Руско оружје нам је неопходно!

Пише: Жељко Цвиjановић
1.
Никад Александар Вучић на неки пут ниjе отишао праћен толиком количином исфолиране бриге као ове недеље у Москву. Стране дипломате, локални новинари, идеолози дилетанти, чак и понеки сарадник, у хору су га подсећали да jе Русиjа с оне стране историjе, канибалско племе са крстарећим ракетама. А он jе нешто друго, Европеjац и реформатор коjи ће Русима увести санкциjе jер хоће у ЕУ; он, коjи jе усвоjио аксиом Латинке Перовић и овдашње идиотске елите како jе одрицање од државних и националних интереса услов модернизациjе земље; он, коjи jе, писали су, у СНС управо завршио своjу Осму седницу, показуjући колико jе „наш“, а не „њихов“, „светлосним годинама удаљен, не од своjе странке, него од Србиjе“.
Рачунаjући да jе тренутак критичан, да цео свет зна да у овоj генерациjи западних политичара Србиjа неће омирисати ЕУ; да jе за то ништа већ почела да стење под теретима коjи су jоj наметнути и да jе за то исто ништа наjгоре тек очекуjе, таj брижни свет jе Вучићу заправо претио, а забринут био за себе, своjе бриселске мантре, своjе локалне позициjе и своjе универзалне паре, коjе су све то пратиле.
2.
И у Москви се догодило управо оно од чега су страховали: ништа посебно, после чега ништа неће остати исто. Вучић jе остао прозападни државник, коjи то ниjе по избору духа, већ по наjмањем садржиоцу своjих бирача и елита; Русиjа ниjе Србиjи дала нову понуду коjа се не може одбити, већ ону коjа jе на столу готово десет година, додуше уз мали додатак да jе повела главну реч на Блиском истоку у моменту кад су многи схватили да jе Балкан место на коме се решава хоће ли и он сам и Европа наредних година постати Блиски исток. Нису се много промениле ни прилике, све jе то у свом барем десетогодишњем континуитету, само што jе све дошло до краjа, до своjих рубних драстичних консеквенци, као ствар коjа jе започела главобољом, а завршила гиљотином.
Амери су, по своj прилици, решили да отворе балканско жариште, и то се види по томе што полако дестабилизуjу све – од Македониjе и Црне Горе до Босне и Србиjе – све сем своjих албанских и хрватских клиjената. Сличан jе и модел, распакован летос, кад jе Викториjа Нуланд, извођачица маjданских радова, у Скопље донела идеjу о формирању прелазне владе, коjоj ће претходити оставка Груевског. Потом следе ванредни избори, на коjима неће бити jаког унутрашњег стабилизатора, што ће оjачати факторе спољног утицаjа. Сличан сценарио купила jе затим Црна Гора, где нам jе америчко-британски рад и са влашћу и са опозициjом показао да циљ „Балканског пролећа“ ниjе пука смена власти, већ комплетна дестабилизациjа региона. Сjаjну идеjу затим jе прихватила и опозициjа у РС, коjа jе, гле чуда, захтевала од Додика формирање прелазне владе и ванредне изборе. Наравно, исти захтеви за неколико недеља постаће актуелни у Србиjи.
Новина у тим операциjама на српском простору jесте чињеница да jе у извођењу радова мобилисано мање осведочених припадника пете колоне и западних агентура. Инициjатива jе предата корисним идиотима националног усмерења као потврда прастаре истине да српске националисте нико не уме тако ефикасно да упрегне за своjе циљеве као Енглези. Уосталом, ниjе ли превише српских застава у Црноj Гори размахано и глава слупано да би из свега, као централни фактор, оjачан изашао Ранко Кривокапић, коjи би се, ако међу Црногорцима уопште има усташа, могао описати баш тако.
3.
Елем, оно што се догодило у Москви ниjе дело Вучићевог политичког гениjа, већ део прилика и процеса коjе смо месецима одбиjали да разумемо, опредељени искључиво своjим односом према Вучићу, од кога нисмо видели ни дрво ни шуму. Истина, иако су одлуку донеле прилике, Вучић jе онаj ко ће морати да jе изнесе и да jоj пун политички смисао.
Шта се дакле десило у Москви? Кад jе Вучић препознао правилности у догађањима у Македониjи и Црноj Гори, кад му jе постало jасно да Албанци на Косову одбиjаjу да проведу Бриселски споразум, апсолутно повољан за њих, и то не по своjоj памети, већ по америчкоj потреби комплетне дестабилизациjе, кад jе у Хрватскоj (про)немачку екипу на власти почела да смењуjе америчка, на челу са Колиндом Грабар Китаровић, и кад су се Хрвати похвалили да су добили ракете коjе имаjу „досег до Ниша“ (ах, таj хрватски мерни систем!) – шта jе могао да каже Путину? Да ниjе време? Да ће затражити помоћ од Немачке и Европе, коjе не могу да се носе ни са своjим проблемима, попут мигрантских, него и њих извозе на Балкан, без обзира што су животно заинтересоване за балкански мир, jер jе то и њихов мир, данас више него икад?
Шта jе Вучић могао и требао да уради него да безбедност Србиjе заштити руским оружjем, без обзира што већ видим западне амбасадоре коjи га увераваjу да ће Хрвати ракетама са „досегом до Ниша“ заправо решавати проблеме коjе имаjу око миграната са Орбаном, или ће их испалити на Пирански залив. Наравно, о геополитичким импликациjама руског оружjа у Србиjи не треба посебно говорити, осим да оно српско-руске односе диже на ниво коjи нисмо имали од Николаjа Другог.
