Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

RODITELjI PRVE ŽRTVE “MILOSRDNOG ANĐELA”: Bar su se maturanti setili našeg Saše

Datum objave: sreda, 30 marta, 2016
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

Roditelji vojnika, prve žrtve nato agresije na SRJ, o časnom potezu đaka iz Danilovgrada. Dušan i Milena Stajić: Nadamo se da ta deca neće biti kažnjena zbog sećanja na žrtve

Žrtva Saša StajićDRAGO nam je što su se barem maturanti iz Crne Gore setili godišnjice NATO agresije i stradanja našeg sina. Saša je stradao na straži kod vojnog hangara u kasarni “Milovan Šaranović” u Danilovgradu. Bio je prva žrtva “Milosrdnog anđela”, mada ga u Srbiji niko i ne pominje. Najviše boli i tišti saznanje da je zaboravljen.

Ponosni smo na tu decu iz Crne Gore, jer je njihov gest dokaz da se omladina budi, da oni žale sa nama, saosećaju, dele našu sudbinu. Njihov gest vraća nadu. Maturanti ništa nisu krivi. A, crnogorska vlast ako ih kazni, neka joj služi na čast.

Ovako za “Novosti” govore Dušan (63) i Milena (63) Stajić, kojima su NATO bombe pre 17 godina oduzele sina jedinca Sašu. U 21. godini, služeći redovan vojni rok, u kasarni “Milovan Šaranović”, u Danilovgradu, stradao je na straži kod vojnog hangara.

– Tog 24. marta, nešto pre 20 časova, pao je projektil, istopio i spržio sve, a nama ugasio ognjište. Ostali smo Milena i ja da živimo ovaj život bez života – govori Dušan. – Osećamo se jadno i nikako, jer za ovih 17 godina, kada god je obeležavana godišnjica početka agresije, našeg se Saše niko ne seti.

Za sve ove godine, niko iz države, vojske i grada Beograda, nije položio cvet, niti zapalio sveću na njegovoj večnoj kući, na beogradskom Centralnom groblju. Niko nas nikada nije pozvao, obišao, pitao kako je ostati i živeti bez jedinog deteta, koji je život položio za otadžbinu. Ali, ponosan sam na njega, nosim ga u srcu, jer nije bio kukavica koja beži…

Majka Milena sa Sašinom SlikomDok nam ovo govori, Dušan pokušava da ostane jak, pribran… Izvinjava se zbog osećanja, suza koje naviru i bola koji, kaže, vreme ne leči. Poslednjih sedam godina, Milena i on, sećanja na sina čuvaju u stančiću socijalnog naselja u beogradskom Zemun Polju, gde smo ih juče posetili. Pre toga živeli su u drvenom bungalovu na Adi Ciganliji. U novom stanu na svakom zidu poneka Sašina slika, a na polici regala, u velikom ramu svakog dočekuje nasmejano lice mladića kojeg više nema.

Otac po kutiji prebira izrezane novinske članke, tražeći makar i jednu rečenicu o svom detetu za sve ove godine.

– Naš Saša je sahranjen uz vojne počasti i sećam se da su došla trojica starešina iz Podgorice, ali niko iz Srbije – otvara Dušan bolne rane.

– I u godinama koje su usledile, ništa se nije promenilo.

A ja već 17 godina, svakog 24. marta o svom trošku odlazim u Danilovgrad da položim vence i zapalim sveću na mestu gde je poginuo i na spomeniku žrtvama ratova devedesetih u ovom gradu.

Kako Dušan priča, za razliku od odnosa naših nadležnih, u Crnoj Gori ga uvek dočekaju predstavnici vojske, kao i Udruženja boraca ratova od 1991. do 1999. godine i drugih organizacija koje odaju počast žrtvama NATO agresije.

znvojnik (1)– Sa nama uvek bude i ispoštuje nas Sašin starešina iz vojske – nastavlja Dušan. – Čak i sada, kada je škakljivo u Crnoj Gori pominjati stradale od NATO, ljudi iz crnogorske vojske uvek nas dočekaju, prime, porazgovaraju. Jedino što poslednjih nekoliko godina, niko od njih više nije smeo da stane pred objektive foto-aparata.

Dušanova priča i ogorčenost, za majku Milenu, očigledno su preteške. Jedva stoji, pokušava da ne padne, ali sa rukom na srcu. Posle gubitka sina, otac je preživeo dva teška infarkta, a na Mileninu duboku svakodnevnu patnju nadovezala se bolest pluća i angina pektoris. Ali, kada o sinu govori, kaže, ne može da sedi. Od Sašine smrti ne skida crninu, a oko vrata nosi lančić sa njegovim imenom.

– Kažu, dali su nam ovaj stan da živimo i invalidninu zbog gubitka deteta, ali nema tog novca koji bi nam mogao vratiti našeg deliju – priča Milena, koja od smrti deteta više posao nije ni tražila, a Dušan je penzioner koji je ceo radni vek proveo u Beogradskoj pekarskoj industriji. – Bio je viši od dva metra, krupan, jak.

Voleo je sport, igrao je košarku, fudbal… Bio je nasmejan, vedar, prava rajska duša, ali takve Bog, valjda, hoće sebi.
Stajići kažu da su se nadali potpuno drugačijem životu. Saša je završio mašinsku školu, bio vredan dečko. Imao je mnogo prijatelja, devojku…

 

B. Caranović – J. Matijević, Večernje NOVOSTI

Vezane vijesti:

Dan kada je „Milosrdni“ počeo da ubija anđele

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top