Rusi o Jasenovcu: hrvatski Aušvic za Srbe!

Ruski

Kako se savremena Hrvatska odnosi prema svojoj fašističkoj prošlosti?

U avgustu se navršava 76 godina od stvaranja jednog od najstrašnijih koncentarcionih logora Drugog svetskog rata-Jasenovca. Njega su podigli Hitlerovi saveznici –hrvatske ustaše, koje su progalsile Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) i počinili takve zločine nad Sbima i Jevrejima od kojih su se čak i Nemci zgražavali.

A kako se sad u Hrvatskoj odnose prema ustašama? Smatraju li oni da je Jasenovac bio „radni logor „, a ustaše „borci za slobodu „sličo onome što se danas dešava u Pribaltiku. Gradić Jasenovac se nalazi nedaleko od Zagreba, a već u avgustu 1941.g. po volji ustaša koje su došle na vlast bio je „ukrašen“ logorom. Tačnije govoreći, ceo sitem koji se satojao od tri logora. Ako je verovati istoričarima iz vremena socijalisitičke Jugoslavije, u Jasenovcu je ubijeno i pomoreno 840.000 logoraša. To je znatno više nego u Buhenvaldu, Majdaneki, Babijem Jaru. Po broju žrtava ispred Jasenovca je jedino Osvejnćim.

Fabrika smrti izaziva polemike

Teško je nači još neku fabriku smrti koja izaziva toliko žestokih sporova kao kad je u pitanju Jasenovac. U memorijalnom muzeju Jasenovac danas se govori o 75.159 žrtava, dok se u Muzeju Holokausta u Jerusalimu navodi broja od 56–97 hiljada žrtava (verovatno imaju u vidu samo poginule Jevreje, dok Srbi i ostali pomoreni, pripadnici drugih nacija, kao Cigani na primer, nisu uračunati). Tako se sada broj žratva u Jasenvcu kreće od 50 hiljada do milion. Ali, čak i prva, minimlana cifra kao rezultat zlodela ustaša, užasava.

Glavni neprijatelji – pravoslavni Srbi

Ali, za glavne svoje neprijatelje ustaše su okrivile pravoslavne Srbe. Vođa NDH Ante Pvelić i ministar obrazovanja, pisac Mile Budak, nameravali su da reše srpsko pitanje na radikalan način tako što će trećinu uništiti, trećinu pokatoličiti a trećinu prognati u Srbiju. Budak je poznat i kao autor parole: „Srbe na vrbe“, što je bila takoreći dnevna zapovest u njegovoj endehaziji koja se morala bez pogovorno izvršavati. Hrvatski jezik je proglašen kao poseban i odvojen od srpskog. Ali, nažalost, na tome se nije stalo, jer su ustaše prema Srbima uvek činili po jedan
zločinački korak više.

Teritorija NDH pretvorila se u arenu uništavanja naroda koji su govovrili ptarktično isti jezik kao i Hrvati. U Jasenovcu Srbe nisu prosto spaljivali. Žive ljude su sekli specijalnim noževima, koji su dobili nazov „srboseci“.Srpska sela su spaljivana, na različite naline ustaše su istrebile između 300 i 700 hiljada Srba. A koliko ih je još bilo u logorima koji su imali neku ludu sreću pa su nekako ipak preživeli.

Hristovi „sledbenici“ i ustaše

Najblaže rečeno, nije jednozanačna ulogu koju je u ovim krvavim događajima igrao hrvatski kardinal Alojzije Stepinac. On je u početku vatreno podržavao ustaše i NDH, smatrao je da Srbi i Hrvati treba da žive u različitim državama. Stepinac je dugo zatvarao oči pred zlikovačkim delima ustaša, opravdavao ih je pred Vatikanom. Tek 1943. je počeo da primećuje, pa i da kritikuje krvavu žustrinu svoje pastve. Blagodareći redu „Karitas“ koji je sam formirao, uspelo se u spašavanju hiljhadu srpske dece. Međutim, zločini katoličkih sveštenika i monaha nad Srbima su delovanjem „Karitasa“ postali manje užasni.

Streljanje kvinslinga

Prirodno je bilo što je nakon oslobođenja od fašista i ustaša usledio krvavi obračun sa njihovim ostacima i članovima porodica. U maju 1945, bivši karteli su pokušali da se spasu u Austriji, ali su ih Englezi predali Titu. I u maju 1945. blizu mestašceta Blajburg partizani, koji su postali nova Jugoslovenska narodna armija (JNA), streljali su 60 hiljada pripadanika ustaških formacija, a među streljanim ratnim zločincima i narodnim neprijateljima bio je i zloglasni pisac i ideolog ustaštva Mile Budak. Ustaški firer Ante Pavelić uspeo je da pobegne u Argentinu gde je posle jednog neuspelog pokušaja atentata umro prirodnom smrću u dubokoj starosti.

Ustaše kao nacionalni heroji

Kada je 90-ih godina  prošlog veka na Balkanu je besneo rat, a Hravatska zauzela antisrpsku poziciju, u njoj su mnogi smatrali ustaše za nacionalne heroje. Memorijalni kompleks u Jasenovcu bio je praktično zatvoren i zapušten. Knjige Pere Budaka ponovo su izdavane, a njegovo ime su ponele ulice u mnogim hrvatskim gradovima. U nekim naseljima pojavljivale su se ulice koje su nosile ime Ante Pavelića. Na televiziji su se smenjivale emisje koje su veličale doprinos ustaša i njihovu pozitivnu, osloboditeljsku ulogu u hrvatskoj istoriji. Istovremeno, ustaše nisu oficijelno priznavani za nacionalne heroje, veterani-ustaše nisu marširale ulicama Zagreba. Možda i zato što se prvi predsednik Hvratske, Titov general Franjo Tuđman, u maldosti borio protiv ustaša, ali je posle postao radikalni nacionalista. Njegova linija je bila da se izmire ustaše sa vetarnima antifašističkih odreda. Zločini ustaša nisu negirani, ali se nastojalo da se oni što je moguće upornije minimiziraju, dok su zlodela partizana takođe prispela za napaltu. Za vreme vladavine predsednika Stipa Mesića od 2000–2010. kurs za reahbilitaciju ustaša bio je u znatnoj meri obustavljen, a aktuelni predsednik Ivo Josipović za delovanje nacistikih sarardnika nikad nije imao razumevanja niti ih je odobravao. Znatno su smanjena ranije masovna izdanja dela ustaških vođa, ulicama su vraćeni pređašnji nazivi, Jasenovac je ponovo otvoren.

Neutralizacija

Danas se većina publikacija o tom vremenu odlikuje relativno neutralnim karakterom. Premda pojedini spomenici Paveliću još stoje, a istraživanja su pokazala da su u narodu Pavelić i Budak još popularni. Antisrpska inercija je još žilava, eho rata od 1991–1995. kad su hrvatski bojovnici i regularna vojska pribegavali istim onim metodama obračuna sa Srbima kao i ustaše pre 50 godina. Prevladati takvu inerciju je krajnje teško.

Vadim Truhačov

Za Dveri sa ruskog preveo i obradio Branko Rakočević

Izvor: DVERI