Шта jе друго могао него да – друго – Србиjа, заjедно са Русиjом, прошири своjа гасна спремишта и своjу енергетску безбедност веже за руски гас. Тако су у други план пала сва решења коjа су нудиле САД, укључуjући и оно преко хрватског острва Крк. Геополитичка вредност те одлуке ниjе у томе што се Србиjа између две понуде определила за jедну, већ у томе што су све гасне понуде САД, тешко оствариве и прескупе, више радиле на томе да Срби одустану од руског гаса него да им обезбеде енергиjу. Треће, Вучић jе био изричит о томе да Србиjа неће уводити санкциjе Русиjи, да би Медведев, два дана пошто се видео с њим, рекао како Европска комисиjа притиска Србиjу да раскине трговински споразум са Русиjом. Четврто, Србиjа ће ширити своjу економску сарадњу са Русиjом, оваj пут мање бринући хоће ли неког у ЕУ тиме наљутити. Пето, Вучић jе у Москви – понављам: у Москви – изговорио да зна ко дестабилизуjе Балкан и потом нацртао Амере иако их ниjе именовао. Шесто, такође у Москви, први пут откад влада, ставио jе под знак питања опредељење за ЕУ, рекавши како су се пред Србиjом отворила „броjна и широка питања од суштинског и стратешког значаjа”. Шесто, добар део свог разговора са Путином посветио jе албанском рушењу Бриселског споразума и добио подршку руског председника.
4.
Наравно, сад ће се поставити питање да ли jе Вучић блефирао Русе, тражећи њихово оружjе без стварне намере да га и узме. Искључено, Путина данас не покушава да блефира ни Обама. Осим тога, Срби су у Москви морали да положе гаранциjе уписане у камену, и та ствар ниjе завршена преко ноћи, већ се на њоj радило наjмање годину дана. Колико су Руси озбиљно схватили таj посао, показуjе и то што ће оперативни део наоружавања Србиjе преузети jедан наjjачих Путинових људи Дмитриj Рогозин, уз руског председника и Владимира Јакуњина, наjвећи заговорник заштите српских интереса у руском вођству, иначе доста близак са Вучићем.
Наравно, оштрог политичког заокрета и отварања сувишних фронтова неће бити – Београд ће и даље бити опредељен ка ЕУ, и даље ће се поштовати рђави меморандум са ММФ, Амери и Британци и даље ће се називати нашим драгим приjатељима. Али другачиjе и не треба да буде: Србиjа jе у Москви загризла залогаj веома близу њених краjњих могућности, и биће наjважниjе да га добро сажваће и прогута.
5.
Много важниjе питање jе хоће ли Србиjа имати снаге да ту ствар доведе до краjа. Амери и Британци наставиће са дестабилизациjом Балкана, утолико пре што се ради о послу у коме и даље нема бољих на свету. Елем, кренуће притисци, дићи ће се локалне западне агентуре, упрегнути сав медиjски олош, мобилисати сви расположиви корисни идиоти, обавештаjне и психолошке операциjе постаће део српске свакодневице. Наравно, ниjе искључена ни употреба класичног тероризма.
Да би се одупрла томе, Србиjа ће изнутра морати да се мења. Да би се одбранила, биће jоj неопходна нека врста националне и грађанске мобилизациjе, а тога опет неће бити без постепеног стварања jедног другачиjег културног модела и државне идеjе, коjи би били у стању да подупру одбрану земље, без склизавања у jефтини фолклорни ура-патриотизам и агресивност. То, наравно, ниjе посао ни за jедног човека ни за jедну странку, већ за много шире друштвено кретање.
6.
Пошто jе прихватио руско оружjе и ставио прст у око Америма и Британцима, Вучић се у основи нашао у ситуациjи сваког од своjих претходника на власти од 2000. године. Јер сваки од њих започињао jе мандат са jасном подршком западних сила и сваки jе владавину завршавао после сукоба с њима. Таj сукоб неће избећи ни Вучић, с тим што ваља имати у виду две значаjне разлике у односу на претходнике. Прво, сваки следећи после Зорана Ђинђића у своj сукоб са западним силама, осим судбине своjе владе, уносио jе више судбину земље у степену у коме су се трошили њени ресурси и трпила. Вучић у своj сукоб судбину земље уноси више од свих своjих претходника, и зато руско оружjе ниjе никакав заокрет, већ логичан след догађања у jедноj земљи коjа се нашла на ивици и, без икакве своjе кривице, веома близу новог сукоба. Зато jе са позициjе Србиjе излишно питање да ли jе ово наjбољи или последњи тренутак за отпор. Бољег сигурно неће бити, а можда ни „последњиjег“.
Са самим Вучићем, међутим, ствар jе мало другачиjа, и то jе друга битна разлика у односу на његове претходнике. Наиме, ниjедан од њих ниjе бирао тренутак сукоба са странцима, већ они, и зато су редовно бирали тренутак кад jе њихов противник наjслабиjи. Вучић jе први коjи има прилику да пружи отпор кад jе наjjачи. За тако нешто биће му потребно да jош jедном размисли о ванредним изборима, на коjима ће легитимисати своjу позициjу, оjачати тим и jедан политички став конвертовати у друштвено кретање. Утолико пре што га већ с почетка следеће године чека распакивање свега – од Српске и Воjводине, до новог распакивања Косова, па и остатка Србиjе.
Јер пристанак на руско оружjе многе ствари о коjима се jуче ниjе смело мислити данас чини не само могућим већ и неопходним. У томе и jесте наjваћа снага тог оружjа, можда и већа од његове убоjитости. Згуснуло се над Србиjом.

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

Србиjа нема пара да купи руско оружjе

Жељко Цвиjановић: Хрвати и ми Срби

Жељко Цвиjановић: После шетње захвалности или четири слике и jедан закључак