали све обредне разлике у односу на католичанство; квасни хлеб jе саставни део њихове Литургиjе, верници се причешћуjу под оба вида, гркокатолички свештеници носе браду, жене се, имаjу породице, а њихове цркве готово да се ни по чему не разликуjу од православних, укључуjући иконостас и осталу унутрашњост цркве.

МЕТОДА „УНИЈАЋЕЊА“

Гркокатолици су последица настоjања Католичке цркве да методом „униjаћења“ стави под контролу православне цркве; од Грчке, преко Србиjе, Бугарске, Румуниjе све горе до Русиjе, укључуjући мале православне заjеднице у земљама са католичком већином. Таj процес jе у глобалу одавно завршен и данас имамо гркокатоличке цркве са два торња – тзв. „роге“- као неме сведоке тог времена, и имамо мале верске заjеднице гркокатолика коjе се топе, нестаjу, али их има. Униjа jе наjбоље резултате забележила на простору Украjине.

Жумберак jе назив за питомо, благо шумовито горjе удаљено од Загреба (на запад) око 60 километара, коjе се наслања на данашњу границу између Хрватске и Словениjе. Са друге стране границе, у Словениjи, таj наставак се зове „Бела Краjина“.

Изађете ли на саjт општине Жумберак или на неки портал хрватских љубитеља Жумберка, сазнаћете све осим оног наjважниjег; ко су Жумберчани и какво им jе порекло?

У одредницама „насељавање Жумберка“ и „становништво“ наћи ћете нове доказе да jе службена и неслужбена хрватска историjа саздана на фалсификатима и прећуткивању. Тамо стоjи да jе – после успешног продора турске воjске према Бечу (Турци су jедном линиjом напредовали и преко Жумберка остављаjући иза себе пустош) и после неуспешне прве опсаде тог града, 1529. године – краљ Фердинанд донео одлуку о насељавању пустог Жумберка. Том одлуком, тврде хрватски повjесничари, досељено jе наjпре из Сења и околине, а потом и са простора Лике скоро 10.000 Ускока.

И ту се хрватска историографиjа углавном зауставља. Нема обjашњења ко су Ускоци, ком народу припадаjу, да ли jе то неки посебан народ, коjу веру исповедаjу, ком богу се моле…Ништа, само Ускоци. Зашто? Зато што се иза поjма ускоци криjу Срби. А ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби.

Историjски записи, коjи се и данас чуваjу у Бечу, садрже истину о ускоцима и времену када су они досељавани на Жумберак. Ту пише да су после наведеног турског продора у Бечу донели одлуку да се на тоj линиjи, као боља и чвршћа одбрана од могућих нових напада Османлиjа, населе људи склони оружjу и борби. Избор jе пао на Србе у Сењу и околини и Србе са простора Гламоча, Срба и Унца.

Радило се о православцима из Старе Херцеговине, Србиjе и Босне коjи су у те краjеве дошли повлачећи се пред Турцима, често и под сталном борбом. То jе jедна теориjа о Србима на тим просторима у то време.

Друга теориjа каже да су Срби тамо били староседеоци, а као jедан од доказа указуjу на старост српских манастира: Крка, Крупа и Драговић, подигнутих у 14. веку, много пре него што су Турци продрли дубље на Балкан и у српске земље. За оне коjи немаjу обичаj да упоређуjу догађаjе и датуме рећи ћу да jе, на пример, Манастир Крупа подигнут 70 година пре Боjа на Косову, а Манастир Крка 50 година пре тог великог судара српске и турске воjске.

Оба ова манастира удаљена су од Косова преко хиљаду километара. Шта су Срби стотињак година пре Косовске битке радили на обали горњег Јадрана, у Далмациjи, Лици…? Интересантно питање за хрватске повjесничаре и за оне Србе коjи немаjу поjма о историjи народа из коjег потичу, али оставићу то за неки од наредних броjева „Печата“.

СРБИ СТАРОСЕДЕОЦИ

Дакле, Срби пристаjу да населе Жумберак и да се у случаjу потреба о сопственом трошку одазову ратном позиву бечког двора. За узврат добиjаjу земљу у власништво и слободу да у наредних 20 година не плаћаjу порез.

Био jе то први корак у стварању Воjне краjине на простору аустриjске царевине. Данас су ти простори у границама Хрватске. Један делић налази се у споменутоj Белоj Краjини, у Словениjи, наставку Жумберачке горе, тачниjе на простору Черномеља и Метлике. Черномељ jе jедина општина у Словениjи у коjоj и данас можемо наћи Србе староседеоце, из 16. века, а распоређени су у селима Милићи, Мариндол, Адлешићи, Боjанци, Пауновићи. Међу њиховим потомцима jе и познати словеначки глумац Радко Полич.

Само неколико година после првог досељавања Срба на Жумберак Католичка црква, у садеjству са бечким двором, покреће наjпре перфидне па отворене и на краjу врло бруталне акциjе против православља. Срби Жумберка пружаjу велики отпор покатоличавању, имали су чак 17 православних свештеника, али њихов противник био jе сувише моћан. Краjем 16. века, 1596. године, Ватикан оснива тзв. „Униjу“ (у Брест-Литовску) као начин преузимања контроле над целим хришћанством, пре свега над православљем. Света столица „великодушно“ нуди православнима да задрже своj обред, али да признаjу доминациjу папе.

Униjаћење на Жумберку било jе брутално; православни свештеници коjи су одбиjали Униjу затварани су и пребиjани, неки су у затворима и умрли, као ђакон Јанко Прусац, на пример. Народ jе верски обезглављен, схвата да одбиjањем Униjе уништава сваку перспективу за потомке, попушта у верском, а кроз време и у националном смислу. Натурање хрватства, коjе jе ту у суседству, понуде за бољи живот изван православља и српства, претапа српску заjедницу Жумберка у Хрвате гркокатолике.

То и такво њихово хрватство увек ће изазивати сумњу код „правих Хрвата“, католика. Отуда оно ситно подметање Јасне Бабић према Нинославу Павићу.

Иначе, и велики српски писац Милорад Павић, вуче корене са Жумберка, из села Драгошевци. Његови су давно подлегли униjаћењу, али jе сам Милорад био православац.

Потомци Жумберчана коjи се данас изjашњаваjу као Срби живе искључиво изван Жумберка. Разбацани су широм света, а у Србиjи их има у селу Кљаjићево, између Сомбора и Врбаса, у коjе су доспели после Другог светског рата.

На самом Жумберку, где живот замире, остало jе jош око 1.200 људи. Има српских презимена, али тамо Срба више нема.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић