Rodoljublje

Nema nijedne loše, negativne, teške, najcrnje
ocene, kvalifikacije Srba kao naroda i Srbije kao države, koja je nastala u inostranstvu.
Ne, sve one rođene su u beogradskim salonskim stanovima

Koren je dubok,
seže do 1918. godine, što su objašnjavali i sagovornici „Novosti“, i rađanja zajedničke
države Južnih Slovena, u kojoj je većinski narod, Srbi, uz poništavanje sopstvene
države morao da kruni i kolektivnu nacionalnu svest jer to je smetalo malim narodima.
Rabota je kulminirala u Titovoj Jugoslaviji i došli smo u situaciju, evo traje i
danas, da je svako srpstvo u Srbiji incident.

Završne radove
u ovoj priči obavila je frakcija Saveza komunista Srbije, poražena na čuvenoj Osmoj
sednici. Oni su svakom nacionalnom predznaku kod Srba prilepili hegemonizam, šovinizam,
neretko i fašizam. Oni su u Srbiji uveli podelu na patriote i one druge, uz paralelnu
postavku da je patriotizam najveće zlo; oni (poraženi na Osmoj sednici) „izmislili“
su tzv. nezavisno novinarstvo; tvrde da su baš oni u Srbiju „doneli“ demokratiju
i slobodu; oni su tražili lustraciju ali sa 1986. godinom kao startnom pozicijom,
inače bi morali same sebe da lustriraju. Na kraju, oni su, kažu, vlasnici buduće
članske karte Srbije u Evropi. Ako do toga ikada dođe.

Nema nijedne
loše, negativne, teške, najcrnje ocene, kvalifikacije Srba kao naroda i Srbije kao
države, koja je nastala u inostranstvu. Ne, sve one rođene su u dedinjskim vilama
i beogradskim salonskim stanovima likova poraženih na Osmoj sednici, poslate su
u svet kao tužba na račun sopstvenog naroda, a otuda se vratile kao stavovi međunarodne
zajednice.

Svi interesi
najvećih srpskih neprijatelja, velikih i malih, poklapaju se sa ciljevima i interesima
bivših srpskih komunista (sada demokrata i liberala) izašlih iz šinjela Osme sednice.
Čudno, ali istinito. Takvi, bez izuzetka, gaje naglašeni animozitet prema, na primer,
Emiru Kusturici. Ili prema Novaku Đokoviću. Otkud njemu – onako uspešnom, najboljem
na svetu – pravo da se predstavlja kao Srbin.

Niste valjda zaboravili
da je Žarko Korać, prvi u svetu, Đokoviću zamerio što nakon pobede podiže tri prsta.
Korać to smatra srbovanjem, provokacijom. Iz toga je, samo iz toga, rođena nedavna
londonska ocena da su onaj ustaša Josip Džo Šimunić i Novak Đoković ista strana balkanske
medalje. Čovek koji je to izgovorio pojma nema šta znače tri Đokovićeva prsta. Javili
su mu iz Beograda uz opširno, možete pretpostaviti kakvo, objašnjenje.

Kusturica im
smeta jer ruši postavku da je svaki srpski nacionalizam neprihvatljiv za Evropu.
Kustu u toj Evropi tretiraju kao izuzetno retku i isto tako vrednu endemsku vrstu,
cene ga više nego sopstvene filmske velikane, a vrlo dobro znaju za njegovo srbovanje.
I kako tu činjenicu sebi i drugima da objasni sledbenik poražene frakcije KPS na
Osmoj sednici. Izlaz je pre neku godinu ponudila Vesna Pešić; ona smatra da Kusturicu
treba vratiti u Sarajevo.

Zvuči paradoksalno, nestvarno za 21. vek,
ali Srbi kao narod moraju još jednom na put nacionalnog osvešćenja, jer ono što je
u tom smislu kod Srba ostavilo jugoslovenstvo i komunizam, dugoročno gledano predstavlja
najuspešniji projekat poništavanja jedne nacije u savremenoj Evropi.

Piše: Ratko DMITROVIĆ 

Izvor: VEČERNjE